субота, 26. март 2016.

Стално су нам биле потребне његове молитве


Дана 25. марта 2009. године донета је одлука о прослављењу Тетрицкаројског митрополита Зиновија (Мажуге), у схими Серафима, у збору светих у саставу Сабора преподобних глинских отаца (спомен се слави 9/22. септембра). Владика Серафим је један од духоносних стараца ХХ века. Објављујемо одломке из књиге Зиновија Чеснокова «Старац и митрополит. О животу преподобног Зиновија (Мажуге), у схими Серафима».

Прогони са почетка ХХ века по својој чудовишности вероватно се могу упоредити само са прогонима хришћана у првим вековима. Попут многих мученика за веру преподобни Зиновије је невино ухапшен и скоро пет година је провео у затворима и логорима где је преживео многа угњетавања и мучења. Својим смирењем и трпљењем задобио је поштовање, како затворника, тако и надзорника тамница, иследника и судија. Није запечатио своје мучеништво крвљу, али је претрпео многе муке и патње.

Отац Георгије Пиљгујев пише да никад није видео владику Зиновија, оца Андроника или оца Серафима љуте или незадовољне. Увек су налазили топлу реч за вернике, «у радости – радовали су се заједно с другима, у невољама – схватали су своје невоље, али нису падали духом. Све овоземаљске потешкоће подносили су достојно и достојно су отишли у вечни живот.» (1)

Схиархимандрит Виталије (Сидоренко) је говорио: «‘Владика Зиновије ме је научио да се према свим људима котрљам као округли каменчић,’ – и испољавао је велику љубав и трпљење како би човека привукао Богу, како би пробудио у њему жељу да се спаси у вечном животу.» (2)

«Митрополит Зиновије је био човек високе културе. Много је читао, посебно је волео књиге посвећене црквеној историји, архитектури и иконопису.» (3)

Владика је био кротак и смирен. Својим животним примером учио је друге како треба живети, како треба волети Бога. Људи су видећи његову једноставност и смирење тежили овим врлинама. Пастири Христове Цркве су се учили његовој духовности, трудили су се да је остваре и у својој делатности. Протојереј Михаил Диденко пише: «Његова једноставност, кротост и смирење су и за мене постали норма понашања. Духовност коју сам осетио на његовој првој Литургији, за време нашег познанства, почела је да се ствара и у мојој свести, у свој мојој пастирској делатности. У њему се осећало васпитање манастира у којем је прошао кроз сва послушања пре примања свештеничког чина и ово послушање као лајтмотив пролази кроз цео његов живот, све до краја.» (4) На њему су се заиста обистиниле речи Христа Спаситеља: «Блажени кротки, јер ће они наследити земљу» (Мт. 5: 5).

Отац Александар Чесноков се сећа: «Никад ни против кога није роптао. Углавном је радосно причао чак и о најтежим годинама свог живота, никад никога није оптуживао и није грдио, и било је очигледно да све одавно прима као из руке Божије. Општио је с Богом у молитви. Владика Зиновије је толико заволео Бога да му је већ било ‘лако’, био је спреман на све. Потпуно је испунио заповест Исуса Христа: ‘Љуби ближњег свог као што себе волиш’ (Мт. 19: 19). (5) Преподобни Зиновије је волео Бога и сваког човека. Свако би чак и после обичног разговора с њим, одлазио од њега духовно задовољен и осећао је каквом благодаћу старац зрачи.

Отац Александар такође каже да су «беседе владике Зиновија препуне истинског смирења, а истовремено прожете чврстом увереношћу, грејале срца људи, откривале су им душевне очи, просвећивале разум, доводиле до покајања, душевног мира и духовног препорода». (6) На њега се у потпуности могу применити речи Христа Спаситеља: «Ко учини и научи, великим ће се назвати у Царству Небеском.» (Мт. 5: 19)

Сећајући се сусрета са владиком Зиновијем архиепископ Владимирски и Суздаљски Евлогије (Смирнов) пише да је још као архимандрит први пут видео «срцем необичног архијереја – тадашњег архиепископа руске заједнице у Грузији. Разговор није трајао више од пола сата. Али ми је у њему владика преточио живу веру своје душе.» (7)

Кетеван Захаровна Нуцубидзе каже: «Наш драги владика Зиновије је после Његове Светости Калистрата, патријарха целе Грузије, у духовном свету био једина узданица, нада и утеха у тешким данима за целу нашу породицу, а посебно за мог супруга – академика Шалву Исаковича Нуцубидзеа. Према владики су се са изузетном пажњом односили сви патријарси, од Свјатејшег Калистрата до Свјатејшег Илије II. Поштовали су га као свеца и уважавали његово мишљење. Шалва Исакович је поштовао владику због тога што се са брижном пажњом односио према младим људима којих је око њега увек било много, пре свега их је усмеравао на школовање и на студирање на факултетима... Најбољи међу добрима владика Зиновије је увек био радостан кад је могао да помогне човеку, притом би често предухитрио молбу, пружајући услугу сам.» (8)

Око владике је владала атмосфера духовне љубави и благодати и благотворно је утицала на физичко стање људи и исцељивала је њихове телесне немоћи. «Посебно нас је привлачила његова изузетна духовност, скромност и свеобухватна човечност, једноставност и јасност расуђивања, - каже Кетеван Захаровна. – Прва ствар поводом које се владика обратио Шалви Исаковичу била је молба да помогне његовим младим штићеницима да стекну високо образовање. Ова помоћ је трајала до краја живота владике... Стално су нам биле потребне молитве владике Зиновија, јер смо често осећали живу снагу његове духовности. Он је за нас био истински светц, на његову духовну помоћ смо увек могли да рачунамо и да се уздамо у њега као у посредника код Свевишњег.» (9)

«Душа свештеника, - по речима светог Јована Златоустог, - са свих страна треба да блиста од лепоте како би могла и да радује, и да просвећује душе људи који га гледају.» (10) Невоље, искушења и болести владика Зиновије је свагда прихватао као из руке Божије. Својом речју и својим примером и друге је учио да у свему виде сведобри Промисао Божији. «Сећајући се жалосних околности свог живота озареног лица је говорио да никад није туговао, већ да се радовао искушењима, да се непрестано молио и да је благодарио својој Небеској Покровитељки за сву Њену милост, а посебно за то што га је Мајка Божије удостојила да служи Цркви у Иверији – Њеном земаљском уделу.» (11) Људи су се, видећи како старац сву своју наду полаже у Промисао Божији и како никад не ропће, трудили да живе угледајући се на њега.

Кетеван Захаровна такође пише: «Од првог сусрета заувек сам запамтила да владика није живео за себе, већ за друге људе чија га је судбина увек бринула. И дајући све своје, како духовне снаге, тако и материјалне ствари, олакшавао је живот људима из своје околине.» (12)

Владика Зиновије је био племенит човек. Г.А. Гзирашвили се сећа: «Његово лице, глас, и сваки поступак били су прожети племенитошћу. Такав ће остати у нашем сећању и заувек ће живети у нашим срцима.»

Преподобни оче Зиновије, моли Бога за нас!


Зиновије Чесноков
Са руског Марина Тодић



[1] Пильгуев Георгий, протоиерей. Воспоминания о Глинской пустыни и об ее отцах // Чесноков Александр, священник. Глинская пустынь и пастырское служение ее иноков: Диссертация канд. богословия. Приложение: Т. 2. Загорск, 1990. С. 67.

[2] О жизни схиархимандрита Виталия: Воспоминания духовных чад, письма, поучения. М., 2008. С. 138.

[3] Данилушкин М.Б., Данилушкина М.Б. Жития и жизнеописания новопрославленных святых и подвижников благочестия, в Русской Православной Церкви просиявших. Т. 1. СПб., 2001. С. 300.

[4] Диденко Михаил, протоиерей. [Воспоминания]. Машинопись. Архив Зиновия Чеснокова.

[5] Чесноков Александр. Старец-святитель Зиновий // Чесноков Александр, священник. Глинская пустынь и пастырское служение ее иноков. Приложение: Т. 2. С. 82.

[6] Исто. С. 83.

[7] Евлогий (Смирнов), архиепископ. [Воспоминания], 2008 г. Машинопись. Архив Зиновия Чеснокова.

[8] Чесноков Александр. Старец-святитель Зиновий. С. 83–84.

[9] Нуцубидзе К.З. Воспоминание о владыке Зиновии // Чесноков Александр, священник. Глинская пустынь и пастырское служение ее иноков. Приложение: Т. 2. С. 127.

[10] Иоанн Златоуст, святитель. Творения. Т. 1. Кн. 2. СПб., 1895. С. 416.

[11] Данилушкин М.Б., Данилушкина М.Б. Жития и жизнеописания новопрославленных святых и подвижников благочестия, в Русской Православной Церкви просиявших. Т. 1. С. 300.

[12] Нуцубидзе К.З. Воспоминание о владыке Зиновии. С. 127–128.
 

Нема коментара:

Постави коментар