Писмо

У Символу вере се два пута говори о Светом Писму. Христос је васкрсао у трећи дан по Писму, и Дух Свети је говорио кроз пророке. Односно, речи Мојсија, Давида и других великих људи надахњивао је Утешитељ. Очигледно је да проучавање Светог Писма треба да буде једно од наших главних занимања. Човек је словесно биће и словесна храна му је потребна као хлеб. Човек не може да живи само од хлеба. Овај цитат добро знамо. Важно је да на основу њега донесемо практичне закључке. Закључак је, заправо, један. Словесне овце Христовог стада треба изводити на богате пашњаке сочне траве Божанских речи. Не на силосну јаму с људским предањима, већ управо на богате пашњаке.

Отварајући Јеванђеље на служби чинимо радњу која је по смислу слична отварању антиминса за Евхаристију. Ова мала слова крију у себи неземаљску снагу. Она смело благовесте истину Божију свима онима који знају да читају. Књижевници из старих времена су се досетили, осетили су да у Писму нема сувишних речи, па чак ни цртица, што је Господ Исус Христос и потврдио. Све је важно, све је тајанствено, све је поучно. Књижевници су сматрали да се у словцима и цртицама садржи Слава Божија. Она је попут сужња, који седи у тамници, где свако слово и реч личе на пруће и закивке ограде. Схватање смисла Писма је, дакле, ослобађање Божанске силе и премудрости. Исти ови књижевници су схватили и рекли да у Писму заиста сви, чак и наизглед најудаљенији текстови, говоре о Месији. Господ Исус Христос је потврдио и ову мисао говорећи: «Истражујте Писма. Мислите да кроз њих имате живот вечни, а она сведоче о Мени.»

Још није био формиран кодекс новозаветних књига и апостол Павле је имајући у виду Стари Завет, рекао да је цело Писмо богонадахнуто и корисно за уразумљивање, разобличавање и поучавање. Нема оправдања, ни богословског, ни просто људског, за непажњу према свештеним текстовима и недостатак љубави према њима. Посредно то значи хладноћу према Самом Богу, Који је говорио кроз пророке.

Писмо није написано само о Христу. Оно је написано и о мени. Имам право да питам Бога: Господе! Ево, прочитао сам страницу. А где сам овде ја? И где си овде Ти? Шта желиш да ми кажеш?

Најбоља проповед митрополит Антонија (Блума) је била она кад је рекао да ништа није схватио од прочитаног. Ево, каже, Христос је управо разговарао с нама, а ја, каже митрополит, ништа нисам осетио, ни на шта се нисам одазвао. Људи су после тога са сузама захваљивали пастиру говорећи да су управо тада схватили како да слушају Јеванђеље.

Зачуђеност и питања су неопходни приликом читања и слушања Светог Писма. И још – пажљиво и ћутљиво очекивање одговора. Тако је Самуило, кад га је Господ звао код скиније: «Самуило, Самуило,» помислио да га зове старац-првосвештеник. Али пошто га је овај научио, Самуило је схватио да га зове Господ. И следећи пут је у одговор на глас који га је ословио по имену младић рекао: «Говори, Господе. Слуша слуга Твој.»

Тако и ми, стојећи у храму док се читају Јеванђеље и Посланице, можемо и треба да кажемо у срцу: «Говори, Господе. Слуша слуга Твој.»

Можемо да се чудимо промени која је наступала у животима многих светаца након што су чули одломак из Светог Писма. Антоније Велики је чуо: «Подели све и иди за Мном,» – и одмах је поступио у складу с оним што је чуо. И не само Антоније. Не ради се само о дубини и жару срца, којима су се одликовали свеци. Ради се и о оном поштовњу према Литургији речи које је било карактеристично за Древну Цркву. Појање псалама, читање Писма и проповед – све оно што претходи Евхаристији, – трајало је, а понегде и данас траје сат времена и више. Копти и данас читају пет одломака из Новог Завета, а неке на два језика. И на Литургији Јакова обавезно се чита одломак из Старог Завета. Реч Божија продире у савест, ублажава душевне ране, храни човека. Кад се каже: «Благодарим Господа,» цела црква ће већ бити загрејана, нахрањена речју, спремна за Евхаристију.

Очигледно је да се нећемо колико сутра вратити овој древној и благословеној пракси. У том случају треба сами да читамо Свето Писмо или да се окупљамо ради тога бар једом недељно. Не треба се плашити да ће оваква пракса некога подсећати на протестантизам. Као прво, то није тачно. Као друго, није грех да «оправославимо» добро искуство. Ко се данас сећа да је веронаука у свом садашњем облику настала у Енглеској? Шта нас се тиче где је настала ако је искуство корисно и тешко да можемо да замислимо парохијски живот без оваквих школа?

А и о каквом протестантизму може бити речи ако Макарије у јутарњим молитвама каже: «Даруј мње, воставшу, словесам Твојим поучитисја.» («Дај мени, који сам устао, да се поучавам у Твојим речима»). Ако су о Атанасију Великом људи говорили да толико добро зна све књиге Светог Писма као што ретко ко зна бар једну књигу. Ако је Златоуст непрестано, и кад је било време за то и кад није, како каже апостол, објашњавао народу свете текстове. Ако су оци пустиње читаве књиге учили напамет.

Православни човек је човек Чаше и Књиге. Ако је само Књиге, онда – јесте, то је човек попут протестант. Али ако је само Чаше, то је онда можда и свет човек, али је бесловестан. «Свет, али неискусан.» А искуство нам каже да је благочестива неукост бомба велике разорне снаге. Милосрдни Исусе, уразуми нас и научи да се поправимо. Тим пре што сви знамо да читамо.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Православие.ру