Међу напосредним реакцијама на потресну вест о терористичком
нападу у Бриселу, који у сваком нормалном човеку изазива огорчење и дубокo
саосећање са жртвама, издвајају се кроз сузе изречене речи високе представнице
Европске Уније: „Ово је веома тужан дан у коме Европа и њен главни град
доживљавају исти бол који Блиски Исток осећа и доживљава сваког дана.”
Христос се родио на Блиском Истоку. Тамо су настали монаштво
и прве катихетске школе, одржани васељенски сабори... Заједно са древним
православним Патријаршијама Антиохије, Јерусалима и Александрије, тамо живе и
Асирци, персијски хришћани који су проповедали Јеванђеље у Индији и Кини; затим
Копти, Етиопљани и Сиријци, оснивачи Малабарске Цркве на југу Индије; тамо су и
римокатолици и унијати, а од 19. века и англиканске и протестантске заједнице.
Свака има специфичну духовну вертикалу, а данас су све изложене прогону и
геноциду. О њиховом мучеништву недавно су говорили патријарх Кирил и папа
Фрања.
Површна су тврђења да је страдање хришћана у Европи и на
Блиском Истоку последица борбе екстремистâ са присталицама демократских
вредности. Ради се о сукобу апсолутне, некрофилне деструктивности са
животодавним божанским енергијама, оваплоћеним у вредностима које оличавају
хришћанска култура и начин живота.
Људска солидарност или, боље рећи, састрадална љубав
представља за сваког хришћанина мотив да се супротстави апсурдном нихилизму
који, вођен инстинктом смрти, разара цивилизацију у првим деценијама 21. века.
Као да се свет огледа у апокалиптичким прогнозама Мерла-Понтија: „Досадашња
цивилизација се развијала у оквиру хришћанства, а данас се развија у празном.
Двадесет и први век или ће бити религиозан или га уопште неће бити.”
Трагедија је што се терористички напади одвијају под плаштом
изопачених верских осећања и што Европљани тероризам често поистовећују са
исламом, занемарујући вредности исламске културе и цивилизације, као и оних
хуманих начела која извориште имају у Корану, a придржава их се огромна већина
муслиманâ. Те вредности негује међу својим верницима Исламска заједница Србије
и због тога заслужује нашу братску пажњу и поштовање.
Размишљања поводом свакодневних вести о стотинама угашених
живота у Европи и на Истоку не спадају само у етичку сферу дистанцирања од зла
већ и у онтолошку запањеност пред великом негацијом живота од стране
терористичких група. Злочине у Паризу и Бриселу неки тумаче искључиво као
бумеранг који се враћа Европи. Тако га и нехотице оправдавају и изазивају смутњу изражену у „Магбету” речима
„зло је добро, а добро је зло”.
Са болом у срцу морам да подсетим да и у сенци ових ужасних
догађаја основне карактеристике православног човека треба да буду смиреност и
љубав. У срцима православних треба да одзвањају речи светог Јована Богослова:
„Децо, волите једни друге!” Моралне особине нашег народа засноване су на
хришћанском човекољубљу. У овим данима треба да будемо уједињени у састрадалној
љубави са нашим ближњима, како хришћанима тако и муслиманима, јер су сви жртве
истог тоталитарног безумља. Наша, пак, од Бога дарована снага лежи у молитви да
Бог помене душе пострадалих и да нам дâ снагу да истрајемо на хришћанским и
демократским вредностима које су темељ цивилизације и нашег веровања у
јединственост и непроцењивост светиње живота.
Ову истину вековима преноси песник: „Ниједан човек није
острво, сâмо по себи целина; сваки човек је део Континента, део Земље; ако
грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је
однело посед твојих пријатеља или твој; смрт сваког човека смањује мене, јер ја
сам обухваћен човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони: оно
звони за тобом...”
Нека од Лисабона до Владивостока звоне звона Европе, а
молитве свих светих да буду са душама пострадалих у Бриселу, Бејруту, Паризу,
Гази, сиријским, ирачким и другим градовима и селима!
Извор: Дневни лист Политика од 25. марта 2016. године
Преузето са : СПЦ
Нема коментара:
Постави коментар