недеља, 13. новембар 2016.

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТИЦИ

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Кратко Еванђеље, кратка прича Спаситељева, а сав свет у њој, сав рад људски у њој, сва судбина света у њој. У данашњем Светом Еванђељу садржи се сва историја Хришћанства и сва историја свакога хришћанина посебно. Овај свет – њива је Божија за небеско семе; главни сејач – Богочовек Господ Христос, сеје небеске божанске истине. Три четвртине семена пропадају, само једна успева. Због чега? Због тла, због земљишта, због тога што једно семе пада на камен, једно на трње, једно крај пута, а једно на добру земљу.[2] Еванђеље твоје, Еванђеље моје, несумњиво Еванђеље сваког. Шта је са семеном? Пази, човек си, то значи:

земаљска њива за небеско семе. На шта је пало? Да ли на трње, да ли на камен, да ли крај пута твоје душе, или је пало на добру земљу? Крај пута душе човекове пада ако човек прими Христово учење, слуша га па не хаје за њега, не мари, оставља га тамо на крају своје душе где је тркалиште разних искушења, где је тркалиште грехова и овога света и Сатане овога света. Шта бива онда? Спаситељ нам објашњава, казује тужну историју тог семена: То су они људи, вели Он, који слушају реч Божју, а потом долази ђаво, и узима из срца реч да не верују и да се не спасу.[3] Правда, истина …[4]? Значи он је ту у свету око нас, он се шуња око нас, не, он проходи земљу и обилази, као што то изјављује …[5] када пита праведника његовог Јова: „Проходих земљу и обилазих“.[6]

Гле, он долази до тебе, твоје душе, гледа шта ти радиш са истином Христовом која је у твојој души, шта ти радиш са Његовим учењем, читаш ли Еванђеље, слушаш ли Еванђеље, проповедаш ли Еванђеље по Црквама Христовим у овоме свету? Шта чиниш са тим, шта радиш са тим семеном, са тим истинама Христовим? Гле, ђаво сад обилази тебе и твоју душу да украде, да украде Христово семе што је у теби. Читаш Еванђеље, чујеш како Спаситељ наређује да се треба непрестано молити.[7] …[8] Шта ћеш радити са њом? Да је ђаво није украо, да није дошао и узео из ума твог то учење и ти, ти се и не сећаш молитве, или ако се сетиш, ти је отаљаш онако по навици, не уносећи себе, срце своје, душу своју. Шта је са том истином Христовом у твојој души? Шта је са тим семеном? Шта ћеш радити са њим? Да ђаво то није украо, није однео из тебе? Тешко теби! Те велике и свете истине Христове држиш крај пута своје душе, а не уносиш у своју душу; не копаш, не ријеш, не тражиш из дубине своје душе да тамо никне семе Христове истине, да тамо проклија, да тамо никне и изникне и развије се и донесе велики род. Нема краја твоје душе у коју не завири, коју не пустоши ђаво са својим демонима, и краде све што је с неба посејано у твојој души.

Пази човече, пази! – одговараћеш кадтад. Душа твоја њива Божја, у њој није нико други до Бог. Пази да ђаво не овлада твојом душом. Све што је Христово, сва блага небеска која ти Он даје и пружа, унеси у најсветије одаје своје душе, у последње дубине своје душе, тамо (унеси) Христа усред своје душе, где никада ђаво не продире и онда …[9] то да ђаво узима из твога срца реч Божју. Срце твоје нема врата, зар срце твоје није затворено, већ отворено за ђавола, за …[10] за грехе, за сва зла његова. Тешко теби, брате и сестро! Затвори капију срца свога пред њим, мрачним и црним богоборцем, пред тим страшним лоповом и лупежом, који краде све што је Христово из човекова срца, ако човек не бди, не моли се, не стражи над својом душом.

Знате ли шта је са семеном на камену? То су они људи који с радошћу приме реч Божју, али немају корена; за време и привремено верују, па кад дођу невоље, кад дођу искушења они отпадну, отпадну.[11] Душа која себе плугом покајања не пооре и не преоре, која ледину своје душе не изоре и не прекопа и прокопа, семе божанске истине које Господ сеје по тој души, сеје кроз Своје Апостоле, сеје кроз Своје Светитеље, сеје кроз Своје Еванђеље, то семе падне на камен, на површину, не може да пусти жиле своје, пробије камен у неосетљивости, камен окамењеног зла, камење којим се окамењује из навика, рђавих навика. И ти с радошћу примаш учење Христово, али само привремено. А кад дође искушење, кад дође саблазан, све то нестане из твоје душе, све то погине. Ти си живео као хришћанин, али душу своју треба прво да припремиш за то небеско семе. Како, питаћеш ти? Па ето, светим еванђелским врлинама, извршуј их, живи по њима.

Заповест о посту знаш. То је небеско учење, небеско семе, божанско семе Христовог Еванђеља, кад ти постиш еванђелски. Пост уврежује се у твоју душу, пост укорењује веру дубоко по свима бедемима душе. Пост сваку врлину пронесе кроз цело тело и кроз целу душу. Тада камење твоје душе распада се, ситни се, дроби се, претвара се у дробну земљу, семе небеске истине клија и расте у теби. Али, ако ти оставиш да душа твоја буде и даље камен за Христову истину, тешко теби! Душа твоја отпада од Господа и – куда пада? У наручје ђавола. А он, куда односи наше душе, куда? У црни и проклети пакао!

Када падне у трње, трње наших рђавих навика, у трње наших страсти и зала …[12] Трње – то су они у које падне семе небеских истина, падне, они слушају реч Божју, али због бриге богатства и сласти овога света у којима проводе живот, ако трње бујно узраста и задави семе небеско у твојој души, задави тебе целог.[13]

Не, вера је као зрно горушично – вели Спаситељ. И љубав је еванђелска као зрно горушично, и пост је еванђелски као зрно горушично, и молитва је еванђелска као зрно горушично, и кротост еванђелска, и смиреност еванђелска, и трпљење еванђелско, и све врлине еванђелске, све су то врлине као зрна горушична. Све је то ситно и мало, све се то сеје по твојој души – пази шта радиш са тим светим семењем. Свака нечиста мисао која се јави у твојој души, тргни је …[14] небеско семе. Сваки грех у коме живиш, ако га не исповедиш, ако не избациш из себе, претвара се у трњак. Свака страст која те руши, свака сласт коЈа те носи, свака сласт овога света која пустоши твоју душу гле трњак, трњак, трњак да …[15] семе Христових еванђелских врлина. Шта је са тим дивним љиљаном који је у твојој души? А гле, мржња се увукла у твоју душу, мржња која …[16] учини, а ти се не бориш против ње. Чини се као неки трњак, као неки коров, и полако и постепено потискује из твоје душе семење Христове, Божанске, Небеске љубави. А трње мржње нараста и пораста страшно, јер се ти не бориш против њега и нестане Божанског семења љубави Христове …[17] Да разбијеш то мало зрнце молитвености и молитве и допушташ да те лењост захвати за време молитве или налазиш пуно изговора: Па хајде, молићу се касније, молићу се вечерас, молићу се сутра; избегаваш и одлажеш молитву, а зрно горушичне вере …[18] чекајући, шта? Твоје срце, твоју ревност, твој полет да себе приведеш молитви и да горушично зрно молитве у души твојој насадиш, да га заливаш сузама твојим, да га загреваш топлином и ревношћу својом. Трње, трње навика и набуја и подави све што је Христово у твојој души. Да, најстрашнији непријатељи човеку у овоме свету и души човековој јесу зла целога света, зла целога света. Пример нам је: земаљске сласти које као трње гуше све што је Божанско у нама, и ништа Божанско не сазри. Пропадне све, а са тим пропада душа наша. Тако је тужна историја три четвртине семена Божанских истина.

А семе које падне на добру земљу, шта бива с њим? Казује нам Спаситељ: – То су они, вели Спаситељ, који примају реч Божју, и држе је у добром и чистом срцу, и доносе род у трпљењу. Ето врлина: доброта, чистота срца и трпљење – то је земљиште на коме успева небеско семе Христове науке. Душа чиста и добра, вели Спаситељ, доноси род по сто пута, или шездесет пута, или тридесет пута. Та је истина да у њима, у нашем животу, у нашој души, у овоме свету …[19] свакога од нас овом чудесном истином Христовом.

Проверимо себе. Провери имаш ли добро срце: када греси често посете срце твоје, да ли се у њему развија реч Божја, да ли у њему расте и развија се истина Божја, да ли добро Божје, које је у истинама Божјим, шири се по твоме срцу, освоји га, овлада њиме – онда ти имаш добро срце. Али, ако ти не браниш своје срце, ако су врата срца твога отворена, и у њега улазе и излазе разна искушења, разни греси, а ти их трпиш и не бориш се са њима, срце твоје постепено губи Божанско добро што је у њему и оно се испуњује злом овога света, злом свакога греха, а иза сваког греха стоји ђаво. Срце које је очувао добрим, треба да буде расадник добра Христовог. Пази, стражи над срцем својим, не пуштај га у грех! Али, по заблуди нашој грех је у нама, потрудимо се да га што пре избацимо из себе, из свога срца. Како? Покајањем, исповешћу. Не пуштај грех у себе. Пази! Највећи непријатељ твога живота, пушташ непријатеља твоје душе, пушташ непријатеља твоје вечности! Устај на њега, бори се са њим, не дај се, јер грех никуда не води до у вечно царство мрака и зла. Провери да ли си чиста срца.

Свети Оци одговарају и веле: „Чисто срце има онај који извршује све еванђелске врлине, који живе по заповестима Спаситељевим“. То је плод вршења заповести Спаситељевих. Први плод то је вера наша; вера – Божанска сила која чисти срце од обмане, од царства служења лажним боговима. Вера чисти твоје срце од сваке нечистоте. Света еванђелска љубав чисти твоје срце од сваке прљавштине, од сваке нечистоте. Мржња, шта је мржња? Гној, нечистота, смрад. Јер, који мрзи брата свога остаје у смрти[20], а шта је смрт него смрад? Тако и онај који мрзи брата свог.

Ето, браћо, све истине о нама да верујемо у себе. Погледајмо шта смо урадили са семеном Христове науке у нашим душама. Потрудимо се да све то напредује у нашем чистом срцу у великом трпљењу. Свака врлина тражи велико трпљење, и вера и молитва и нада и пост. Ништа без трпљења не бива…[21]

Свети Јустин Ћелијски 
1964. године у манастиру Ћелије


----------------------------------
 НАПОМЕНЕ:
  1. Еванђеље по Луки 8, 5-15
  2. Лк. 8, 5-8
  3. Лк. 8, 12
  4. Нека речи нејасне на траци. – Прим. препис.
  5. Исто
  6. Јов. 1,7
  7. 1 Cол. 5, 17
  8. Исто
  9. Исто
  10. Исто
  11. Лк. 8,13
  12. Исто
  13. Лк. 8,14
  14. Исто
  15. Исто
  16. Исто
  17. Исто
  18. Исто
  19. Исто
  20. 1 Јн. 2,9
  21. Беседа није довршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.

Нема коментара:

Постави коментар