Шта је породица? Како човек да живи породичним животом чувајући љубав? Како да научи да трпи и да се брине о својој другој половини?... Велико мноштво питања појављује се код људи који желе да ступе у брак и да граде породичне односе. Како то да науче? Како да не одустану на пола пута? На ова и друга актуелна питања одговара јереј Александар Мудрик, клирик храма у част Светог апостола Петра у Санкт-Петербургу.
Оче Александре, желели бисмо да наш разговор почнемо питањем: колико је у савременом свету важно Венчање? Шта оно даје пару који стоји пред Богом у овој Тајни?
Безусловно, за човека који себе сматра верујућим, православцем који схвата због чега постоје Тајне, који се исповеда и причешћује, природан циљ је да добије благослов од Бога за свако добро дело. У Тајни венчања људи не само са једноставно сведоче пред Господом о својој одлуци да ступе у брак, већ још добијају благослов Божији за заједнички живот. Ниједно добро дело не бива без искушења. Лукави ће увек покушавати да поквари пару њихов заједнички живот, да скрене људе с правог пута. Због тога у Тајни венчања постоји моменат кад свештеник води пар око налоња на којем се налазе Јеванђеље, икона и крст. Круг је симбол вечности животног пута који намеравају да пређу заједно. Испред пара је крст — они као да иду за Спаситељем, а у центру се налази Јеванђеље. Крст значи да је Господ присутан. Он спаја и даје благодат браку.
Многе невенчане породице живе једноставно и лако. Немају проблема који се дешавају у православним породицама. Зашто се то дешава? Наизглед, људи живе с Богом, а трпе
невоље.
Човек се често пита: зашто неверујући, некрштени људи живе лепо, а код крштених људи који иду у храм живот се одвија другим током? Не треба говорити Богу шта да ради с људима. Можда невенчани парови уопште нису у стању да поднесу искушења која могу да издрже људи који су обавили ову Тајну. Ако људи немају помоћ одозго, они немају снаге да поднесу искушења кроз која се људи прекаљују. Кад претрпи мале тешкоће душа је у стању да прихвати нешто више и да то поднесе с лакоћом.
Због чега је опасан заједнички живот двоје људи, такозвани „невенчани брак“?
То је пре свега недоговоран однос међу људима . Понекад питам људе који се нису регистровали у општини, невенчане: „Зашто не региструјете своје односе?“ На основу њихових одговора је очигледно: имају сумње. А зашто су онда уопште заједно ако ови односи нису озакоњени ни пред Богом, ни пред људима? Овде се поставља велико питање поузданости такве „љубави“. Људски егоизам задржава могућност да побегне и да не испуњава никакве обавезе. А брак је живот за другог човека. То није заљубљеност која пролази. Брак је пре свега одговорност за другог човека.
Које особине у породици треба да поседује муж, а које — жена?
У апостолској посланици која се чита за време венчања говори се о симболу женика и невесте. Какви треба да буду. Ове две слике се повезују са Христом и Црквом. Христос је глава Цркве, Он њом управља, брине се, толико је забринут због њеног спасења да Сам одлази на смрт на Крсту и страда како би Црква стекла спасење. Он је цени и брине се за њу. Жена, са своје стране, треба да има поверења у мужа као што Црква има поверења у Христа, да га слуша. Муж треба да поступа као што се Христос односи према Цркви. Брак је потпуно одрицање од себе ради другог човека. Кад двоје улазе у њега веома је важно због чега људи то чине. Ако се, на пример, мушкарац жени и жели да добије жену, мајку своје деце, животну помоћницу — то је једна ствар. Друга је кад се човек жени и кад жели да буде добар муж и брижан отац, кад жели да обезбеди достојан живот својој породици, како би се сви заједно спасили. То су два става. Један од њих је егоистичан: ако га човек не превлада, то најчешће доводи до раскида брака. Други је отворена и права љубав, која као што је речено у Светом Писму, не завиди, не узноси се, не траж своје (1 Кор. 13: 4–5).
Муж треба у потпуности да се брине за жену, а жена за мужа. Заједничка им је вера. Због тога се и обавља Тајна венчања. Јер, сви људи су различити. Дешава се да човек гледа пар и да на први поглед изгледа да су толико различити, али их везује јединство у вери и захваљујући томе се допуњују.
Како избећи свађе које се пре или касније дешавају у свакој породици?
Немогуће је избећи свађе. Оне се рађају управо зато што људи нису равнодушни. Ако су људи равнодушни једни према другима, онда је свеједно шта жена или муж говоре, њега (њу) не занима шта он (она) ради или шта не ради. Понекад људи болно доживљавају критику на свој рачун и тада то прераста у свађу. А човек који воли ставља примедбу како би помогао, како би нешто посаветовао, а не како би показао прстом и указао на мане. Самим тим он покушава да поправи, да учини добро дело. Тешко је то прихватити, нема довољно стрпљења и смирења, али кад се такве ствари дешавају у породици то је показатељ да је људима стало.
У неким породицама после рођења деце почињу проблеми, неразумевање и сукоби повезани са сталним умором. Како да се људи боре против тога?
Деца захтевају огроман труд. За њихово васпитање су потребни напор и усрдност. Зашто је Господ створио човека ако је знао да ће се окренути од Њега? Господ је створио људе због Своје љубави. Тако и двоје људи, које спаја љубав, рађају дете. Они знају да ће наступити прелазни период у којем ће све бити наопако. Али супружници треба да имају на уму да је мали човек плод њихове љубави. Треба да савладају све тешкоће. Једном човеку је тешко да то учини, двома је лакше. У Старом Завету постоји поређење брачног пара са два вола, који вуку терет. Један више не може да повуче, само заједно могу да савладају тежину.
Кад људи дуго времена живе заједно, дешава се да се код супружника појављују мисли: а да ли сам исправно учинио(ла), што сам свој живот везао(ла) управо за овог човека? Можда је то била грешка и можда је још требало да размислим о браку... Муж или жена често размишљају о другим људима. Појављују се и блудне мисли. Како човек с тим да се бори и шта то може донети?
Размишљања: шта би било кад би било су искушење. Што пре човек отера овакве мисли, биће му лакше. Оне су јалове и не могу донети ништа корисно. Само мучење и пометњу. Све се у животу дешава по вољи Божијој. Наравно, Господ ништа не чини без човекове жеље. Зато се и молимо и молимо Бога да нам пошаље човека који нам је заиста потребан. Опет, у Тајни брака парови добијају благослов Божији. А ако је Господ благословио, онда је то сигурно човек с којим треба да пређеш цео животни пут, зато што си ту жељу посведочио браком. Ако прекрши завет који је дао пред Богом човек постаје преступник закона. У том случају занемарује благодат коју му је Господ дао. За то ће морати да одговара. За избављење од помисли саветујем молитву: „Оче наш“, 90. псалам „Живиј в помошчи Вишњаго...“ или друге молитве које су блиске вашем срцу. Међутим, молитва није заклињање, које човек може да прочита и нешто престаје или се дешава. Молитва је лек од свих душевних мука и немира. Како кажу свети оци, грех улази кроз разум, пролази кроз срце и настањује се у њему. Ако се човек не избави од њега он захтева реализацију. Што пре човек одагна греховну мисао, у првој фази, кад се појави у његовој глави, тим мање невоља ће она донети. Самом човеку је тешко да с тим изађе на крај, а уз Божију помоћ је све могуће.
У ком узрасту треба крстити децу? Неки родитељи сматрају да се Тајна крштења дешава једном и да је боље ако је дете прими у свесним годинама схватајући шта ради. Међутим, многи свештеници се придржавају другог мишљења: децу треба крстити као бебе. Шта Ви мислите овим поводом?
Безусловно ћу се сложити с тврдњом да је децу боље крстити док су мала. По уставу Цркве дете се може крстити већ сутрадан после рођења. По правилима Руске Православне Цркве обичај је да се Тајна обави после 40. дана, кад се мајци чита разрешна молитва и кад она већ може да присуствује Тајни. А кад родитељи кажу: нека дете порасте, па ће само одлучити да ли треба да прими Свето крштење или не, поставља се велико питање родитељима: како могу да кажу за себе да су верујући? Испоставља се да људи који су се одазвали на позив Божији за спасење, имајући могућност да уђу у вечни живот остављају своје дете по страни. То се може упоредити с бродом који тоне, кад родитељи знају да пливају, а дете, ако жели да се спаси, треба само да научи да плива. Од Тајне крштења човек почиње свој пут ка спасењу. Родитељи не треба да лишавају дете могућности да га стекне.
Постоји мишљење да ако су родитељи неверујући и ако крсте дете због уобичајених норми, зато што „тако треба, а зашто — не знамо, ова Тајна, благо речено, може да прође поред човека. Јер, каже се да је после крштења душа попут чисте посуде коју треба испунити благодаћу Божијом: молитвама, Причешћем и тако даље. Ако се то не дешава, душа прима супротне ствари, и таква деца касније могу да постану атеисти. Да ли по Вашем мишљењу треба крстити децу у таквим породицама или Тајну треба да приме сва деца, независно од односа њихових родитеља према вери?
Атеиста може да постане сваки човек. Овде ради избегавања таквих ситуација у Цркви постоје беседе за оглашавање пре крштења. У њима се говори о основама Цркве, о „Символу вере“, о Тајнама крштења и причешћа. Макар укратко, макар површно, то су нека знања која родитељи стичу. Тек после таквих беседа дозвољено им је да приме крштење. То је једина могућност да се помогне деци из неверујућих породица, можда ће то бити почетак живота у вери целе породице. Оне се одржавају с родитељима и с кумовима, који су у великој мери одговорни. Управо кумови пред Богом одговарају за дете. И они треба да васпитавају и да гаје верујућег човека. У сваком случају, треба крстити човека.
Разговарала Ирина Прохоренко
Извор: Манастир Свете Jелисавете - Минск
Извор: Манастир Свете Jелисавете - Минск
Нема коментара:
Постави коментар