Но, ако су у погледу заједничког
седмичног празновања васкрсења, недеље, хришћани били јединствени од
апостолског доба до данас, у погледу његовог годишњег празновања те једнакости
није било. Хришћани из Јудејства, као и хришћани из Мале Азије, празновали су
Пасху у исто време кад су Јудејци прановали своју старозаветну Пасху, око пролетње
равнодневнице, 14. дан месеца нисана, без обзира у који седмични дан то буде.
Због држања Васкрса везаног за 14. нисан, ови хришћани прозвани су
четрнаестодневници (лат. квартодецимани). Кад је прописом 7. Апостолског
канона: ''Ако који епископ, презвитер или ђакон буде светковао Св. дан Пасхе
пре пролетње равнодневнице, заједно са Јудејцима, нека се свргне'', овако
празновање забрањено, они који се томе нису покорили извргли су се
јудео-хришћанску секту евионита.
Хришћани пак из незнабоштва у
Египту, Грчкој и Риму празновали су хришћанску Пасху у недељни дан који је
падао после пролетње равнодневнице и дана у који је могао да падне 14. нисан.
Како је јеврејска година месечна, те је 14. дан месеца означавао трећу фазу
месечеву, тј. пун месец, то је и Васкрс морао бити после пуног месеца. Овакав
начин празновања хришћанске Пасхе назван је ''доминикални'', према латинсом
називу недеља ''dies dominica'', тј. дан Господњи.
Ове разлике у празновању Васкрса
изазвале су рано спорове и немире. Још у II веку дође до несугласица између
римског епископа Аниките и смирнског Поликарпа, кад је овај посетио Рим 155.
год. Позивајући се на стари обичај, обојица осташе при своме, али се растадоше
у миру. Много нетрпељивије поступи римски епископ Виктор (195-200.г.). Он позва
малоазијске цркве да приме римску праксу, па кад ове то одбише, прекине
заједницу с њима, због чега га је корио епископ лионски Иринеј (17).
Несугласице око тога избијале су и
доцније. Да би хришћани у целом Римском царству били јединствени у празновању
тог највећег празника, те да не би ''те дане једни проводили у посту, а други
да приређују гозбе...; док једни проводе празник и радују се, други се предају
одређеном посту(18), питањ празновања Васкрса изнето је пред Први васељенски
сабор у Никеји 325. године. На њему „одлучено је после сваког испитивања и
дискусије, да треба тако да чине и они на Истоку као што чине Римљани и
Александријци и сви остали, да би сви једногласно у исти дан узашиљали молитве
у свети дан Пасхе. И потписаше Источни који се нису слагали са другима(19)''.
Шта чини суштина разлике у
празновању малоазијских цркава (сем недеље, која је ''дан Господњи'', дан
Његовог васкрсења још од Iвека - Откр. 1. 10), несагласну са хришћанским
схватањем и против које се бори Сабор? Проф. Скабаланович с правом истиче да је
та разлика ''очигледно била у томе што ове (Цркве) нису усаглашавале месечну
годину са сунчаном, због чега је Пасха могла пасти раније од пролетње
равнодневнице...(20)'' Значи, Никејски сабор стајао је на принципима да се Васкрс
слави у недељни дан после пролетње равнодневнице (свакако и после пуног месеца,
чега су се држале малоазијске цркве, као и остале), иако се ови принципи у
саборској одлуци не помињу, али се то меже сигурно закљчити из казивања Светог
Атанасија Великог и др. Свети Атанасије каже да о Пасхи Оци на Сабору „не
одредише месе и дан'', а претходно вели да је одлучено ''да се свуда савршава у
један дан''. То значи да Сабор није везао тај празник за месец и дан по
календару, јер на другом месту исти Свети Отац каже да се Пасха има славити кад
се ''сретну и месец (на небу) и дан, тј. кад је пун месец и недеља''. Да је
сабор био уз одлуку 7. апостолског канона, да се Васкрс не може славити нити
пре пролетње равнодневнице, нити заједно са Јеврејима, закључујемо из писма
цара Константина после Сабора, у коме он казује да је било жалосно за Цркву што
се Јевреји хвале да без њих и њиховог одређивања Пасхе хришћани не би могли
држати своју Пасху. А Јевреји греше држећи понекад Пасху и два пута у току
једне године''. Убрзо после I васељенског сабора одржан је
Антиохијски помесни сабор о искучењу световњака из Цркве који би празновали
Пасху заједно са Јеврејима. Овај Сабор протеже одлуку о искључењу, за исту
ствар, и на свештена лица.
Потпуно јасно и одређено износе ове
принципе о празновању Пасхе Апостолске установе: ''Треба, дакле, ви браћо, да
са сваком тачношћу и брижљиво вршите дан Пасхе после равнодневнице..., да не би
не пазећи славили (је) са Јудејима. Јер ми сад немамо никакве заједнице са
њима...(24) пазећи (посматрајући) до 21. месеца (тј. до 21. дана од младине,
новог месеца), да не би четрнаести (дан) месеца, тј. пун месец пао у другу
седмицу, и да грешећи из ензнања не бисмо славили Пасху два пута у једној
години; или да не би ми славили васкресење Господа нашега у дрги дан, него само
у недељу''.
-----------------------------------------------------------------------------------
(17)
Др Јевесевије Поповић, Опћа црквена историја, Ср.Карловци 1912,
I, 425.
(18) Писмо цара Константина Великог о Сабору, И
прагматики..., 94
(19)
Мирковић, н.д. 206
(20)
Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 288.
(24)
Према преп. Никодиму Агиороту, разлог забране празновања заједно са Јудејима је
у томе ''да преходи праобраз (типос), тј. жрвовање јагњета, а онда да следи
образ, тј. Господња смрт и васкрсење'' (Пидалион, Атина 1970, 10). То мишљење
је он свакако формирао према св. Јовану Златоусту: ''... стара (је) Пасха била
сликом будуће, а за сликом треба да следи истина. Зато је Христос, напред
показавши сенку, затим предложио на трпези истину'' (Творенија, С. Петербург
1895, Т. I, 663).
--------------------------------------------------------------------------------------
Све ове битне одлуке о празновању
Васкрса сажето су изложене у Алфавитној Синтагми Матије Властара овако:
''Четири су одредбе на које треба неопходно пазити у погледу наше Пасхе, од
којих две казују апостолско (7) правило..., а две имамо из неписаног Предања.
Прво, да треба држати Пасху после пролетње равнодневнице; друго, не истог дана
кад је и јудејски празник; треће, не одмах после равнодневнице него после првог
пуног месеца иза равнодневнице; и четврто, после тог пуног месеца не иначе него
у први дан седмице (тј. у недељу). Све четри ове одредбе остале су у
Православној цркви у важности до данас.
V. Да бисмо правилно оценили смисао ових одлука и
њихов прави однос према питању календара, треба да уочимо као битно, да се у
њима не помиње никакав календар, него одређено збивање у космосу, створеном
Богом, која не зависи од календара, него обратно - календар зависи од њих.
Пошто година ни по једном календару не одговара потпуно стварној дужини тропске
године у природи, те ниједан календар не може бити апсолутно, него само
приближно тачан, то Свети оци, просветљени Духом Светим, нису Цркву везивали у
овој ствари ни за шта релативно, људско, него за одређено, божанско (27). Јер,
да у тим одредбама уместо равнодневнице стоји 21. март, у који је она у то
време падала по јулијанском календару, тај датум и тај календар били би
утврђени заувек и о календару, његовој тачности или нетачности, не би се
имало шта расправљати. Исто се тако не
каже: Пун месец по овим или оним израчунавањима и таблицама, него пун месе у
стварности.
Већ сама околност да је Црква
одредила да се празник васкрсења Христовог празнује не у које било годишње
доба, него после пролетње равнодневнице, после пуног месеца и у недељни дан,
она је очигледно имала у виду да се васкрсење Христов прославља у оно време у
које се и десило (27а). Из чињенице пак да је I васељенски
---------------------------------------------------
(27)
Да ови термини: недеља, пун месец, пролетња равнодневница нису овде случајно
употребљени, него имају дубљи смисао, подвлачи и проф. Мирковић: ''Тако је
празник Ускрса, пошто је везан за недељу, која зависи од равнодневнице и пуног
месеца, такорећи утиснут у космички ток кретања; тако је седмични дан недеља,
дан Ускрса, у вези са током месеца; тако је дневна Литургија, слављење смрти и
васкрсења Христова, у вези са дневним обртом земље; тако су распеће Христово и
васкрсење као највећи догађаји света и историје везани са васељеном... Дакле, и
сосмос са својим током кретања и време, слика вечности, повезани су са највећим
хришћанским истинама: распећем и васкрсењем'', (Хеортологија, 210).
(27а)
А. Н. Зелинскиј о томе каже: Хришћански пасхалисти ... свесно су стремили томе
да новозаветна Пасха, с једне стране, сачува своју историјску везу с јеврејском
Пасхом, а с друге, да буде потпуно независна од ње. Ова околност била је за њих
тако важна да је због тога хришћанска Пасха постала покретни празник''.
(Конструктивније принципи древњеруског календарја, у ''Контекст''
литературно-теоретическија исљедованија, Москва 1978, стр. 88)
-----------------------------------------------------
сабор
наложио не којој било Цркви, него баш Александријској да она, према изнетим
принципима, израчунава време кад ће пасти Васкрс, почети пост и др. идуће
године, и да о томе извештава остале Цркве, зато што је у Алесандрији
астрономија била на највишем нивоу, излази да Црква принципијално није против
тога да се време Васкрса то тачније одређује (28). Сматрам да је то порука коју
нам упућује одлука Сабора да се Васкрс слави у одређено време и да се
прорачунавањем тога времена поверава Цркви александријској (29).
VI. Има неколико сачуваних ''празничних посланица''
Светог Атанасија Александријског којима је он обавештавао епископе других
Цркава о датуму Васкрса, а ови су онда с тим упознавали свештенство у епархији.
Свештеници су, по Богојављању, с освећеном водицом обилазили домове верних и о
томе их упознавали. Како је обавештење на овај начин, у неким удаљеним
крајевима могло да задоцни, то се временом пронашао практичан начин, тако што
су прорачуни о датуму Васкрса израђени за више година унапред и представљени у
облику прегледних таблица. Тако је 385. год. Свети Теофило Александријски
саставио пасхалну таблицу за 40 година (за 480-520. год.), коју је Кирило
Александријки допунио за период од 95 година. Нешто доцније, учени египатски
монах Анијан израдио је ''Велики пасхални индиктион'' за циклус од 532 године
(помноживши број 19 - круг Месеца - са 28 - круг Сунца). У томе периоду долази
Васкрс 129 пута у марту и 403 пута у априлу, да би после тог времена све фазе
месеца и датуми Васкрса падали поново у исте дане. У IV
в. овај
индиктион допунио је римски монах Дионисије Мали и тако је настала
''Неисходимија пасхалија'' (тј. непрестана, бесконачна пасхалија (32).
--------------------------------------------
(28)
Св. Кирило Александријски о томе каже: ''Велики Сабор је једногласно установио
да Црква Александријска, пошто је она највештија у томе, саопштва сваке
године... кад се има светковати Пасха'' (прот. Ј. Живковић, Међуправославна
комисија и календарско питање. Гласник СПЦ 1923, бр. 7. стр. 104)
(29)
Свакако да Црква у тој математичкој тачности не види суштину празновања
христовог васкрсења, али би исто тако било погрешно сматрати да научна тачност
може Цркви да штети, или да би Црква, употребљавајући научне резултате дошла у
зависност од науке, доспела у инфериоран положај према њој. Чињенице су
чињенице. Њихова стварност и истинитост не потиче од тога што то тврди овај или
онај научник, него од стварности и истинитости Божје. Друга је ствар тумачење
чињеница. Оно може да буде истинито или лажно, за Цркву или против ње. Закони
природе, дати од Бога, не могу бити против истине Еванђеља, датог такође од
истог Бога.
(32)
Исто, 72. У црквенословенском штампаном Типику, као и у неким другим приручним
црквеним књигама, изнете су ове таблице прегледно за свих 532 год. XIV индиктиона од год. 1409. до 1940,
са свима потребним подацима: 1) Година од Адама, 2) Година од Христа; 3) Индикт
тј. време од 15 година плаћања пореза; 4) Круг Сунца =
период од 28
година, после кога долазе истим редом преступне године, датуми на исте дане
итд; 5) Вруцје љето (Недељно слово) = црквенословенским словима-бројевима
ознаке 7 недељних дана; 6) Круг Месеца = период од 19 година после кога мене
месеца падају поново на исте датуме; 7) Основаније =
број којим
се налази датум младог месеца у марту; 8) Епакта = број у којем се налази пуни
пасхални месец; 9) Кључ границ = црквенословенско слово помоћу кога
се у таблицама налази датум Васкрса у току 35 дана (од 22. марта до 25.
априла). Опширније о овом, в.прот. М. Миленковић, Календар, Православна мисао,
год. 1968, св. 1-2, ст. 161-162.
Имајући те таблице, свака Црква и
сваки појединац може непосредно и лако доћи до обавештења о дану Васкрса за
сваку годину у будућности и прошлости. Из њих такође видимо да Васкрс може
пасти најраније 22. марта, тј. сутрадан по равнодневници, а најдоцније 25.
априла, тј. у току од 35 дана.
----------------------------------------------------------
из књиге :
ПАТРИЈАРХ
ПАВЛЕ
Да
нам буду јаснија
НЕКА
ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ
#календар
------------------------------------------------------------------
Став Српске Православне цркве о старом и новом календару 1 део
Став Српске Православне цркве о старом и новом календару 3 део
#календар
------------------------------------------------------------------
Став Српске Православне цркве о старом и новом календару 1 део
Став Српске Православне цркве о старом и новом календару 3 део
Нема коментара:
Постави коментар