За нетачност јулијанског календара знало се у православном свету одавно, те је већ у VII в. неки анонимни писац саставио ''Пасхалну хронику'', а 1374. г., познати византијски писац Никифор Грегора поднео образложен предлог цариградском патријарху и цару таблице. Рефома није извршена, јер се увидело да ''није лако сложити све православне који живе на континенту и на острвима и приволети их на нову исправку. А да празнујемо Пасху по своме само ми (Византијци), и то не би било добро.
Јединство празновања Васкрса по
јединственој пасхалији и јулијанском календару, прекинуто је реформом папе
Григорија XIII, kojom
je, поред новог
календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе
Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње (35). У православној
цркви стара пасхалија остала је у јединственој употреби све до сада, а
јулијански календар су неке православне Цркве напустиле и замениле га новим
(36).
------------------------------------------------------
(35)
Нпр. 1967. год. католички Ускрс 26. III, а јеврејска Пасха 24. IV. Миленковић, н.д 160.
(36)
Изузетно, празновање Васкрса по новом календару дозвољено је Финској
православној цркви и неким парохијама у Западној Европи.
------------------------------------------------------
VIII. Кад је фебруара 1923. год. Грчка
држава увела нови календар у грађанску употребу, такође је речено да за Цркву
остаје у важности стари, јулијански. Међутим, већ 10. III
1923. год.
кад је за архиепископа изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, на Сабору
грчке јерархије он изнесе мишљење о потреби изједначења црквеног календара са
државним. Сабор одлучи да се треба посаветовати са осталим аутокефалним
Црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Сазван по други пут, децембра
исте године, усвоји одлуку: ''Свештени сабор јерархије, имајући у виду збрку
која је настала код народа, због увођења грађанског календара, и од тога штету
за веру, одговарајући на изражену жељу са много страна одлучује да се изједначи
црквени календар са грађанским... Ставља се у дужност блажењејшем Председнику
(Архиепископу) да се у тој ствари споразуме са свима Црквама, а особито са
Васељенском патријаршијом с којом је сагласност неопходна''. После неколико
дана само (јануара 1924 г.) архиепископ Хризостом износи цариградском
патријарху, као предлог Сабора Грчке цркве, ''средње решење'', тј. да се нови
календар уведе за непокретне празнике, а Васкрс и покретни да буду по старом.
Ово средње решење, 20. I 1924. г., патријарх прихвата и саглашава се да
Грчка црква тако поступи. Већ марта исте године, Грчка црква прелази на наови
календар проглашавајући 10. март 23. мартом.
Који су разлози деловали на
Архиепископа и Грчку цркву да без припреме клира и верних, и без претходне
измене мишљења са другим православним Црквама, тако нагло пређу на наови
календар? Да архиепископ Хризостом не узме у обзир закључак државне комисије у
којој је сам учествовао и која је испитивала могућност истовременог прихватања
новог календара и Државе и Цркве 1923. го.; ''Узевши у обзир да Грчка црква,
као и друге аутокефалне Цркве, иако унутрашње независне, али тесно везане једна
с другом и сједињене начелом духовног јединства Цркве, сачињавају једну
Православну цркву, и следствено не може ни једна од њих да се одвоји од других
и прими нови календар, а да не постане шизматичка према другим''? Грчка
пак црква да се не сети свога става изнетог у одговору на енциклику патријарха
Јоакима III: '' Ако су све помесне православне Цркве Истока
убеђене да су околности народа разних
Цркава спремне за промену календара, без узнемиравања верске савести
најпростијих, који нису кадри да разликују догматска и литургичка питања од
питања астрономских, оне могу, у сагласности са осталима,... да остваре промену
нашег, сада у употреби календара, према напретку и достигнућима астрономске
науке. А цариградски патријарх да заборави изјаву претходника на
Свеправославној конференцији у Цариграду од пре пола године (маја 1923):
''Промена о којој је реч да учинимо, не треба да донесе саблазан хришћанском
стаду. Узмимо озбиљно у обзир да није нешто неважно како ће се хришћански
кругови понети према промени примањем григоријанског календара''.
Помиње се више разлога. Најпре, да
је за Грчку цркву било тешко да у националном празнику Благовести она не
учествује, јер ће га Држава славити 25. III по новом календару (42), затим, да се за увођење
новог календара и у Цркви остобито залагао краљ Ђорђе; да је власт после
државног удара поставила Цркви такав захтев; да је Архиепископа повукао на то
наш амбасадор ''давши обећање да ће Грчку цркву одмах следити и Српска (43),
итд.
--------------------------------------------
(42)За
овај разлог неки старокалендарци веле да је само изговор, јер се у 4. члану
краљевског указа о преласку на нови календар вели: ''Национални празник 25.
марта, и сви према постојећим законима празнични и особити дани, равнаће се по
јулијанском календару''. (И петра тис амомиту орходоксу христианикис имон
пистеос, Атина 1953, 20). Али се власт није држала овог указа, те је овај
празник, одмах 1923. год., после државног удара и проглашења републике, славила
по новом календару (И праматики..., 15)
(43)И прагматики..., 58. Међутим, бив. митрополит
флорински Хризостом, који то наводи, сам ставља на терет архиепископа
Хризостома Пападопула као највећу кривицу што се није споразумео са осталим
аутокефалним Црквама. Зар се може стављати на терет Српској цркви што се он, о
црквеној ствари, није споразумевао с њом, него са амбасадором!?
-----------------------------------------------
Сви ови разлози имали су, вероватно,
свој удео у томе, али ће пре бити да је главни узрок за то била одлука
Свеправославне конференције 1923. г., ''да је изједначење грађанског и црквеног
календара неопходна потреба и да не постоји никаква канонска препрека за
исправку црквеног календара који је сада у употреби, према подацима астрономске
науке, те једногласно одлучује дасе јулијански календар исправи овако: бришу се
13 дана јулијанског календара тако да се 1. окотбар 1923. г. рачуна као 14.
октобар. Непокретни празници имаће дан и месец који су имали до сада. Покретни празници одређиваће се према
празнику Пасхе. Према канонским одредбама које остају непроменљиве. Пасха ће се
празновати у недељу која долази иза првог пуног месеца после пролетње равнодневнице''.
Остављено је Цариградској патријаршији да се договори са аутокефалним Црквама
да на нови календар све пређу истовремено, да се не прекине јединство Цркве.
Како до 1.X 1923. г. није постигнута
сагласност, нови календар није ни уведен 1923. године.
Биће да се сматрало да ће већина,
ако не све православне Цркве прихватити овај закључак, па је првенство увођења
изгледало као ствар престижа. Могућност да се у Грчкој на ту ствар тако гледало
показује излагање њеног представника у Цариграду, према коме би промена новог
календара и промена Пасхалије имала ''велико морално значење и учинило утисак
на цео културни свет непринуђено, добровољно приближавање два хришћанска света,
Истока и Запада, у празновању великих хришћанских празника''. И старокалендарци,
у претераној журби на увођењу новог календара у Цркви, код архиепископа
Хризостома виде само ''жељу да првенствује'' (протостатиси), ''частољубе'' и
истицање ''културног напретка'' (филотимиа, проодон политизму).
Било како било, али је ова журба,
без претходног објашњавања и припремања народа ''изазвала један од најозбиљнијих проблема савремене
Грчке цркве -
старокалендарски
(47). Један број верних , свештенства и монаштва, па чак и три епископа,
отцепили су се и основали заједницу ''Правих православних хришћана'' (Гнисион
ортходоксон христианом), која служи по старом календару, има своје храмове,
манастире и управу. Нетрпељивошћу према одвојеним, покушајем да се силом
државне власти раскол угуши, непризнавањем никаквих обреда и тајни (кршетења,
венчања и др.) извршених од старокалендарских свештеника, растеривањем њихових
верских скупова, при чему је долазило до тешких испада, затварања верних и
свештенства, слања у прогонство, - јаз између њих и званичн православне Цркве
само је продубљен. Расколнци су се још више збили и боље организовали, што их
је учврстило као посебну заједницу, иако је званична Црква доцније пристала да
се за њих служе посебне службе у њеним црквама по старом каленрару.
--------------------------------------------
(47)Тхрискевтики
ке итхики енкиклопедиа, Т. VI, k. 817. Поред тога, због наредбе I васељенског сабора да све Цркве
славе Васкрс у исти дан, Грчка црква, усвојивши нови календар, а оставши при
Пасхалији по старом, суочава се због тога с тешкоћама Типика, постовима и др.
Имајући месојеђе увек дуже за 13 дана, а Петров пост за толико краћи, понекад
им се деси да Петровдан падне пре недеље Свих Светих. Тада одређују да се
постави 3 дана Духовске седмице, која се иначе мрси (И прагматики..., 79).
Затим, празници иза 25. априла, последњег дана Васкрс може пасти, код њих могу
да падну уз Велики пост. Тако нпр. догодине 1983) код нас ће Ђурђевдан пасти на
Велики петак, а код њих у суботу пете недеље поста, итд.
--------------------------------------------
Износећи недоличност ових поступака,
и стављајући у кривицу званичној Грчкој
цркви што је једнострано увела нови календар и тако се одвојила од јединства у
празновању са осталим Црквама (48). они претерујуи падају у другу крајност.
Тако на објашњење да се питање празновања непокретних празника не дотиче
православних канона, а још мање догми, они веле: ''Не дотиче се догме по себи,
но због једностраности своје, дотиче се јединства Свете вере и Светог
богослужења, што је једнако догматима''; чак: ''Јединство вере, јединство
Светог богослужења је нешто основно за Цркву, нешто изнаддогматско'' (ине ти
ипердогматикон); да би закључили: ''Већа је штета и од догматске разлике,
једнострана промена календара, раскидање верског јединства, цепање једне,
свете, саборне и апостолске Цркве...Сви Сабори су смерали јединству Цркве. То је
највећа догма Сабора (49).
Још више претерују у погледу
канонских прописа који се односе на време у које треба славити Васкрс. Не
схватајући да за Православну цркву календарско питање постоји само у односу на
канонске прописе о прослави Васкрса и празника у вези с њим, а не на питања
тачнијег израчунавања тропске године и месечевих мена, која спадају у домен
астрономије, они упорно захтевају држање јулијанског календара и убудуће, иако
сами кажу да је нетачан. У погледу пак Пасхалије, не схватају да за Цркву имају
канонски значај прописи да се Васкрс има славити у први недељни дан, после
пролетње равнодневнице и после пуног месеца, и још: не заједно са јеврејском
Пасхом. Пасхалне таблице, које значе примену ових принципа на тада важећи
јулијански календар, нити имају, нити могу имати значај и вредност наведених
канонских прописа, нити их је Православна црква увела каквом одлуком, као што
је раније изнето. Оне имају само значај дуготрајне практичне примене, а не
непроменљиву принципијалну важност. Старокалендарци
то не уочавају, него сматрају да Пасхалне таблице потичу од Првог васељенског
сабора, да је исти Сабор увео јулијански календар у Цркву, и
--------------------------------------
(48)
Но доцније су нови календар примиле: Цариградска, Александријска, Антиохијска,
Румунска и Бугарска патријаршија. Српска православна црква, иако је углавном из
пастирскох разлога до сада остала при старом календару, није мењала своје добре
односе са Грчком црквом и кад је ова увела нови. Својим члановима, кад су
одлазили у Грчку, саветовала је да се за време бављења онде, у погледу
празника, држе и они новог календара. Такав став је заузело и Московско
саветовање православних Црквава 1948. године, одлучивши да су клирици и
мирјани, без обзира којој Православној цркви припадау, обавезни следити
календар ''оне помесне Цркве у чијем пределима они живе'' (Огицки, н.д. 109.)
(49)
И прагматики..., 83;82,83;84,89. Несумњиво су ''сви Сабори смерали јединству
Цркава'', али не јединству самом по себи, него јединству као последици јединства
у вери, како вели ап. Павле: ''Један Господ, једна вера, једно крштење (Еф. 4,
5). И модерни екуменски покрет тражи јединство Цркава, нуди јединство у
тајнама, интеркомунију, ''јединство љубави'', остављајући јединство у вери за
доцније. За нас православне тим путем се не може ићи, него у сасвим супротном
правцу: само јединством у вери, у догматима, може се доћи до јединства у
тајнама, и само на тај начин, као последици овог двога може се остварити
''јединство Цркава''.
------------------------------------------
равнодневницу
везао заувек за 21. март тога календара (50), што разуме се ниједно не одговара
стварности.
Због оваквог схватања, иако су
принципијално за строго држање канонских прописа, они не увиђају да управо
захтеви да се Васкрс слави по тим прописима траже исправку јулијанског
календара, јер ако размотримо непристрасно, морамо признати да се Православна
црква не држи строго тих прописа. Ево, како и у чему. Више пута смо понављали
да Васкрс треба да буде у прву недељу, по пролетњој равнодневници и у пуном
месецу. Пролетња равнодневница пада 21. марта по новом календару, одн. 8. марта
по старом. Ако би нпр. сутрадан после равнодневнице била недеља, а десио се и
пун месец, мии бисмо морали држати Васкрс тога дана. Па хоћемо ли га тада
држати? Нећемо! Зашто? Зато што за нас равнодневница још није дошла, иакоје
стварно већ прошла. По пасхалним таблицама равнодневица је 21. марта
јулијанског календара и сада, као што је стварно била у доба њиховог постанка.
Пошто је календар задоцнио за 13. дана, ми морамо чекати 13 дана да стигне равнодневница,
не у стварности, него по календару. Како ће дотле проћи пун месец, то ћемо
морати чекати други пун месец, тако да ћемо Васкрс држати не одмах после
равнодневнице, како наређују канонски прописи, него цео месец дана доцније (51)!''
-----------------------------
(50)
Свети I васељенски
сабор...покренут Св. Духом, увео је јулијански календар у употребу у Цркву и
установио на њему вечну Пасхалију преко Александријске Цркве...'' (И петра...,
27). ''Св. I
вас. сабор... знајући његове (јулијан. календара) недостатке у погледу времена,
ставио је по одлуци пролетњу равнодневницу на 21. март према јулијанском
календару, и на његовом основу саставио вечни Пасхални канон''. ''Јер Пасхални
канон освештан I вас.
сабором за одређивање празника Пасхе, следовању недеља и делања Цркве које се
односи на обреде и Типик, састављен на бази пролетње равнодневнице јулијанског
календара...''. ''Јулијанским календаром је спојена Пасхалија од I вас. сабора, који је
установио Пасхални канон'' (Акривис тхесис, 83). Изгледа да А.Н. Зелинскиј
сматра да је у ''Пасхалној системи за непокрени датум пролетње равнодневнице
примљен 21. март'' јулијанског календара и да ''на том датуму, фиксираном
одредбама Никејског сабора'', она остаје и даље (н.д. 118).
(51)
Да бисмо боље сагледали значење тога задоцњавања, илустроваћемо га овим
подацима: Садашње задоцњење јулијанског календара од 13 дана, за идућих 2000
година нарашће на готово цео месец дана. После 20.000 год. биће скоро пола
године, а после 24.000 год. Божић би дошао усред лета, јуна месеца, а Васкрс
тамо негде иза јесење равнодневнице, а не пролетње, како захтева 7. ап канон.
Није овде реч да ли ће човечанство достићи ове хиљаде година, него нам треба да
буду ''очигледном илустрацијом оних спорних, но неуклоњивих садашњих календарско-пасхалних
система''. Они нам показују колико нас нетачност јулијанског календара удаљује
од одлуке I вас.
сабора, која тражи не само да све Цркве славе Васкрс у исти недељни дан него да
тај дан буде у време кад се Васкрење Христово и десило, у вези са пролетњом
равнодневницом и пуним месецом.
Као што рекосмо, ова рачунска
екскурзија у далеке векове треба да послужи као ''убедљив аргуменат против оних
који сматрају садашње стање осветаним заувек и принципијално не-потчињеним
никаквој исправци'' (Огицки, н. д. 111)
-----------------------------
IX. Можемо разумети да у доба ропства под Турцима Православна црква
Православна Црква није била у могућности да се заинтересује и поради на
исправци календара и Пасхалних таблица. Али из тога закључти: Православна црква
је од XVI в. примила
спољашњу карактеристичну ознаку - Јулијански календар, као Западна
Гигоријански'', како сматрају строкалендарци не би ли било погрешно? Зар
Православље нема ништа боље за своју спољашњу ознаку него погрешност
јулијанског календара?
Јасно нам је да су се у прошлости
многи наши верници, не могући разликовати догматске од календарских питања
''чували од сваке штетне пропаганде и прозелитизма... овом разликом од 13 дана.
Али захтевати да и надаље остане тако, без разликовања шта је божанско и
непроменљиво, тј. догмати, а шта људско и променљиво - календар, свакако би
било кратковидо. Но и сада, мада нам је јасно да је јулијански календар
погрешан и да га треба исправити, мора нам бити пред очима пастирско старање
(указивано стално, од патријарха Јеремије II до
Конгреса предсаборске свеправославне конференције 1977.г.) за верне који би ове
промене могли схватити као скретање с линије Православља, те не уводити ову
исправку док је они не савладају и не прихвате. Дотле пак стрпљиво их поучавати
и припремати износећи јасне и стварне разлоге самих канонских прописа који ту
исправку захтевају.
Јасно нам је и то да се у
богослужењу Цркве и прослављању празника доживљава вечни и свемирни значај искупитељског дела
Спаситељевог, ''остварује превазилажење категорије ''време'' и ''место'', и да
је то најсигурнији начин преко кога хришћанин долази у непоредни додир са
догађајима прошлости... и будућности'', приближавајући се тако вечности,
истовремености прошлог и будућег са садашњошћу. Јер у православном богослужењу
''није само реч о светим догађајима, нити их се просто сећамо него се ови
догађаји на мистички начин доживљавају данас, као збивања која се развијају и
догађају стврно (ту) пред нама. Зато математичка тачност времена пошто-пото не
може иматикод нас значаја. Свети Јован Златоуст вели: ''Тачност времена Црква
не познаје'' (Хронон акривиан и екклисиа ук иден). Али на основу тога
инсистирати на остајању при погрешци од 13 дана, да би сачекивали равнодневницу
по календару, која је у стварности већ прошла, и славити Васкрс месец и више
дана мимо канонске прописе, не значи ли пасти у другу крајност, и за њену љубав
допуштати гажење јасних канонских одлука. Јер, после наведених речи, Свети
Јован наставља: ''Но кад је затим свима Оцима (Цркве) било угодно да се заједно
састану из различних крајева и означе одређени дан (Пасхе), то је Црква,
поштујући у свему сагласност и љубећи једномислије, примила њихову одлуку''.
Оба ова принципа држали су и на делу
остваривали алесандријски пасхалисти. Они су одлично израчунали месечеве мене и
на тој тачности оснивали своје Пасхалне таблице. Но при томе ''од принципа
тачности - како вели Д.П. Огицки - нису стварали кумира и нису му на жртву
приносили практичност''. То очигледно показује чињеница да нису свагда
''узимали тачне податке за сваку годину посебно, него су стремили да створе
систем пасхалних рачунања колико је год могуће тачније, и ујдедно што је могуће
простији... А сваки систем неизбежно допушта извесну схематичност, упрошћавање
стварног стања''. Држећи се тих таблица кроз векове, Црква је овај став
санкционисала: Што тачније, али уједно што практичније и једноставније. и тога
става она ће се, мудрошћу змије и безазленошћу голуба, знати држати и убудуће.
X. Колико је значај одлуке
Првог васељенског сабора о потреби слављења Васкрса у исти дан, увиђају и многи
неправославни хришћани, те се, у новије време, чешће налазе у црквеној штампи
вести о настојању да се у том погледу дође до споразума прихваљивог за све.
Већина тих предлога је на становишту да се Васкрс некако учврсти и веже за
једну одређену недељу месеца априла, или чак за један одређени дан.
Како је питање календара једна од
тема будућег Васељенског сабора Православне цркве, то се њиме позабавила и Прва
предсаборска свеправославна конференција, сазвавши конгрес православних
пасторалних јерарха, специјалиста за канонско право, за астрономију, за
историју и социологијију крајем јуна 1977. год. Конгрес је размотрио два
постојећа предлога, од којих је један би да се тај празник свагда слави у другу
недељу месеца априла, и други: у другу недељу после друге суботе у томе месецу.
Оба ова предлога изневерава слово никејских одлука и целу православну традицију
која се састоји у томе да се Васкрс прославља у недељу после пуног месеца,
после пролетње равнодневнице Конгрес је такође констатовао да је рачуњање
датома Васкрса, по старом јулијанском календару, у односу на Сунце нетачно, јер
равнодневица, коју пасхане таблице држе на 21. дану месеца марта јулијанског
календара, није више на том датуму. Исто је тако са рачунањем месечевих мена
које су у задоцњењу за 5 дана, па је потребно и датум пуног месеца исправити.
Конгрес је потврдио и одлуку да Васкрс може бити тек после јеврејске Пасхе.
Верујемо да ће Дух Свети чувати
Цркву од које било крајности и једностраности, те да ће сва ова питања на
будућем Васељенском сабору наћи своје право решење.
На крају да кажемо да се, поред
Српске православне цркве, држе старог календара, и за покретне и за непокретне
празнике, Јерусалимска и Руска патријаршија. Поред других разлога, Јерусалимска
патријаршија стари календар погодује особито због великих тешкоћа око
усклађивања празничног богослужења на истим Светим местима са римокатолицима,
ако би се празници славили у исти дан. Стога је она више пута подвалачила став:
''Истовремено прослављљање празника са Римокатоличком црквом процењује се
некорисним за Православље''
Гласник, новембар 1982
из књиге :
ПАТРИЈАРХ
ПАВЛЕ
Да
нам буду јаснија
НЕКА
ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ
#календар
-------------------------------------------------------------
Став Српске Православне цркве о старом и новом календару 1 део
#календар
-------------------------------------------------------------
Став Српске Православне цркве о старом и новом календару 1 део
Нема коментара:
Постави коментар