Беседа 30.
О сну
Како треба да се боре против сна они
који желе да се Бога ради добро потруде у усамљеничком животу?
У пустињи, у усамљеничком животу, води
се шест великих битака: против лењости, унинија, сна, очајања, исцрпљености и
страха. Због ових шест страсти св. Оци не дозвољавају усамљенички живот. Сан је
заиста погубнији и од лењости, и од унинија, и од очајања, јер од њега потичу и
ове последње, и многе друге страсти. Исцрпљеност и страх нападају касније. Кад
неко спава незаситим сном, како то другачије да назовем него – лењошћу. Кад
мрачни сан надвлада, подвижник тугује и љути се због пропуштеног времена. Затим
долази очајање због губитка спасења душе и јавља се помисао која рањава савест,
говорећи: “узалудан је твој труд, јер те је сан савладао“. Велика је, браћо,
несрећа сан: као што магла прекрива сунце, тако сувишан сан заклања
сазерцатељну снагу ума, и навлачи, као какву завесу, заборав на ум, који од
тога постаје забораван и неосећајан за било какво духовно добро. Заспао је
стражар и разбојници су напали; кад је ум неосетљив, све постаје мрачно и
страсно. Као тамом да помрачују ум или водом да гасе огањ, тако демони
поспаношћу и сном нападају, не би ли душу могли да лише свх добрих дела и
наведу страсти на њу. Сав напор и труд демона против нас састоји се у томе, да
нашу душу одвуку од Бога и непрестаног подвига. Због тога на сваки начин
покушавају да нас наговоре да останемо у сујети овог света, или желе да нас
погрузе у сан да би нам тако кроз испразно живљење украли време. Сан је један,
али су бројни његови узроци: природна потреба, преједеност, маштања, разговори,
пометеност, невоље, демонска завист, униније, или непотребан и прекомеран пост,
од кога изнемогло тело тражи мир у сну. Као што преједање и опијање прелазе у
навику (кад неко свикне на то да много једе, a нарочито да много пије; када пак
навикне да мало једе и пије, тада и природа тражи мало) тако је и са сном: ако
неко ослаби и не бори се против сна, него хоће да спава до ситости, тада и
његова природа захтева много сна. Такав свагда ко да у тами проводи живот, ум
му је непрекидно мрачан и не стара се око упражњавања добродетељи. Ако неко
навикне да спава мало, тада ће и природа његова да тражи мало. Неумерени сан је
врло погубна навика; ко је такву навику у младости стекао, тај треба још у
почетку одрицања од света да се потруди и да устане против ње. Ако неко хоће да
буде бодар, да победи сан док стоји, седи или лежи, потребно му је много
уздржања, трезвености ума, непрестане Исусове молитве, непомућеног безмолвија и
ватрене ревности, како би сваког часа чувао своју душу да се не раслаби услед
многог тпљења. Нека сећање на смрт спава и устаје са тобом – тада ће тело и
против своје воље следити душу. Против сна ништа тако не помаже као следеће
четири добродетељи: уздржање, трезвеност, Исусова молитва и сећање на смрт. Ове
добродетељи се називају снажном и разумном стражом. Без њих, станиште душе постаје
сан и маштарење. Не може гладан стомак лежати сву ноћ на своме кревету, нити
може сан да помрачи онога ко има трезвен ум; и неће губити време у кревету онај
ко је искусио сладост молитве, нити ће се препуштати лењости онај ко има на уму
своје полагање у гроб. Четири поменуте добродетељи увек постичу дух. Будимо
бодри, уздржавајмо се, будимо трезвени, творимо молитву Исусову и имајмо сећање
на смрт – тако се наоружајмо против сна; јер ако неко данима бди, а нема ове
добродетељи, упашће у свакојако зло. Да би сан мало – помало био уништен,
потребно је истрајно бдење, уздржавање, трезвеност, тврдо стајање на молитви и
сећање на смрт. Када изнемогнеш стојећи на молитви, седи на столичицу сред
келије, али се при том не ослањај на зид, јер ћеш се тако, ако задремаш,
заљуљати и пробудити. Ако молитва почне да те упављује, узми књиге, прихвати се
рукодеља и уз то се огради молитвом. Знај да само молитвом, без рукодеља, нећеш
одолети сну – он ће те савладати. Демони нас под изговором изнемоглости
приморавају да седнемо и кад то није нужно, спречавају рукодељ, и одмах након
кратког бдења наводе сан дубок као тама, помрачујући наш ум и погружавајући га
у бесвесно стање. Зато их немој слушати драги подвижниче; никад не седи без
књиге или рукодеља, не зато што је рукодеље неопходно, него да би се
супроставио сну. Треба стајати као распет по сву ноћ борећи се против сладости
сна, својски јој се противећи и не остајати у лењости. Пре но што обавиш
уобичајно молитвено правило, присили се на тврду молитву, а после мало одахни
уз рукодеље, како не би утонуо у сан. Рукодеље се прихвата за нужно због (наше)
слабости. Сан ће још више ухватити корена и узрасти, ако му се човек по првом
буђењу поново врати, као лењо теле или као свиња која жели да се стално ваља у
блату. Од таквога ће анђео Божији одступити и он ће пасти у руке (бројних)
непријатеља, који ће га држати изван (тј. у бесвесном стању) колико год буду
хтели, показајући му свакојака маштања и привиђења. Ако се подигнеш из постеље,
а сан, под утицајем демона, поново почне да те обузима, онда јунчки скочи, као
од огња или од змије отровнице или од разјареног лава који хоће да те прождере.
Супростави се сну подвижниче: кад устанеш осважи се мало на ветру, држећи се
истовремено и молитве. Онај ко живи у самоћи не треба да спава на крају дана и
на крају ноћи, пошто му од тога бива још теже, јер је то време - како пише неко
од отаца – када св. Анђео, наш чувар, долази на поклоњење Богу дајући одговоре
за наша дела. Одмарати се треба или пре или после свитања; птица, кажу, неће моћи
да лети ако преспава зору. Непријатељи нас често приморавају да и у невреме
спавамо, говорећи нам у уму: “хајде лези на трен па ћеш опет устати’’, како не
бисмо имали времена за читање књига или рукодеље. Послушаш ли их и легнеш,
много ћеш времена изгубити. Навикавање на сан бива овако: кад се неко навикне
да заспи пре времена – сан му се продужује; кад пропусти време за спавање – сан
му се скраћује и остаје време за рукодељу. Од многог сна и преједања тело
слаби, отежава и губи здравље. Уколико ти је борба коју водиш са сном тешка,
онда спавај у одређено време или увече или ноћу, на топлом или хладном месту,
већ према томе где се мање спава, а у топлом пази да се не угушиш димом, остало
време не лежи на спавање него бди. Мера сна током ноћи, тј. у току једног дана
је следећа: почетници – седам часова, средњи – четири, савршени – два часа и
свеноћно стајање. Увек, и дању и ноћу, сходно могућностима, ваља бдети и
устројавати. Ево анђелског бдења: кад човека ухвати први сан, устајање изгледа
тешко и болно, као да су сви удови болесни и раслабљени, али кад човек
издржи,устане и прошета за кратко на ветру, сви болови и тегобе ће ишчезнути и
он ће сав дан бити весео и радостан што се није улењио. Тако поступај и
победићеш сан. Кад не можеш поступити на описани начин, нађи себи друга, јер
нико не може победити сан ако је усамљен, осим ако му се супростави свом силом
– а пошто такав нема саподвижника и наставника међу људима, неопходна му је
храброст и страх Божији. Зато су многи светитељи седећи узимали мало сна; неки
су стојећи на молитви трептали очима, гледали или прислуживали светима; а ти,
који волиш да спаваш, хоћеш да одолиш сну. Е не може тако!
Ако не савладамо сан – узалуд нам је сав труд. Зашто кад
смо заједно са братијом бдимо и устрајавамо да се не бисмо посрамили, а кад
останемо сами савладава нас сан и немамо више снаге? Очигледно зато, што смо
ограничени и немамо добрих дела и страха Божијег. Свети Оци су устрајавали
против сна док не би пали на земљу. Један од отаца је постављао свећу и близу
ње узицу, за коју је везивао тег – кад свећа догори, узица би се запалила и
прекинула, а тег би падао на тучани предмет, чији би га звонки звук пробудио.
Други је имао веома узак кревет, и када би хтео да се (током сна) окрене –
падао је. Неко је држао у руци камен, и кад би камен пао, то би га пробудило
Храброст и трпљење мати су сваком добро делу. Зато смо, братијо, дужни да
будемо храбри, да трпимо, и Господ ће нам дати снагу у векове. Амин.
Беседа 31.
О томе да псалме и молитве треба
узносити са великом усредсређеношћу
Што твориш, гледај да
сачуваш, тј. моли се с пажњом, чувај се како би псалме и молитве произносио са
страхом и ватреном ревношћу, чинећи пред светом иконом поклоне до земље. Јер у
псалмима ћеш наћи и молитву и поуку. Молитве не изговарај само језиком, него се
моли од свег срца: сједини тело, душу и ум. Ко се труди без расуђивања, тј. не
пази на себе, неће примити награду, већ напротив, разгневиће Бога. Као што неће
успети онај, ко напрслу посуду пуни водом, тако ни онај ко се моли без усредсређености
неће примити награду. Потребно је не просто изоворити псалам или сатворити
молитву, као да се испуњава уобичајни задатак, већ се псалмом и молтвом од свег
срца треба обратити Богу, постојано, са умиљењем душе и чистог ума. Богу није
потребан одређен број установљених псалама или молитвословља – Он гледа на наш
смирени и непоколебљиви ум. Јер се језиком савршавају многе хиљаде молитава,
док су истовремено помисли сујетне, скверне и нечисте; и како Бог такве да
услиши и послуша? Човече, не знаш шта чиниш! Неће Бог од нас мноштво молитава,
већ да се молимо са страхом Божијим и умиљењем, како је и Анђео Господњи
заповедио великом Пахомију. Да би Бог примио твоју молитву, треба да се стараш
не о количини речи, него о дубоком расуђивању и усредсређености. Није све мало
– мало, нити је све велико – велико и савршено. Пости и бој се Бога, прихвати
убог и јадан изглед, стој на молитви с умиљењем, скромно, као да стојиш пред
престолом Божијим; сматрај себе за зељу и пепео, паука и мрава, а своје дело –
за паучину; доживљавај себе као онога коме Бог суди због преступања заповести
Његових и онога ко је починио свако зло. Ноге треба држати усправно, стопала
саствљена и не померати се с места на место, док руке ваља пложити на груди.
Као што осуђеник на смрт стоји пред судијом и не сме да погледа ни лево ни
десно, тако и ти треба да стојиш пред Богом, пред којим и Анђели стоје са
страхом, прослављајући га непрестаним песмама. Јер неспавајуће Око дан и ноћ
гледа шта радимо и како живимо, на кога полажемо наду у свакој невољи и нужди –
да ли на човека или на Бога. И како год пожели Велики Владика и праведни Господ
наш, Исус Христос Син Божији, истински Бог – тако нас и може избавити од сваке
напасти и беде. Себе сматрај грђим од сваког човека и сваког створења, а дело своје
неугодним Богу. Без овога, тајна одважност ће побудити охолно високоумље. По
вери нашој, Бог нам помаже у свакој нужди. Што је јача наша нада и уздање, више
ће нам Бог и помоћи.
Беседа 32.
О узнемирености и о страхотама
демонским
У тренуцима помућености и помрачености
ума, кад усамљенички живот постане нарочито тежак, корисна је непрестана
молитва; рукодељ са молитвом такође представља велику помоћ; постоји могућност
да се тај тежак период једноставно преспава, без препуштања мислима и бригама,
и да се тако избегне опасност. У време снажног демонског узнемиравања, када
душу обузме страх, псалме и молитве ваља произносити наглас, или сјединити и
рукодеље са молитвом, како би ум пазио на то што ради – на узнемирења никако не
треба обраћати пажњу, нити се плашити, јер са нама пребива Господ и Анђео
Господњи никад не одступа од нас; понекад је довољно охладити се на ветру и
демони ће истог часа устукнути. Они се нарочито супоростављају Исусовој
молитви, јер их ништа тако не погађа и не доводи у очајање као она. Исусова
молитва је демонима нарочито страшна, јер као што огањ спаљује трње, тако ова
молитва, здружена с постом, спаљује и прогони њих. Стога се они труде да је
одузуму, али уневши тек мали немир, ишчезавају као дим у ваздуху и постају
невидљиви. Ако се спремаш на молитву, припреми се на борбу с демонима; тврдо се
наоружај, како би јуначки пребродио њихов напад. Као дивље звери изаћи ће они
против тебе доносећи страдање твоме телу, јер велико узнемирење чине демони
ономе који бди и који се приљежно бави молитвом; а када виде ово оружје које
уништава њихову снагу, пошто не могу да га поднесу, ишчезавају рањени и
ужаснути. Господ Бог да нам помогне и да нас сачува у Својој благодаћу у
векове. Амин.
Беседа 33.
О томе, да треба претрпети сваку
клевету, прекор и непријатност.
Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња
времена већ наступају; потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у
питању демони и када су у питању људи – међу људима пази се видљивих, а у
пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања,
без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и
јунаштвом, добија час и славу и светли венац.
Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку
непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без
охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда,
неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку
смирење и блгодат. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гневиш у
односу према ономе ко те је повредио, нећеш доспети у савршенство и спасти се,
јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни;
савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад
ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он
ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су
му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради
Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности,
клевете и понижења, наша ће победа имати врдност као да је извојевана против
самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, како су
подносили немаштину, муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим
се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно
подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа
је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико
дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат.
Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо
они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што
обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и
којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо,
данас нема бољег пута од овога.
Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне
проблеме које носи живот, а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај
себе неспособним за било шта, тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде
пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга.
Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је
блажен човек који је стекао страх Божији, смириње и љубав, односно непрестану
молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без
икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере,
где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба
самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један
час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет.
Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава
се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви
знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће
свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато:
они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће
дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене
историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да
поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба
да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,
о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила
остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по
својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући
друге, себе повредили – јер овакав однос према другима може да доведе до
разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о
себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп,
глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да
разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко
жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око
начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у
душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или
противречиш, већ са смирењем реци: “Опрости ми Бога ради’’ и даље ћути. Јер је
Господ наш Исус Христос показао пример смирења – како је писано: као јагње на
заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од
тескобе и од стида узе се, а род његов ко ће исказати? (Ис. 53, 7-8). Треба да
се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним
ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори:
“Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако
цео свет устане против тебе, непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто
ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат
нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због
будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У
свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља
и да ћеш у земљу опет отићи. Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и
“помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста
потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе
је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа
против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.
Беседа 34.
О томе да треба подносити невоље
Ко хоће да се спасе, не треба да се
плаши и да гледа на љуте невоље које долазе од демона или од људи, јер многе
промене бивају у људском животу: људи се мењају од злог на добро и на љубав. Ко
се плаши невоља обично пада у слабост и малодушност. Ко се свикне на бежање и
избегавање невоља, или одлази с места на место, или очекује подесније време за
подвиг, тај у све дане живота свога неће пронаћи ни место ни време које би
могао да искористи, треба се обазирати и надати на помоћ Божију, сећати се свих
преславних чудеса Његових и помоћи угодницима Његовим који су се уздали у Њега,
како би знали да Бог никада и ни у каквој нужди не оставља, нити икада допушта
искушење које превазилази наше моћи, те да стога треба с благородношћу, Бога
ради и вечних добара, јуначки носити свој крст – подносити све јаде у дато
време и на датом месту. По речи апостолској: кроз многе нам невоље ваља ући у
Царство Божији (Дап. 14,22); тим уским – тегобним путем, доспећемо у највише
савршенство трпљења и нигде се нећемо лишити користи од њега, него ћемо га
задобити милошћу Божијом, уместо да залуд протраћимо време нашег живота.
Заборавићемо невоље од демона и од људи и ни због чега се нећемо узнемиравати;
допустићемо само старање о томе да нам време које долази не оде у празно, тј.
без духовног подвига и молитве. Када наиђе некаква туга од демона или људи, или
невоља, или болест, или беда, тада ћемо се нарочито усрдно молити Богу, вапити
са сузама, не размишљајући и не старајући се о томе како да се од недаће
избавимо, јер без Божијег промисла не бива ни једна невоља, стога заволимо
узани и тешки пут тескобног живота, јер тај пут води у Царство Небеско и зато
га, очекујући Божанску помоћ у беди и нужди, у напастима и невољама, нећемо
избегавати. Подвижнику, слуги Божијем, приличи да буде снажан у свакој невољи, да
утврди своје срце, да не буде несталан попут воде. Овај живот који се окреће
као точак није постојан и хармоничан; понекад човека усрећи каква почаст – не
приклањај срце томе; понекад бива гоњен од људи – тад не очајавај, понекад од
демона дођу муке, насртаји и страсти – тад се не растужи. Све нам то долази по
Божијем допуштењу ради нашег спасења, и опет одлази, како налаже блгодат
Његова, да би нас казнио и помиловао. Њему слава, сада и увек и у векове
векова. Амин.
Ако хоћеш да се не љутиш на онога ко те је озледио, моли
се приљежно, од свег срца Богу, и дај том човеку било какав дар или малену
утеху; када видиш да га је гнев прошао, приђи му и говори о праштању греха,
сазнај разлог љутње и покажи му још већу љубав; и свакоме говори за њега како
је добар; ништа га тако неће привести умиљењу и смирењу као ово; и ништа тако
неће пробудити гнев у њему као прекоревање, окретање од њега и оговарање иза
леђа које му може пренети онај ко чује. То је велико зло и страст која рањава.
Ко на описани начин спасава себе и ближњег свог, заиста је мудар и савршен
подвижник, бољи и од онога ко се много више подвизава.
Ако неко мисли да има љубав, али не једнаку за све, него
прави разлике, одваја сиромаха од богаташа, грешника од праведног, странца од
ближњег, онога ка коме је склон од онога кога не подноси, нека зна да је таква
љубав несавршена и рња. Стварна и савршена љубав постоји онда када све једноко
волимо и поштујемо, оне који су нам драги и оне који то нису. Таква љубав, и
милосрђе које је прати – најкраће речено – јесте велика рибарска мрежа којом се
лове све добродетељи, она обухвата и садржи у себи све Божије заповести. Ако
неко и може да одржи све заповести, може само захваљујући њој. Зато и не
доспевамо у савршенство, и не примамо благодат, јер заповести не извршавамо у
потпуности. Ономе који је наслонио главу на пречиста прса Господња, у Откривењу
је речено: који победи свет, даћу му венац живота. Победити свет, значи
трпљењем савладати његово мудровање, и страсти, и свако зло, тј. страдати,
одрећи се својих навика и своје воље, условљене светском мудрошћу и спокојством
живота, окренути се духовном живљењу, не чинити никакво зло и чувати заповести
Божије. Јер добра дела су жртва Богу, и срце скрушено и смерно Бог неће
презрети, док су људске страсти, жртва демонима. Човек је створен бестрасан;
страсти настају по његовој вољи – да их чини или не чини. Нека нас сачува Бог
од страсти.
Беседа 35.
О разноликости демонских насртаја и о
томе како сасећи у зачетку свако прикрадање помисли и похоте
Монах си зато пажљиво, усрдно и бисрог ума саслушај на
који начин демони лове и како бивају побеђени кад насрну. Буди на опрезу, јер
сваког трена ходиш кроз страсти и замке; страсти опкољавају са свих страна,
мреже су посвуда разапете – чувај се да те преко њих ђаво не привуче к себи. За
телесног човека је веома важно и неопходно да се бори против бестелесног
непријатеља – сам против мноштва.
Потребно је много суза, много трпљења, много страдања и
опреза, и четворе очи отворене. Јер се на нас бесно, попут лава, залећу лукави
злодуси; погубили би нас кад Господ не би био са нама. Они су стекли велико
искуство у лову, веће но да се седам хиљада година, без сна, хране и одмора, свакога
часа, свим силама, уз помоћ свакојаког лукавства тражили нашу пропаст.
Показавши немоћ у једном, они смишљају друго, започињу треће, и тако тумарају у
круг, док не пронађу враташца на која би ушли и одатле заподенули борбу,
напакостили нам и нанели зло. Зар не знаш с ким имаш посла, каква те војска
невидљивих непријатеља окружује; сваки од њих води своју битку и испушта
безбројне крике у жељи да исцрпи твоју душу, а ти не ревнујеш?! Зар је могуће
задобити спасење преједањем, спавањем, излежавањем и сталним тражењем забаве?
Не будеш ли опрезан у овоме, нећеш избећи замке. Као да смо у ватру ускочили,
тако смо дошли на подвиг. Ако желимо да будемо прави војници небеског Цара, а
не саучесници лажи, удаљимо од себе зле језике и не везујмо се за земаљско, од
кога потиче умна измаглица која као магла тамом обавија душу. Одбацимо
ленствовање, малодушност и слабост, и тако се супроставимо демонској опачини;
потрудимо се у молитвама и осталим добродетељима са усрдношћу и снагом, душом,
умом и срцем, слично путнику који се у журби не осврће, или изглднелом човеку
који истрајава у посту. Јер такво је лукавство злих демона: стално су заузети
нама; као стражари прате наше склоности и жеље – о чему мислимо и шта волимо,
чиме се занимамо… Какву год страст да опазе, на њу нас и наговарају, те према
њој постављају и мреже; на тај начин понајпре ми сами подижемо против себе
сваку страст и бивамо њеним узроком. Кроз своје сколности и жеље брзо се
смутимо, стога демони повод (за напад) траже у нама. Они нас не присиљавају на
оно што не желимо, пред чим склањамо ум, с чим се не саглашавамо по својој
вољи, јер знају да их не бисмо послушали. Опрезно нас искушавају да виде хоћемо
ли примити неку страст и одмах нашој жељи и расположењу присаједињују своје
лукавство, јер повод за грех је у нама: греховна склоност, слабост и
равнодушност, то што не сасецамо страсти у зачетку; а крајњи узрок су демони.
Преко демона падамо у грехе и без њих нас никакво зло не стиже. Тако нас они
низвргавају у сваку страст, нагоне нас да паднемо у сваки грех, и ми се
запетљамо у њихове мреже.
Демонским мрежама називамо предлагање скверних помисли
кроз које се везујемо за страсти и падамо у грех; то су, тачније, врата кроз
која демони и страсти улазе у нас и пљачкају нашу духовну ризницу. Разлози
уласка демона су неумерен сан, лењост и преједање. Кад дођу, они пре свега
куцају на врата срца, тј. тајно као лопови предлажу помисли и ослушкују има ли
страже или нема, односно да ли ће помисао бити примљена или не; буде ли
примљена, почињу да производе страст, да подстичу на њу и поткрадају духовно
благо. Нађу ли стражу на вратима срца, тј. кад неко навикне да одбија и
уништава њихове помисли, одбацује умом њихове предлоге, има ум глув и нем за
њихове погрде, окренут у дубину срца, дакле, када се никако не саглашава са
њима, таквоме они не могу учинити пакости јер је његов ум трезвен. Затим, да би
уловили у страсти, почињу да измишљају и постављају раличите замке као што су:
заборавност, љутња, неразборитост, самољубље, гордост, славољубље, сластољубе,
преједање, чревоугађање, блуд, немилосрдност, гнев, злопамћење, хула, туга,
наглост, сујета, празнословље, униније, страшљивост, сан, лењост, исцрпљеност,
безизлазност, љубомора, завист, мржња, лицемерје, ласкање, роптање, неверовање,
непослушност, тврдичлук, привезаност за ствари, осветољубивост, малодушност,
дволичност, свадљивост, прељуба, човекоугађање, дрскост, смех. Потом подстичу
велику буру блудних и хулних помисли, како би се подвижник уплашио и пао у
очајање и како би оставио подвиг и молитву. Ако непријатељи ни после свега
овога никако не успеју да зауставе и одврате од подвига непоколебљивог војника
Христовог, који је свој темељ положио на камену вере тако да га ни реке невоља
својим бујицама не могу поколебати, они га онда поткрадају нечим што је
наизглед добро, сматрајући да је једноставније под видом добра унети нешто
своје, те га на тај начин лишавају стварне савршене добродетељи, молитве и
подвига. Тако нас приморавају на духовне разговоре, на поучавање људи из
љубави, на прибављање неког укусног јела за пријатеља или због празника, јер
знају, преваранти, да је и Адам пао због сластољубља; одмах затим почињу да
помрачују чистоту ума и слабе пажњу (подвижника) према себи, како би га гурнули
у јаму прељубе или какве друге страсти. Ако ни на овај начин не поколебају
трезвеноумника, наоружаће се привиђењима, постичући људе да им подлегну,
повређујући и узнемиравајући подвижника којеквим болестима. Најискуснији борац
ће и ово поднети и пренебрегнути као да га се не тиче, јер су му познате све
намере демона. Ако га ни овим не победе, напашће високоумљем, подмећући му
помисао да је свет и тајно му говорећи: „Колико ли си само невоља претрпео“.
Демони, као лукави ловци, кад се њихова прва средства покажу недовољним,
остављају их, одлазе, скривају се и представљају као да су поражени. Гледај
човече и пази, не греши, до гроба твог они те неће оставити, него ти спремају
још већу заседу, пажљиво испитују како поново да устану и крену, и никада
немају мира. Кад топлота усрдности код подвижника почне да се хлади, они му
тајно припремају нову мрежу, поново долазе, разапињу је и лове. На свим
путевима добродетељи, кад сваком делу приступамо с пажњом ради свог спасења, а
не због човекоугађања или неког другог разлога, демони нам спремају подвале и
постављају препреке. Aко је у добродетељи скривена било каква нечистота –
гордост, сујета или високоумље, у таквом нам се делу они неће противити, него
ће чак и да нам помогну, како би наш труд био некористан. Демони се највише
старају око тога да би нам на превару украли време (да бисмо га узалуд
протраћили). Све у свему, труде се да нам ископају три јаме: прву –
супростављају се и мешају како би спречили свак добро дело; другу – труде се да
не би било каквог добра Бога ради, тј. не могући да спрече добро, покушавају да
кроз сујету униште наш труд; трећу – уверавају нас да смо блажени јер смо у
свему угодили Богу, тј. пошто нису у стању да нас вежу сујетом, покушавају да
високоумљем упропасте наш напор и лише нас награде. Сви демонски напади на нас
јављају се у три облика: најпре демони помрачују наш ум, па човек постаје
забораван и расејан; потом уносе празне помисли како бисмо губили време на њих;
коначно, доносе различита искушења и болести. Зато треба да будемо у сваком
тренутку трезвени умом – јер нам се непријатељи увек лукаво супростављају. Ако
се неко подвизава много година, противници траже право време како би у трену
разорили његов труд. Мало је људи који примећују безбројне подвале, зле намере
и подлости демонске. Као бестелесни дух он нема потребе за одмором, а кроз дуг
живот научио је како да лови. Зато нико не може избећи демонске подмуклости,
замке и заседе, осим онога ко услед постојаног подвига пребива у немоћи тела и
сиромаштву духа, тј. скрушена срца и смирених помисли – такав ће их победити.
Више од свега потребна нам је Божанска помоћ. Јер у нама је, како смо рекли,
присутна клица сваке страсти: склоност (ка греху), слабост и небрига – то што
душом и умом не одбацујемо и не одсецамо зачетак сваке страсти која се
приближава, док демони додају све нове и нове. Тражи у себи узрок сваке страсти
и, када се појави, наоружај се и ископај њен корен мачем страдалничким. Ако је
не искорениш, опет ће пустити младице и израсти. Без овога не можеш победити
страсти, доспети у чистоту и спасти се. Зато, ако желиш да се спасемо, треба
одсецати почетни улазак помисли и страсне жеље. Побеђуј у малом да не би пао у
великом и све што долази иза – управо у великом , и све што долази иза – управо
тиме ћеш савладати. Узнемиравање демонским нападом или било каквом другом
досадном страшћу бива по допуштењу Божијем, због гордости или високоумља, када
неко себе сматра светим или јаким и узда се у своје снаге, док се над слабијима
узноси. Нека такав спозна своју немоћ, нека увиди помоћ Божију и нека схвати да
без ње ништа не може да учини, па ни да обузда своју помисао. Или опет, Бог ово
допушта као казну за грехе, да би се покајали и стекли искуство у подвигу, или
пак – ради венаца за победу (тј. да би издржали у подвигу до краја и стигли до
победе). Исто тако, наоружај се и употреби сву своју усрдност првенствено
против оних страсти које те најчешће побеђују, и од којих највише страдаш .
Свака страст и страдање побуђују се чврстом вером, напрезањем срца и сузама, ватреном
ревношћу и одлучним сучељавањем са постојећом страшћу, то је узвишена и
похвална отачка борба. Четири су узрока од којих исходи и којима се утврђује
сваки демонски насртај: нерад и лењост, самољубље, сластољубље и завист. Нека
нас Господ Својом благодаћу сачува од свих ђавољих подвала и страсних дела у
векове. Амин.
Беседа 36.
О различитим невољама и тешкоћама које
узрокују демони
Инок не би требало да се прихвата безмолвија пре но што
испита и добро проучи страсти. Уколико сам није искусан и нема наставника, него
се без помоћи упушта у борбу са лукавим демонима, они ће га брзо усмртити.
Треба да познајемо различите демонске смицалице, болове и тегобе који од њих
потичу; јер кад ваља чинити поклоне, они, на пример, изазивају главобољу која
као да читав мозак потреса и покреће. Лукави овде покушава да уђе кроз слушне
канале и стреми подвали: отежава главу, надражује мозак, зауставља подвиг и
спречава поклоне, јер поклони рањавају демоне. Понекад је и само приближавање
демона довољно да изазове главобољу и велику душевну узнемиреност, но бива и да
демони путем слуха улазе у нас, и опет излазе, што изазива главобољу. Од
узнемирења, приближавања и уласка демона, глава пуца, ум се помрачује, срце
боли, а уста се затварају. Тада треба да се освежимо и они ће као ветром бити
развејани без трага, попут роја комараца. Демони такође изазивају глувоћу,
врућину у глави и ушима, као да пијавица гамиже по глави, или као да неко чупа
за косу тако да се једва може издржати; глава сврби, настаје тешко помрачење,
па се чини да је део ума одузет и није у стању да разуме оно што пише у
књигама, на тај начин демони желе да нас изагнају из пустињског безмолвија,
али, све ће бити по старом, као и пре – не бој се иноче, само се надај у Бога!
Они изазивају заборавност и слепило, као да очи желе да искоче; изазивају
тромост на речима и слабост језика и уста, који као да се залепе када се
молимо; изазивају штуцање, али не онакво какво се јавља после узимања хране,
него другачије – само ваздухом, од кога се јавља јак бол у гркљану; такође, они
производе бол у врату, као да неко кљештима притиска жиле. Ако се у таквом
искушењу истински и храбро потрудимо у молитви демони ће, урлајући разним
гласовима, као слепи мишеви испунити ваздух желећи да нас растргну или макар
оборе на седиште или у постељу, и тешко ће устукнути. Уколико седнемо, демони
стоје крај нас свирајући у дипле и фруле које су познате као лакрдијашке
свирале, а душа се, слушајући их, раслабљује лењошћу и, као ватра бачена у
воду, гаси се и обамире; они се дотле ковитлају над нама, како бисмо још више
утонули у сан и заспали. Њихов је смрад много одвратнији од пасјег, од њега се
стежу уста; у време бденија, као огњем опаљују наше лице. Неки сматрају да
бдење исцрпљује тело, но то није тачно. У ствари, тело исцрпљује приближавање
демона које се тада догађа. Осим тога, узимање било какве јаке хране довструко
отежава борбу. Све то демони шаљу ономе ко живи усамљеничким животом, како би
га отерали из пустиње. Као што су и неки светитељи често побољевали, тако и ми,
сматрајући ово за природну немоћ, бивамо некако присиљени да олакшамо себи тиме
што ћемо лећи у постељу, не схватајући да је у питању лукавство подлих демона;
а они, опазивши нашу клонулост и да не желимо ни мало да се супротставимо
болести, још више нас обузимају, услед чега се сви удови раслабљују и почињу да
боле. Ако бисмо скупили снагу, устали, изашли на ваздух и усрдно се помолили,
слабост би ишчезла и нестала без трага. Демони такође узрокују свраб на рукама
и болан притисак у ногама, пуштају свраб по целом телу, производе сету и
зловољу, дотичу се телесних удова и тако чине пакост страсним људима. Да не
причамо даље, све то управо овако бива. Макарије Велики је ходећи по пустињи
видео демона коме су уместо одеће по телу биле повешане тикве, и који је био
присиљен да светитељу открије своје дело: “обрати пажњу – рекао је – на сасуде
које видиш по мени; на којим местима висе сасуди, та места код људи из
одговарајућих сасуда помазујем, а они (људи), преоптеривши се, страдају’’. Ма
какве муке нам демони приређивали, увек се старају да не сазнамо да потичу од
њих; они очекују погодан тренутак да изазову болест или невољу како не бисмо
њих сматрали за виновнике, него да бисмо роптали на време да је тешко и да
бисмо, не прозирући њихово лукавство и не подносећи с благодарењем, били лишени
награде. Када нас задеси каква болест или невоља, треба свим срцем да станемо
на стену вере, као што приличи храбром војнику Христовом, па ако је то од
демона, брзо ће почети да слаби и ишчезава; ако је пак природна болест, почеће
да јача. Када сазнамо да је од демона, супроставимо јој се до смрти; ако је
природна, нема потребе да јој се насилно супротстављамо. Све невоље које нам
доносе демони можемо поднети и победити ако се потрудимо, јер Бог не допушта
искушења која превазилазе наше снаге, него их чини лакшим, само ако их трпимо и
ако не излазимо из своје келије (безмолвнице), и ако смо се с поуздањем
ослонили на Њега. Ђаволи беже од онога ко им се супротставља; ко им се не
противи – бива побеђен. Бог усамљенима даје задругу, сужње изводи на места
обилна (Пс. 67,7). Свакога дана Он од нас очекује трпљење, помажући нам у
свакој невољи. Подвижници страдају до тренутка када их посети благодат; јер
тада се помисли очишћују, а страсти вену и нестају; муке и патње које узрокује
болест тада се лакше подносе, док демонима и страстима улаз у нас бива
запречен. Демони се из нас изгоне молитвом и постом, сузама и поклонима,
Божанском благодаћу. Све до исхода душе неопходна је велика опрезност како
неочекивано, услед небриге, не бисмо учинили нешто што не би било угодно Богу,
или како нам демони не би учинили нешто кроз шта бисмо изгубили благодат
Божију. Јер, ужасно је лукавство и проницљивост подлих демона и безбројне су
њихове злобне подвале. У сваком нашем подухвату они нас слуђују и супротстављају
нам се. Малобројни су они којима су познате њихове замке; то су тек ретке
храбре душе којима Бог (ове тајне) открива. Господ Бог нека нам помогне и
оснажи нас против свих невоља које доносе демони, сада и и увек и у све векове.
Амин.
Беседа 37.
О страшљивости
Ако си бојажљив, никако се не збуњуј,
него буди храбар, уздај се у Бога и уопште не обраћај пажњу на повод за
узнемирење! Не допусти да се у теби укорени ова дечија особина, пошто су деца
обично плашљива, него је сматрај за ништавну, јер је од демона. Слуга Божији
плаши се свог Господара, који је саздао тело, ставио душу у њега и оживео га.
Без допуштења Божијег, демони нам не могу ништа, осим да нас плаше и прете нам
маштаријама. Ко је задобио храбар ум и наду положио на Бога, тај их се не боји,
пошто у Господу има јаког помоћника и заштиту. Јер шта нас може повредити: ако
то Богу није угодно – Он неће дозволити да будемо нападнути. Од човека зависи
хоће ли да јача или да слаби, јер се у њему рађа свако добро или зло дело; кроз
навику се код њега укорењује склоност ка добрим или злим делима; на шта се
човек свикне – то постаје његово. А ти буди храбар и нека се утврди срце твоје,
када наиђе страх ограђуј се крсним знамењем.
Место у које улазиш огради крсним
знамењем, а исто тако, при уласку у било какво пусто станиште, прекрсти се,
сатвори молитву и реци “Амин’’, па онда смело крочи унутра. Ако наиђу демони
истог часа ће се посрамити јер смо утврђени у Господу и неће нас узнемиравати.
Нека нам вазда буде на памети да смо у руци Божијој. Господ је рекао: ево вам
дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам
неће наудити (Лк. 10, 19). Знајмо да без допуштења Божијег ни длака с наше
главе неће пропасти (Лк. 21.18). Сами себе плашимо помишљу: “доћи ће демон и
поразити ме, или се изненада појавити и препасти ме’’. Нећемо да мислимо о томе
да нам се нешто догађа, ни сами себи да будемо непријатељи размишљајући о
непријатности која нас можда очекује, него ћемо бити свесни да је уз нас Бог и
због тога нећемо узмаћи. Демони нас прате као ловци и пажљиво мотре на наше
помисли. Према нашим помислима, предлажу нам маштања; но страх Божији изгони
страх од демона.
Беседа 38.
О томе чега се демони највише боје
Шест је добордетељи којих се демони понајвише боје:
1) уздржавање од хране,
2) удржавање од воде,
3) молитва Исусова,
4) изображење крста – тј. кад се неко правилно осењује
крсним знамењем,
5) често причешћивање пречистим тајнама Христовим, уколико
се причешћује достојан,
6) несумњива нада у Бога.
Од овога нема страшнијег оружја против демона.
Беседа 39.
Кратак избор из светоотачких поука о
ономе што је најнеопходније
Када по допуштењу Божијем наиђе на тебе неко искушење –
голотиња, глад, болест, или друго какво искушење за твоје тело, па и проливање
крви ради Бога, претрпи ово у славу Божију, у нади на Његову милост, да би
смело и без стида могао да кажеш “прођох кроз огањ и воду, и уведен бих у
спокој’’. Човече, ако желиш да сазнаш вољу Божију у некој ствари, рећи ћу ти
кратко: сваком подвигу, по својој моћи, присаједини сећање на Бога – то је
блага воља Његова; јер и мало сећање на Бога вреди више од великог дела које
није праћено сећањем. А мало – помало попуштати себи, то није од Бога него од
демона. Ако смо слаби и немамо снаге за подвиг, стекнимо смирење, благодарност
и молитву Исусову; ако смо здрави, треба да се приморавамо на подвиг до
изнемоглости; тако ће се временом оснажити наше срце научиће се трпљењу и
добродетељима – иначе је немогуће спасти се. Ако неко не живи како доликује
одређеном месту, он сам себе тера одатле. Ваља се подсетити корисних и свима
познатих речи: “Умиљато теле две мајке сиса’’ не сматрај их за лаж; ко је
осоран подстиче гнев. Препирка је неумесна чак и кад се ради о добром делу. Ако
ти недостаје умиљење у души, знај да имаш гордост, или си на неког гневан, или
много једеш, пијеш и спаваш, или си се предао расејаности, или си забринут –
јер све то не допушта души умиљење. Ако те обузима жеља за преједањем, реци
себи: човече, бићеш лишен небеске хране и сваког уживања и лепоте, док ће ти се
храна којом се сада преједаш претворити у црве. Служитељу Божанске службе,
расуђуј и пази на себе јер савршаваш велико дело – стојиш с анђелима на светом
месту, где је све испуњено страхом и трепетом. О свештениче, клони се журбе
којом се угађа човеку. Јер какво ће бити умиљење кад журиш? А без суза не треба
служити. Желиш ли нечему да се научиш, буди приљежан и научићеш. Било је много
великих богослова и оних који су творили значајна дела – само зато што су кроз
бдење пребивали у умиљењу; јер бдење и усамљеност, који су им служили уместо
рукодељи, дају смисао расуђивању и удаљују узнемиреност. Богословље не иде
ономе ко је заузет разговорима. Потруди се човече да сваког дана покајањем
разараш учињене грехе и сузама умиваш своје лице. Ако те смрт стигне онога дана
у који си пролио сузе, бићеш избављен од вечне муке – то је истинско покајање.
На сличан начин су били избављени и разбојник који је сузама натопио своју
мараму, и монах који је из дана у дан падао у блуд и опет се, из дана у дан,
кајао пред иконом Христовом, и цариник који се био у прса и са сузама говорио:
Боже, милостив буди мени грешном (Лк.18,13), и блудница, која је сузама
оквасила пречисте ноге Христове, и Манасија, који се очистио сузама покајања.
Заиста, мислим да када би било могуће цело тело умити сузама, оно би било
нетрулежно. Исто тако, ако нема великог напора којим се смирава пред греховном
жељом, или радосног умиљења, или сећања на будући огањ и давање сваком према
делима његовим – човек неће заплакати. Ради ове четири добродетељи Дух Свети не
напушта човека, него свагда с њим пребива. А ко задуго пребива у лењости, или
је пао у велики грех, или је небрижан када је у питању страст којом је обузет –
таквог напушта Дух Свети. Почетак послушања јесте потпуно одрицање од своје воље
и презир према сопственом телу. Није лак подвиг покорити своју вољу и своју
природу; но без одбацивања своје воље нико не може да се спасе, ма колико се
усрдно подвизавао; јер наша воља и наша природа су као тучани зид између нас и
Бога. Не можемо се приближити Богу док не оставимо своју природу и вољу. Ако
затражимо нешто по својој жељи и не добијамо, други пут ће нам се то још теже
остварити. Кроз навикавање расте свако дело, и добро и лоше, а обичајем
(стицањем навике) оно добија снагу – увек тога буди свестан. Желиш ли да сазнаш
какве су нечије навике и дела, ослушни о чему говоре уста његова: јер уста не
откривају ништа чега раније већ није било у срцу.
Беседа 40.
Шта значи – монах?
Монах је онај ко испуњава заповести Христове, савршени
хришћанин, подражавалац и саучесник страдања Његових, свакодневни мученик,
добровољни мртвац, који добровољно умире у духовним подвизима. Монах је стуб
трпљења, дубина смирења, источник суза, ризница чистоте, онај ко се смеје свему
што се у овом свету сматра лепим, слатким, славним и допадљивим. Монах је душа
која трпи и која се непрестано, у бдењу и у сну, поучава сећању на смрт. Монах,
то је стално приморавање људске природе и неодступно стражарење над осећањима.
Монах је дело и стање бестелесних, које се чува у материјалном телу; он у свако
време, на сваком месту и у сваком делу има у виду само оно Божанско. Онај ко се
не ослања на Бога свим срцем, у свакој нужди, ко није одбацио све непотребно,
не може непрекидно стајати пред Њим. Кад зажелиш да отпочнеш неко добро дело,
пре свега, припреми се за искушења на која ћеш наићи, како би се храбро сучелио
са њима и како се не би поколебао у нади на Бога. Када човек са топлом вером
почне да води добар живот, непријатељ добра га обично пресреће различитим и
страшним искушењима, ако би он, уплашивши се, одустао од своје добре намере.
Ако се не припремиш за искушења, одустани од савршавања добродетељи. Човек који
сумња у Божију помоћ, плаши се своје сенке и онда када искушења нема. Нека
сваком човеку његова сопствена савест буде учитељ и сведок. О чему год да се
ради, не говори пре но што одмериш сваку реч. Што је пренагљено, не може изаћи
на добро. Док добрро не упознаш друга, не откривај му тајне. Добар друг када се
окрене постаје непријатељ.
---------------------------------------------
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 1 део
#пољскикринови, #пајсијевеличковски, #Исусовамолитва, #Isusovamolitva,
---------------------------------------------
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 1 део
#пољскикринови, #пајсијевеличковски, #Исусовамолитва, #Isusovamolitva,
Нема коментара:
Постави коментар