Беседа 1.
Кратко излагање мисли које наводе на
покајање
Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење.
О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако
си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра
свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се
несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те
очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је,
драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је
време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају
добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза.
Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као
што си раније волела спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као
сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег
живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу
према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност
(тј. кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се
смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим
ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо
завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз
добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења
Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих
пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних, јуродивих и
свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело
није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су
прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија
и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако
милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности
дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима
нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се
ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као
мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено
спасење.
О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли
се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин
принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај
уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити
душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело
ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш).
Вратимо се на почетак: желиш ли, душо
моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у
Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно
окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и
поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све
невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и
непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не
може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су
живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подражавај: нису ли они лили сузе? И више,
душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја!
Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли
и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу;
тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за
муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек
одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним
подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним
страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести
Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих
напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да
заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се
преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке?
И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка,
драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни
макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти
срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо
моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна,
поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се
умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.ггг
Беседа 2.
Борба против унинија, лењости и
раслабљености
Кад се ово деси, умом се посвети размишљању о смрти. У
мислима дођи на гроб и погледај мртваца који је тамо четврти дан: како црни,
отиче, испушта несносан смрад, како га црви иједају, како губи лепоту и облик.
Погледај и около: ту у гробу леже кости младих и старих, благообразних и
безобразних; докучи ко је био добар а ко зао, ко је постио, уздржавао се и
подвизавао, а ко био немаран, и да ли је богаташима користило што су били
безбрижни и што су уживали на овом свету. Сети се потом бесконачних мука о
којима говоре свештене књиге, огња пакленог, таме најцрње, шкргута зуба, ада
преисподњег, неуморних црва и представи себи грешнике како кроз горке сузе
дозивају оданде, а избављења им нема, како ридају и оплакују себе, а нико да се
сажали, како уздишу из дубине срца, а нема никог ко би имао самилости, како
моле за помоћ, жале се на муке, но то никог не занима. Помисли на то, како
свако створење без разлике, у своје време, служи Господу, Творцу свом. Размисли
о преславним чудесима Божијим која су се од почетка века догодила на слугама
Његовим, а нарочито о томе како је Он, смривши се и пострадавши ради нашег
спасења, облагородио и осветио род људски, и за све то узнеси хвалу Човекољубцу
Богу. Сети се будућег бесконачног живота и Царства Небеског, мира и неисказане
радости. Држи и не остављај молитву Исусову. Ако све то будеш памтио, ако будеш
расуђивао о томе, ако испуниш све речено, онда ће униније, лењост и
раслабљеност нестати, а душа ће твоја оживети благодаћу Христовом као да је из
мртвих устала.
Беседа 3.
Умилна поука
која одсеца свако преузношење и гордост људску
а душу претвара у источника суза.
Ако тражиш такво умиљење,онда је врло потребно и
душекорисно обратити пажњу на следећу поуку о исходу сопствене душе. Сада се,
човече, наслађујеш лепотом, допадљивошћу и славом, живот проводиш у сујетном
украшавању, надајући се да ће на тај начин проћи час за часом, дан за даном,
месец за месецом, година за годином. Човече! Век се твој приближава крају,
живот пролази, време мало-помало протиче, спрема се страшни престо Господњи,
приближава се праведни Судија! Човече! Суд је пред вратима, очекуј страшни одговор!
Река огњена већ се таласа, бучи уз грмљавину и силне искре! Дивљају страшне
муке,очекујући грешнике! Човече! Труди се, старај се, подвизавај се, јер весник
пред смрт не долази. Светима предстоји награда, праведницима се уготовљавају
венци, пред онима који се труде и подносе патње отвара се Царство Небеско, њих
очекује бесконачни покој и припрема им се неизрецива радост. Око човечије још
није видело, ухо није чуло и срце није осетило, то што је Бог припремио за оне
који га љубе. Човече! Да ли се слушао о мукама? Што не дрхтиш и не ужасаваш
се?! Човече! Да ли си чуо за бесконачне радости? Зашто се не подвизаваш, уместо
да време трошиш на празне разговоре и сујету? Друго време ти се неће дати,
таман да га са сузама тражиш. Човече! Шта ће ти да и сто, или хиљаду година
поживиш на овом свету, у обиљу хране и у насладама, упињући се као теле и
гиздајући се као лисица, кад се приближи крај цео ће живот наш изгледати као
један дан, и сва преједања и дотеривања нестаће без трага, као што брзо нестаје
боја покошене траве. Човече! Као да у један дан стане и твоје рођење и
одрастање и старост; а после свега дође брзи и неочекивани крај живота. Човече!
Сети се где су твоји дедови и прадедови, где су ти отац и мајка, где браћа, ге
су рођаци и вољени пријатељи? Нису ли сви отишли из овог живота? Нису ли и они
желели да још поживе на овом свету – да уживају, да се улепшавају и веселе у
свом спокојству? Ипак су против своје воље одведени. Памти да си земља, од
земље живиш и на крају ћеш поћи у земљу: тело ће се изједено црвима распасти и
иструнуће, а кости ће се расути у прах. Сети се дугих дана и година прошлих
поколења. Колико је било царева и кнежева који су живот проводили у уживањима и
кинђурењу? И шта им је то помогло кад су одлазили из овог пролазног живота? Сад
су земља и прах. Колико је на овом свету било силних, богатих, храбрих јунака,
у цвету младости и лепоте? Као да ничег није ни било!
Хиљаде хиљада и милиони милиона људи живели су на земљи,
било их је као песка морског, и сви су отишли из овог живота. Неки од њих су
били затечени у часу смрти и неспремни да дају било какав одговор – покошени су
неочекивано, у стојећем или седећем положају, једни су душу испустили док су
јели или пили, други на путу; неки су прилегли на постељу да мало предахну и у
том положају уснули су вечним сном; било их је који су у последњем часу трпели
страшна мучења, ужасан страх, многи од нас би се престравили када би само на
трен то доживели. Постоје и други, различити несхватљиви начини смрти. Како је
тужна људска душа кад у самртном часу подиже поглед к анђелима, кад пружа руке
к људима, кад жалосно моли, а нема јој помоћи: заиста, таштина је сав живот
људски! Заиста је страшно, кад се душа насилно одваја од тела: она одлази с плачем,
док се тело предаје земљи, тад се сва сујетна надања, обмане, слава и
овоземаљске насладе, обраћају у ништа. Разлучење душе (прате) – велик плач и
ридање, тешки уздаси и слабост. Кратак је овај пут, којим пролазимо у телу:
дим, пара, блато, пепео, прах, смрад – то је живот, као дим у ваздуху он се
раствори, избледи као боја траве која вене и суши се, као ждребац брзо
протутњи, као вода очас истече, као магла за трен се извије над површином
земље, као јутарња роса ишчезне или пролети као птица – тако пролази живот овог
века. Као ветар кад фијуче, тако поред нас иде и пролази време и нестају дани
нашег живота. Боље је сада истрпети и заволети љуте и жестоке патње, неголи и
један дан будућег века жртвовати за хиљаду година радости и мира (који су од)
овог света. Јер не траје дуго пут земаљског живота, него се накратко појави и
брзо протекне. Заиста су таштина и трулеж свака угодност, лепота и слава на
овом свету. Јер све пролази, нестално попут магле, и као у сну пребива на овом
свету. Ко год да је сад ту, недуго затим отићи ће, данас је с нама, а већ сутра
се предаје у гроб. Како се брзо исцрпи сваки од земље рођени! Сви смо
непостојани, сви ћемо умрети: цареви и кнежеви, судије и силници, богати и
сироти и свако људско биће. Данас се неко с нама радује, весели и размеће, а
ујутро за њим плачемо, тугујемо и ридамо. Човече! Приђи гробу, поглдај мртваца
који тамо лежи: нити је славан, нити је угледан, нити је леп. Надуо се, смрди,
тело му трули и пропада, изједају га црви, кости му се обнажују и цео састав
распада. Јао беде! Ужасан је призор грешна душа! Мада си обдарен осећањима и
премудро саздана, немаш ни сјаја, ни облика, ни лепоте. Куд се деде лепота
твога тела и дивна малдост? Где је насмејано лице и светле очи? Где нестаде
красноречиви језик? Где ти је дах, где слатки и нежни глас? Куд ишчезе
благоглагољива премудрост, отмен ход, машта, жеље и сујетне бриге? Све је то
пропало, све су црви изјели: једни, ево излазе на уста и ноздрве, други из
очију и ушију, неки од доле, и све се испуни безличјем и гнусобом. Гледајући
прах који лежи у гробу, запитајмо се ко је ту цар, ко велможа, а ко сиротан? Ко
је господар, а ко роб? Ко је славан, а ко незнатан? Ко је мудрац а ко
неразуман? Где је овосветска лепота и уживање? Где су сила и мудрост овога
века? Где су машта и краткотрајне обмане? Где је пропадљиво и сујетно богатство?
Где су сребрни и златни украси? Где је множина послуге и робова? Где су све
бриге овог сујетног века? Ништа од тога више не постоји: свега је човек лишен.
О беде! Како напрасно нестане свако од земље рођен. Гледам те, дрхтим и од срца
проливам сузе. О смрти, љута и немилосрдна! Ко ти може умаћи? Жањеш род људски
као некласалу пшеницу. Тако браћо, видевши колико је кратак наш живот,
схвативши таштину овог века, оставимо нагађања и некорисне бриге и обратимо
пажњу на самртни час; јер после смрти неће нам остати ни богатство, ни слава,
ни уживање – ништа од тога неће са нама сићи у гроб, осим добрих дела која ће
бити уз нас и заштитити нас: наги смо се родили, наги ћемо и отићи. Чувши све
ово, ваља нам не само седети с безмоливијем у келији, уздржавати језик и
старати се о душама својим, него и под земљу треба да се скријемо и тамо из све
снаге ридамо због грехова својих, умирући Бога ради у подвизима. Пошто знамо да
ћемо брзо отићи, изнуримо пре смрти своје пропадљиво тело, јер оно и након
смрти треба да остане пропадљиво, док нас у последњи дан не васкрсне Господ Бог
из мртвих и не дарује нам бесмртни живот и бесконачно царство у векове. Амин.
Беседа 4.
О благодати Божијој
Питање: Како
неко може да сазна да ли је достигао савршену благодат или не?
Одговор: Где је
благодат – источник живота, тамо добра дела од срца точе. Кад посети Дух Свети,
сваки труд бива олакшан и непрекидна молитва исходи из срца, док очи постојано
лију сузе; при томе се јавља свакојако духовно просвећење и чисто, трезвено расуђивање,
јер унутра човека тад делује Дух Свети. А код оног ко се предаје страстима,
страси се и умножавају, кад лукави дух кроз њих овлада човеком, у души његовој
настаје тама, мрак и непријатност.
Свет је онај који има наведена својства савршене
благодати, онај који је непорочно сачувао и одржао заповести Божије, ко је
победио страсти и одрекао се било каквог уживања. Ко се одрекао уживања? Онај
који је у потпуности одбацио самољубље (које се пројављује) кроз све облике
својевољног понашања, онај који је ради царства небеског и бесконачног живота
омрзнуо себе у овом кратком веку; онај који је стекао непоколебљиву веру и
чврсту и несумњиву наду у Бога у свим својим мукама и потребама – такав је
заиста свет и бестрасан.
Беседа 5.
О душевним и телесним чувствима, о
добродетељима, и која добородетељ се из које рађа
Неизрециво се и
несхватљиво при стварању човека пројавила љубав Божија према људском роду јер
Бог је човека обдарио душевним и телесним чувствима. Душевна чувства или силе
су: ум, разум, реч, машта и осећање срца. Телесна су чувства (чула) следећа:
вид, мирис, слух, укус и додир. Посредством њих, и још неких других, ми
савршавамо душевне и телесне добродетељи. Јер угодно је било Христу Богу нашем
да се напишу књиге како би човек по њима расуђивао и учио се страху Божијем,
који представља почетак духовне премудрости. Страх Божији рађа веру, вера наду,
нада љубав према Богу и људима, љубав трпљење и многе друге добродетељи,
трпљење – послушање и друге добродетељи, послушање – (по)уздање; поуздање – пост;
пост – чистоту и безмолвије (тј. молитвено тиховање); а безмолвије рађа
уздржање, молитву, сузе, бденије, плач, ведрину, трезвеност и много шта друго,
и одсеца сваку злојезичност; плач рађа добровољно сиромаштво; сиромаштво рађа
истину и одбацује спорење; молитва рађа расуђивање, трезвеност ума, сузе,
радост, смирење у срцу, кротост; смирење рађа смиреномудреност и усамљеност;
смреномудреност уништава гордост, сујету и усавршава духовни плод. Овим се
добродетељима уништавају све душевне и телесне страсти, те се мало–помало,
умножава благодат. Ове добродетељи (нарочито) су неопходне онима који су
телесно здрави и обузети плотским страстима.
Беседа 6.
Велике и основне добродетељи (вера, љубав, пост,
уздржање, бдење, молитва Исусова, смирење, безмолвије и ћутање, нестицање,
расуђивање).Онај ко те добродетељи достигне, и све друге му се подчињавају.
О вери
Прва добродетељ је
вера. Јер, каже Господ, вером се и планине премештају, вером се добија све што
се тражи. Свако се у свим славним и дивним делима вером својом утврђује. По
слободној вољи нашој вера се смањује или увећава.
Беседа 7.
О љубави
Друга добродетељ је нелицемерна љубав према Богу и
људима. Љубав обухвата и повезује у једно све добродетељи. Само се љубављу
извшава цео закон и постиже богоугодан живот. Љубав се састоји у томе, да се
душа положи за пријатеља свог и штo себи не желиш, то другима не чини. Љубави
ради се Син Божији оваплотио. Ко у љубави пребива, пребива у Богу, где је
љубав, тамо је и Бог.
Беседа 8.
О посту
Трећа добродетељ је пост. Постом називам узимање хране
једном дневно и то по мало – дакле, устати од трпезе још гладан, храна да буде
хлеб и со, а пиће вода, коју нам сами од себе дају извори. То је, по речима
Отаца, царски пут узимања хране, тј. многи су се на тај начин спасли. Човек се
не може увек уздржати од хране дан, два, три, четири, пет или седмицу, али
свакодневно јести хлеб и пити воду, то увек може. Потребно је само (после јела)
остати мало гладан, да би тело било покорено духу, а уз то способно за рад и
пријемчиво за умне напоре, тако ће телесне страсти бити побеђене. Пост не може
умирити телесне страсти онолико колико (навикнутост на) оскудно узимање хране.
Неки једно време посте, а онда не одлоле слаткој храни. Јер пост и друге сурове
подвиге многи започињу преко својих могућности, а потом, узслед неумерености и
несталности (подвига) клону, и стану да траже фину храу и предах да би окрепили
тело. Овако поступати значи сазидати и одмах затим порушити, пошто се тако
тело, кроз оскудицу која прати пост, на неки начин приморава на уживање и
тражење утехе; а уживања распаљују страсти. Ако неко себи установи одређену
меру – колико скромне хране дневно да узима, велику ће корист имати. Исто тако,
што се количине хране тиче, довољно је да се установи колико је потребно за
одржавање снаге: такав може савршити свако духовно дело. Ако неко пости преко
тога, после ће (тело) тражити одмор. Умерен подвиг је највреднији. Јер су и
велики Оци с мером узимали храну и у свему имали меру, у подвизима, у телесним
захтевима и келијним потрепшинама, и сваку су ствар у своје време с мером
употербљавали по одређеном умереном правилу. Зато свети Оци не препоручују да
се почиње са постом који превазилази снаге и води у клонулост. Узми себи за
правило да једеш свакодневно и држи се тога што чвршће. Ако неко претерано
пости, како ће се после уздржати од преједања и засићености? Никако! Тако
неумерени почетак потиче или од сујете или од неразумности; уздржавање, као
једна од добродетељи, усмерена је на обуздавање тела; глад и жеђ су човеку дати
за очићење тела, чување од скверних помисли и блудне похоте. Свакодневно
скромно узимање хране представља пут к савшенству и нико ко једе свакога дана у
одређени час неће се унизити нити претрпети духовну повреду. Такве хвали св.
Теодор Студит у поуци за петак прве недеље Великог поста, где као потврду
наводи речи светих богоносних отаца и Самога Господа. Овако и ми треба да
поступамо. Господ је истрепео веома дугачак пост, Мојсије и Илија такође, не
једном. И други су понекад, молећи нешто од Творца, налагали на себе извесно
време поста, али саобразно природним законима у учењу Божанског Писма. Из дела
светих, из живота Спаситеља нашег и правила оних који долично живе, јасно је
видљиво да је добро и корисно увек бити спреман и налазити се у подвигу, труду
и трпљењу, а, исто тако, да се не треба излагати слабљењу кроз прекомерни пост
и не треба допуштати млитавост тела. Ако се тело распаљује због младости, онда
је потребно велико уздржање; ако је тело изнемогло, потребно му је више хране,
без освртања на то колико посте други подвижници, гледај и по својој немоћи
расуђуј колико можеш да примиш: сваком је мера и унутрашњи учитељ – његова
савест. Не могу сви имати једно правило и један подвиг; јер једни су јаки а
други слаби, једни су као гвожђе, други као бакар, док су неки налик воску.
Дакле, добро познавши своју меру, сваког дана једном узимај храну, осим суботе,
недеље и Господњих празника. Умерени и разумни пост – темељ је и глава свих
добродетељи. Као против лава или љутог змаја, тако се ваља борити против ђавола
у телесној немоћи и духовној невољи. Ако неко жели да има ум тврд за скверне
помисли, нека постом очисти тело. Без поста се ни свештеничка служба не може
вршити. Као дисање што је неопходно, тако и пост. Пост, кад уђе у душу, убија
грех који лежи у њеној дубини.
Беседа 9.
О уздржању
Четврта добродетељ је уздржање, мати и савез свих
добродетељи. Ако зауздаш стомак, ући ћеш у рај, јер је уздржање убиство греха,
удаљавање од страсти, почетак духовног живота и посредник до вечних блага.
Напротив, преједање лишава човека духовног дара, јер га ситост наводи на сан и
буди у њему скверне помисли, он не може да саврши бдење, нити да чита, ни да се
занима рукодељом, нити било какав други користан посао да уради.
Лако, и лепо и разумно је, за оброк узети хлеб и топлу
воду. Без топле воде оном ко пости усахњује желудац и постаје му тешко да га
испразни. Хлеб или двопек, смекшани у врелој води, или овсена каша, или кисељ
(воћни сок са кромпировим брашном), лако се варе; ово последње је нарочито
погодна храна у време празника или увече.
Постоје четири степена узимање хране: пост, уздржање,
задовољавање потребе и ситост. Онај ко уздржава стомак, неће се лишити рајског
пребивалишта; ко се не уздржава, тај је – ловина смрти, лишава се свих
добродетељи и бива наружен.
Беседа 10.
О бдењу
Пета добродетeљ је бдење. Са расуђивањем о мери, они који
су одскора монаси половину ноћи треба да остају будни, а другу половину, до
јутра, да спавају, тј. шест сати да буду будни, и шест или пет сати да спавају.
Средњима је мера – четири или три сата да спавају а осам да буду будни.
Савршенима – један сат да спавају, а остатак ноћи – да стоје и пажљиво бдију.
Преко дана сви треба један сат да спавају. Разумно бдење очишћује ум од
расејаности помисли, чини га лаким и узводи на молитву. Као што чулне очи
просвећују тело и освећују све његове удове, тако неуморна пажња и пребивање у
будном стању просвећују душу духовним сагледавањем, јер подсећају човека на
неизрецива блага која је Господ припремио онима који га љубе, а уз то показују
и вечне муке које су припремљене за грешнике.
Човек који пребива у будном стању, уз свагдашње дивљење
творцу прати како се смењује дан и ноћ, како светле сунце, месец и звезде, како
се смењују мраз, снег, врућина, грмљавина и киша, што све човека опомиње на пролазност
овог живота, на смрт, и изазива код њега обиље суза. Бдење, као стража на
високом месту, јасно осветљава духовном оку стање човека, тј. како живи и иде
ли правим или кривим путем. Бдење с мером весели срце.
-----------------------------------------------------------------
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 2 део
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 3 део
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 4 део
#пољскикринови, #пајсијевеличковски, #Исусовамолитва, #Isusovamolitva,
Нема коментара:
Постави коментар