СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 2 део

Беседа 11.

О молитви Исусовој

             Шеста добродетељ је молитва Исусова. Она је заједничко дело људи и анђела, овом се молитвом људи брзо приближавају анђелском животу. Молитва је источник сваког доброг дела и добродетељи, она из срца људског изгони таму страсти. Стекни је и твоја ће душа пре смрти постати равноанђелска. Она је јединствени и драгоцени мач, нема другог таквог оружја које би боље од ње секло демоне, она их пржи као што би огањ спалио трње. Ова молитва попут огња разгорева целог човека, доносећи му неописиву радост и весеље, тако да он од радости и сладости заборавља на овај живот, а све што је од овог света сматра за ђубре и пепео.

Беседа 12.

О смирењу и смиреномудрености

            Седма добродетељ је – смиреност и смиреномудреност. Смирење у срцу без труда спасава старог, болесног, убогог, сиротог и необразованог човека; ради смирења праштају се сва сагрешења; оно из самог понора греха узводи човека. Кроз смиреномудреност се све ђавоље замке и замисли уништавају, она укорењује духовни живот и чува од пада.

Беседа 13.

О безмолвију и ћутању

            Осма добродетељ је безмолвије, тј.удаљавање од сваке бриге или узбуђења које нам доноси живот, односно стрпљиво ћутање у друштву људи. Онај ко обузда и уздржава свој језик, и целим телом пребиваће у уздржању. Ко је на језику уздржан избећи ће свако зло које од њега (језика) потиче. Језик је неукротиво зло. Многи су пали од оштрог мача, али њих ни изблиза није онолико, као оних који су пали од језика свог, јер језик је двосекли мач, који невидљиво пробада душу и тело људи који у друштву вазда празнослове. Језик је непријатељ праведности моје, мој џелат и дух сатански. Јер са великим напором човек зида духовно здање (спасење), а ти језиче, само једном речју, у трену, све порушиш и уништиш. Мудар човек пребива у безмолвију.

Беседа 14.

О нестицању

            Девета добродетељ је нестицање ствари (нестјажатељност) и крајње сиромаштво. Нестјажатељни монах као орао пребива у висинама, неухватљив за било какву сујетну замку овог света и нерањив. Бежимо што даље од среброљубља и (везивања за) ствари, као од лава који риче, јер оно претвара кротост и смирење у немилосрдни гнев и злопамћење, чинећи људе дивљим зверима.

Беседа 15.

О расуђивању

            Десета добродетељ је пажљиво расуђивање у сваком делу, јер нерасуђивање и добро претвара у зло, те је као такво штетно.

            Без ових десет поменутих добродетељи немогуће је спасити се. Свети Оци су о њима опширно излагали у различитим делима. Овде је о њима речено укратко. Три од ових добродетељи: најпре пост, као разумно и постојано уздржавање; затим непрестано занимање проучавањем Божанских Дела (Писама), уз одмерено бдење, дакле по савести, могућностима и снази сваког, и на крају умна молитва Исусова, тј. са обраћањем пажње ума на речи молитве и стражарењем над срцем – те, дакле, добродетељи јесу најосновније, које разумно ваља испуњавати пред лицем (Божијим) и ради Бога, без икаквог лицемерја, човекоугађања и гордости, другачије, онај ко их упражњава ничим се не би разликовао од оног ко их не упражњава. Ону добродетељ због које имамо високо мишљење о себи, боље је оставити – јер награда следује не толико за труд, колико ради смирења. Боље ће бити ономе који греши и који се каје, него ономе који живи иправно и због тога се горди. Нека нас Господ Бог уразуми и утврди у извршавању воље Његове, свештених заповести и добродетељи, јер Њему доликује слава, сада и увек и у векове векова . Амин.

Беседа 16.

О страстима, о погубним пороцима и о томе које од којих происходе.

            Уочи сваког пада у грех, демони на човека наводе следеће страсти: мрачни заборав, љути гнев (тј. нечовечну и зверску злобу), мржњу, као непрозирну таму. Ове три страсти претходе свакоме греху. Јер човек не чини ни један грех пре но што се претходно не припреми на свакојако зло, кроз заборав или гнев или мржњу. Од њих потиче душевна неосетљивост, тј. ум, као око душе, постаје мрачан и заробљен свим страстима. Пре свега, рађа се маловерје. Маловерје рађа самољубље – почетак и крај, корен и узрок сваког зла, оно представља бесмислену љубав према свом телу, тј. кад неко увек и у свакој ствари бира само оно што је њему корисно. Овај зли корен страсти искорењује се љубављу, милосрђем и одрицањем од своје воље. Самољубље рађа немилосрдност, среброљубље и незасит стомак, који је такође корен и разлог свакојаких зала. Од немилосрдности и среброљубља на сваком кораку произилазе разне несреће и злодела. Слично као код мирјана, и код монаха среброљубље порађа гордост, услед које су демони отпали од свете славе и били свргнути с неба. Гордост рађа славољубље, којим је био преварен и Адам када је зажелео да постане Бог, што је било могуће, и чиме је донео страдање и клетву целом роду људском. Славољубље рађа сластољубље, кроз које је Адам пао и био изгнан из Раја. Од сластољуба се рађају стомакоугађање и различита блудна дела. Блуд рађа гнев, који гаси топлоту срца и погубан је за сваку добродетељ. Гнев рађа злоумље, које представља хлађење духовне топлоте. Злоумље је извор мрачне и злобне хуле на свог брата. Хула рађа неумитну жалост, која као рђа изједа човека. Оваква жалост рађа неразумну пренагљеност. Пренагљеност рађа сујету која износи на видело добродетељи и тако труд оставља без награде. Сујету рађа необуздану многоречивост, која је узрок празнословља. Униније рађа мрачан сан. Ако неко ове страсти победи, и друге ће му се покорити: страх, завист, дволичност, улизиштво, гунђање, непоузданост, лихварство, зановетање, привезаност за ствари, малодушност, заједљивост, уображеност, прељуба, човекоугађање, дрскост, смех, а моћи ће да савлада и неописив јаз који се ствара након пада у грех, што човека доводи у стање убиственог очајања јер не примећује Божанско човекољубље и милост, тј. да је Он сам дошао да спаси грешнике и да на земљи нема таквог греха за кога не би било опроштаја. Све страсти исходе из следећих седам: самољубља, среброљубља, гордости и сујете, злоумља, осуђивања, уображености и очајања. Онај ко се не чува и не одбацује их, изгубиће десет горепоменутих добродетељи: веру, љубав, пост, уздржање, бдење, молитву, смирење и смиреномудреност, безмолвије и тиховање, нестјажатељност и расуђивање, а заједно с тим, нанеће штету и осталим добродетељима. Ако би ко имао макар и једну одових главних страсти, неће му поћи за руком да се спасе, чак и ако би се подвизавао протв свих других страсти и задобио ма коју добродетељ, па чак и када би крв своју пролио за Христа. Молитва таквог човека није угнодна Богу. Господ Бог да нас избави благодаћу Својом од сваке напасти и страсти у векове. Амин.

Беседа 17.

О телесним страстима, о њиховом пореклу и какo их победити.

Телесна похота код човека бива или од додира топлоте, или од преједања и прекомерног сна, или услед сатаниног дејства, или од осуђивања других и гордости због лепоте сопственог тела, од испразних прича, гиздања и нечувења очију. Уколико долазе блудне помисли и ноћна или дневна маштања у сну, или попуштање тела, онда нема другог начина да се од тога избавимо осим постом, уздржањем и сузном молитвом у свеноћном бдењу. Ко спозна духовну и телесну снагу изнемоглости, брзо ће добити мир од страсти.

Беседа 18.

О томе да је пажња увек потребна

Сваке вечери треба да испитујемо себе, да видимо како нам је прошао дан, а сваког јутра, опет, дужни смо да испитамо како нам је протекла ноћ. И не само у одређено време, него увек, на сваком месту и у свакој ствари треба себи да полажемо рачун, да расуђујемо о добродетељима и страстима, да посматрамо наш живот и видимо где се налазимо, на почетку, у средини или на крају, трудимо ли се достојно награди (која нам је обећана) и достижемо ли добродетељи, или је труд узалудан, а награда изостаје. Када негде погрешимо, тај недостатак добродетељи треба да надокнадимо сузама и плачем. До савршенства не доспевамо и сиромашни смо благодаћу због тога што не знамо где је почетак, средина и савршенство добродетељима, и одакле недостатак добродетељи. Сваку добродетељ прати порок сујете који дејствује насупрот њој. Ако то не знамо, наш напор је узалудан. У свакој добродетељи, иако се оне називају душевним, страда и утврђује се и тело. Што се страсти тиче, једне се називају душевним зато што их, мимо тела, само душа љуби и наслађује се њима, а друге – телесним, јер се њима негује и гоји само тело, тј. ни код једних ни код других (страсти) душа и тело ни у чему не подржавају једно друго.

Беседа 19.

Кратко излагање о свим душевним и телесним страстима

            Прво ваља очистити царски дом од сваке нечистоте и лепо га украсити, па тек онда цар може ући у њега. Слично томе, најпре треба очистити земљу срца и искоренти трње греха – страсна дела, смекшати је невољама и оскудицом, посејати у њу семе добродетељи, оросити је плачем и сузама, па ће тек тада узрасти плод бестрашћа живот вечни. Јер се неће уселити Дух Свети док се човек не очисти од душевних и телесних страсти. Само једно може да пребива у човеку: или Дух Свети, или страст. Где је Дух Свети, страсти се не приближавају; где су срасти, тамо не пребива Дух Свети него зли дух. Првенствено од себе ваља одагнати самољубље, које се јавља кроз све облике привезаности за предмете овог света, и унизити се путем покајања; треба се смирити и осуђивати у свему, у помисли, у делу, у речи, у храни, у одећи, у уређењу дома и спољњим стварима; у свему треба себи бирати лошије и на тај начин стишавати душевне страсти. Смирени никад не пада, јер лежи испод свих. Такође, неопходно је смирити тело своје, тиштећи га подвизима добродетељи и неумитним трпљењем – тако ће умукнути телесне страсти. И језик треба уздржавати, јер је извор сваког зла и уништитељ добра, па ће тако престати да делују на нас све страсти душевне и телесне, и биће утишане; човек ће бити бестрастан и почеће да задобија вечни живот; ђаво ће бити побеђен јер ће показати своју немоћ, и сва ће оружја и подвале његове да изгубе снагу.

Беседа 20.

О бестрашћу

Бестрашће се не састоји само у томе да се избегну страсна и греховна дела, него да нема ни жеље за чињењем таквих дела. Бестрастан је онај ко је победио греховне склоности које у различитим околностима обмањују или приморавају (на грех), онај ко је стао изнад свих страсти, ко се не узбуђује ни због које ствари на овом свету, не боји се патњи, несрећа и искушења, не плаши се чак ни смрти, сматрајући то залогом вечног живота. Бестрастан је онај ко страдајући од демона и злих људи не обраћа на то пажњу и не сматра за зло – као да се све догађа неком другом. Када га славе он се не узноси, када га растужују не гневи се, него као дете плаче због казне и радује се утеси. Бестрашће није нека одређена добродетељ, већ збирни назив за све њих. Тек у стању бестрашћа Дух Свети оживљује човека, јер без Њега је слабо духовно тело, та зборница добродетељи. Док се Дух Свети, по очишћењу страсти, не усели у човека, он се не може називати бестрасним, јер до тад страда на сваком месту. Кад Дух Свети сиђе на човека, Он му олакшава све тегобе и муке, па човек без тешкоћа у свему пребива. Богу нашем слава у векове. Амин.

-------------------------------------

СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ВЕЛИЧКОВСКИ - ПОЉСКИ КРИНОВИ 1 део
 
 #пољскикринови, #пајсијевеличковски, #Исусовамолитва, #Isusovamolitva,