(1896-1976)
Описао је врло упечатљиво своју унутарњу борбу са самим собом, са својим рационализмом и своје дилеме као изузетног интелектуалац и то своје невјероватно ''путовање'' подјелио са нама.
Због актуелности ове теме доносимо у преводу са грчког језика овај опис, човјека који је у једном моменту постао апостата (отпадник) од хришћанства (англиканскога), те постао кинески националиста и многобожац, да би се на крају након кратког задржавања у будизму и таоизму поново вратио у Хришћанство. Шта је то што је актуелно у његовом опису? То је проблем савремених образованих људи са прихватањем Хришћанства, а посебно њихов проблем са прихватањем хришћанских догматских учења са којима овај професор има озбиљних проблема. Он сматра да догмати и догме засјењују (помрачују) снагу и љепоту, те једноставност Христова учења.
Овај чланак преузели смо са сајта РОМФЕА.гр., а пренио га је Никос Ј.Серви
Ево шта каже проф.ЛИН ЈУТАНГ
Многи ме људи питају: зашто сам се ја (или како сам се ја), који сам се декларисао да сам идолопоклоник поново вратио у Хришћанство?
Објашњење није једноставно, јер религија је једно строго лично питање. Штавише, многи људи, сигуран сам, били су суочени са истим проблемима као и ја, у настојању да нађу једну религију која ће их задовољити (која ће одговарати њиховим потребама), јер ниједан уман (разуман) човјек није срећан када живи један запуштен живот. Такви људи упорно траже смисао у једној консолидованој (уједињујућој) вјери - назовите то философијом или религијом - која ће му објаснити његове подстицаје, његове поступке и његова одредишта (дестинације).
Више од 30 година моја једина религија био је човјек, са убјеђењем да ће човјек, руковођен логиком (рационализмом), у потпуности достићи савршенство. Да ће напредак, само у знању, донијети аутоматски један бољи свијет. Међутим, пошто сам постао свједоком напретка и пролаза материјализма 20 вијека у дјелу народа који су живјели без Бога, убјеђен сам потпуно како није довољан само човјек, јер човјек зарад његовог самопреживљавања, има потребу од везе са Вишом силом и изван њега самога. И ово је разлог због чега сам опет у Хришћанству. Желим да поново осјетим оно знање и ону љубав Божију коју је с толико чистоте и једноставности учио Исус.
Да разјасним моју ситуацију. Мислим да је потреба рећи коју ријеч о мом поријеклу. Ја сам хришћанин три генерације. Мој отац био је парох у једном удаљеном селу, високо горе у брдима, у једној ували коју су звали Поа, 60 миља од југоисточне обале Кине. Моје дјечачке дане провео сам тамо фантастично, - близу Бога и у величини Божијој. У једном свијету пуном љепоте облака по врховима планина сличних зубима. У њежној небоплавој боји што је захватала пашњаке по којима овце пасу, са заласком сунца. У шуму жубора поточића. Помињем или наводим ове ствари јер сјећања на њих имају тјесну везу са мојом религијом. Учинила су од мене да не волим све ове ствари које су техничке и запетљане, направљене од човјека и мале.
Друга (врло важна) ствар, био је живот мој породице у периоду мог дјетињства. Наша кућа, била је једна кућа религиозности и пуна хришћанске једноставности и љубави. И жеља за учењем била је неограничена. Можда ово изледа фантастично (фантазирање), у једном удаљеном селу, у једном периоду у којем је Кином владала царица удовица наслиједница. Мој отац говорио ми је са осмјехом на лицу о Универзитету у Берлину и Оксфорду и надао се како је могуће да једнога дана тамо студирам. Ми смо били једна фамилија сањара.
Када сам уистину отишао на Колеџ у Шангају у почетку сам мојим избором студирао да постанем свештеник. Временом ја сам се разочарао јер ми је то све изгледало као ''теолошка превара''. Супростављен догми, и поред тога што сам још вјеровао у Бога, коначно сам напустио свештенство и цркву (англиканску).
Емерсон је описао тачно моје мјесто када је рекао: нико не постиже знање Бога са хладним типовима, већ '' на стази у башчи, можда''. И тако остао сам ван цркве и лагано сам ишао ''унутра по башчи тражећи још тачан путић.''
И друге су силе дјеловале како би ме покренуле ка идололатрији.. После колеџа отишао сам да учим у Чингк Хуа близу Пекинга. Као већина дипломираних на богословским школама тако сам и ја имао врло мало знања о кинеским народним обичајима (традицијама). У мојим дјечачким годинама био сам научио како су трубе Исуса Навина порушиле зидове Јерихонске. Нико ми, пак, није рекао како су зизе удовице Чи Лиангк растопиле и очистиле један дио Великог Кинеског зида. Пошто сам дошао у контакт са славом Пекинга и са једном аутентичном (националистичком) Кинеском заједницом стидио сам се себе самога због показаног незнања (из области националне традиције и вјеровања). Бацио сам се на изучавање кинеске филологије и философије. Био сам огорчен и љут на моје хришћанско дјетињство и на све оно што је имало везе са овим.
Сјећам се да је моје дефинитивно одвајање од хришћанства било када ме је један од мојих колега потсјетио на једну тврдњу Конфучијеву о достојанству човјека рекавши: ''једноставно, бићемо добри људи јер смо људска бића''. Конфучијево учење истицало је учтивост (добро понашање), посвећеност (послу, занимању), извршавање обавеза и на крају, један скроман однос према животу – вјера у интелигенцију и у самосталност човјека кад је у питању образовање. Моја увјерења (вјеровања) – потсјећала су ме на човјека који се развио у Европи - сада су постале моје.
За много година био сам задовољан са вјером у моћ човјека да учини себе самога савршеним и да направи бољи свијет. Након тога, испод површности мог живота поче један немир да ме подилази, а што је био резултат мисли и искуства. Видио сам како увећана вјера у човјека и у себе самога не доприноси да се човјек више осјећа сличним Богу. Бивао је више интелигентан (и образован), али је све мање и мање имао трезвености док је стајао пред Богом. Савремена историја је показала, колико може бити опасан један човјек кад подивља, чак и онда када је имао напретка са материјалне и технолошке стране.
Како је моја вјера у човјека почела да опада, ја сам све више питао себе самог: ''Има ли иједна религија да у потпуности задовољи савременог и образованог човјека?'' Постоје и друга дивна етичка учења и религијски системи на Истоку. Међу њима су будизам и таоизам. Међутим, сви они нису успјели да ми даду одговоре (на моја питања). Будизам је једа религија саосјећајности. Базира се на философији да сав овај свијет што осјећамо је само једна обмана. Будистичко објашњење људског живота је '' штетан за њега''. А, елементе оностраног свијета и настојање да неко доводи оно што је доље у постојећи свијет, - један елеменат који је присутан у свим религијама свијета- у Будизму је постала једна трајна идеја. Таоизам учи о једном обичном (простом) поштовању једног ''красног'', наизглед ''безименог'' али увјек и свуда присутног Тао-а. Уствари то је Бог, чији закони на тајанствен начин и неминовно владају свијетом. Његова (Тао-ова) пројава осјећа се у благој и смиреној бесједи на Гори. Лао-Це пророк (учитељ) Таоизма, пројављује се у великој мјери као учитељ. Али позив: назад у природу (назад природи) те : пазите се у Путу, са тешкоћом помаже рјешавању проблема савременог човјека.
Усуђујем се изјавити како сам се сво ово вријеме несвјесно приближавао Хришћанству мог дјечијег узраста. И поред тога имао сам потешкоћа са прихватањем догматских учења, као што су, вјерујем, имали и многи савремени људи, да чују унаутрашњи глас вјере.
Било гдје да смо путовали, у оно вријеме, ја и моја жена, она је увјек ишла у цркву. Неколико пута сам је пратио. Али обично удаљавао сам се обесхрабрен другоразредном квалитетом бесједе и са рјешеношћу (одлуком) да поново не идем у цркву.
Нашао сам се на раскрсници (живота) једне Недјеље у Њу Јорку када ме је моја жена убједила да је још једанпут пратим у цркву. Био је ово одлучујући тренутак. Бесједа је била богата и интересантна и као идеја. Није имала везе са ''теолошком преваром'' већ са једним обавезним елементом хришћанске вјере, у овом случају ВЈЕЧНИ ЖИВОТ, и са једним начином који је имао дубоког смисла и надахњујућа.
Недјељу за недјељом поново сам ишао у ову цркву и био сам тамо срећан. Скором на природан начин, без да о томе разговарамо у кући, пришао сам поново хришћанској вјери. Сада могу да разумијем, још једанпут, како је све ово што је у мени ново, учење Исусово које улијева поштовање (човјека), те једноставност и чедност (непорочност). Нико није говорио као Исус. Ниједан ''син човјечији'' не рече са толиким осјећањем: ''Оче, опрости овима, јер не знају шта чине'', или са таквом божанском љепотом: '' ако учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте''. То ''мени'' у овом случају значи Бог на дан Суда. Какво откровење и каква неупоредива наука!!! Кажеш себи самоме: говори истинити Господ и то прихваташ без испитивања (истраживања). Бог више није аморфан (без лика), већ постаде конкретан и видљив кроз Христа - дакле истинита религија, непомјешана и тачна, не хипотетична.
Не познајем ниједну другу религију која може да дадне овај лични контакт са Богом. Ова веза једне личне везе са Богом је јединствени дар Хришћанства.
Увијек су људи настојали (или покушавали) да ставе њихову лаковјерност (или добру вјеру) и начин (вјеровања) у друге религије. Онај пак који је успио да схвати неупоредивост (или несмјешљивост) љепоте и снаге Христова учења (са другим религијама), треба редовно да се бори против догмата који пријете да ( ту љепоту и снагу учења) закрију (потамне).
Тврдим да се акумулирано религијско (догматско) учење нашло супростаљено закону и учењима из времена Исуса. Исус, пак, лично, био је Онај који је нас ради постао једноставан и достигао је суштину, када нас је учио да љубимо Бога и да љубимо нашег ближњег, а потом додаде: '' у овим двјема заповјестима виси сав закон и пророштва''
Не питам више: ''постоји ли иједна религија која би задовољила савременог образованог човјека?'' Завршило се моје трагање. Вратио сам се тамо гдје припадам.
Пренио Никос Ј.Серви
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
Нема коментара:
Постави коментар