Пре годину дана отац Тихон је написао књигу под називом «„Несвети свети“ и друге приче». Њени јунаци су мирјани, свештеници и монаси Псково-Печерске обитељи. Недавно је ово дело доспело на списак финалиста за престижну књижевну награду „Велика књига“. Узгред речено, пре неколико година је документарни филм „Пропаст империје. Византијска лекција“, чији је сценариста био аутор „Несветих светих“ добио још једну награду – статуу „Златни орао“, коју додељује Народна академија филмске уметности Русије.
Међутим, не ради се чак ни о наградама. Укупан тираж књиге оца Тихона данас износи 1 милион 100 хиљада примерака. Пре тога су се у Русији тако масовно издавали само романи о Харију Потеру. „Који је разлог такве популарности, шта траже читаоци у „Несветим светима“?“ – заинтересовао сам се.
— Данас се Цркви посвећује много пажње. И често се о њој негативно говори. У животу свештеника или монаха неки проналазе недостатке, који безусловно постоје, иако је много тога једноставно плод маште. Међутим, људи очигледно желе да знају, да схвате зашто човек долази у храм, шта тамо, грубо речено, може да добије. То је уопште данас једно од основних питања: „А шта ће ми дати у цркви?“ Нисам себи поставио задатак да одговорим на њега. Имао сам жељу да кажем нешто о Цркви, чији се живот веома разликује од света на који су многи навикли, о ономе што је по правилу скривено од човека који не познаје дубоко живот храма и манастира. И оно што је главно, о чему се говорило у „Несветим светима“ јесте општење човека и Бога и како дивно и прелепо се то одвија. Ево, то су вероватно главни циљеви које сам поставио себи приступајући раду на књизи.
— И да ли сте постигли оно што сте желели?
— Уколико сам успео да подигнем макар крајичак завесе који од уобичајеног света скрива истински живот Цркве, уколико сам то постигао макар за јоту, за мене је то огромно постигнуће. Али, о овоме не треба да судим ја, већ читаоци.
— «Несвети свети“ су преведени на неколико страних језика. Хајде да тачно наведемо на које.
— На грчки, на српски. Пре месец дана је у конгресу
САД одржана презентација енглеског превода. На пролеће
ћемо у Паризу представити француску варијанту. И сад су
већ закључени уговори за превођење на румунски, бугарски,
шведски, шпански, кинески и арапски језик.
— Вашу књигу вероватно пре свега објављују они који су везани за издавање црквене литературе?
— Не, овим се углавном баве световна издања.
— А да ли стижу одазиви страних читалаца?
— Да. И веома су топли. Судим на основу мишљења Грка, Срба и Американаца. Разуме се, добра реакција не може да не радује човека. Притом у САД књигу читају људи неправославне културе – на пример, протестанти.
— Да ли Вас то чуди?
— Бићу отворен, ови одзиви су за мене били неочекивани.
— Руски либерали су упознавши се с оним што сте написали дошли до закључка: „Несвети свети“ је књига о томе како су се монаси Псково-Печерског манастира борили против совјетске власти. Шта Ви о томе мислите?
— У књизи постоји прича о томе како је 50-их – 60-их година братија храбро бранила своју обитељ. Прича је потпуно реална. Међутим, да су се баш директно борили против совјетске власти... Нису имали такав задатак. Знали су да ће се ова власт пре или касније срушити и да није у њиховој надлежности да пожурују догађаје.
Горки плодови информационих поља
— Како по Вашем мишљењу треба да се граде односи између Цркве и државе?
— Овде бих употребио реч „симфонија“. Навешћу пример. При нашем Сретенском манастиру постоји дом за децу у којем радимо и ми и представници државе. Ова установа добија субсидије из државне благајне и из средстава Цркве. Управо то је симфонија о којој говорим. Тренутно учествујемо у изради државне стратегије у области културе, образовања и васпитања. То је такође пример симфоније – односно удружених напора Цркве, јавности и институција власти. И овакав модел односа је издржао пробу векова. Пре три године смо започели кампању борбе против алкохолизма код деце и адолесцената. Овде су напори такође заједнички. А да не говорим о чувању нашег црквеног и културног наслеђа – древних храмова и манастира.
— Међутим, ако се баци поглед у прошлост видећемо да скоро три века узастопце – од Петра Великог до Фебруарске револуције – пословима Цркве нису управљали патријарси, већ чиновници на дужности обер-прокурора Светог владајућег синода.
— Неправилно је и антиканонски кад се држава прихвата управљања Црквом. Ипак, то није било „мртво време“ за Цркву. У „синодалном периоду“ су заблистали велики свеци Кијево-Печерске лавре, Серафим Саровски, Јован Кронштатски. Али, мешање чиновника у живот Цркве јој није донело корист. Сад је на свој начин јединствено време кад Црква не осећа било какав државни притисак. Да ли ће то дуго трајати?...
— Ове године је за руске медије Црква била један од главних њузмејкера. На њу су се обрушили јаросни информациони напади: скандал због сата патријарха Кирила, случај PussyRiotитд. Који је, по Вашем мишљењу, био разлог за то да се дигне оваква прашина?
— Црква је у животу Русије почела да заузима веома важно место да се то многима не допада. Има људи којима је просто мука од самог помена патријарха, епископа, свештеника и верујућих мирјана. И ове добро планиране акције су рачунале на њих.
Међутим, не може се рећи да нема и наше кривице. Треба више пажње обраћати на благочестивост клира. Односно, говорећи световним језиком, треба строже пазити на дисциплину свештенослужитеља. Треба учинити да чак и они ретки случајеви њиховог недостојног понашања за које знамо, буду сведени на минимум.
Међутим, не можемо да не приметимо и то да штампа врло усрдно истиче и најмање негативне стране црквеног живота. Али притом ћути о стотинама дечјих домова, о болницама, о помоћи огромном броју људи, о 35 хиљада обновљених храмова и манастира, о многим другим пројектима у којима је учествовала Руска Православна Црква.
С друге стране, наравно, не смеју се затварати очи за вапијуће чињенице. Кад пијани свештеник напада људе о томе обавезно треба писати и говорити.
— Да ли сте видели сат поглавара Руске Православне Цркве који је постао предмет свеопштег разговора?
— Патријарх је мој директни духовни руководилац, мој епископ и зато ни са ким не намеравам да разматрам овакве ствари
— Око акције PussyRiotу храму Христа Спаситеља, суђења и пресуде који су затим уследили се подигла велика прашина. Желео бих да знам шта Ви мислите о овом случају.
— Постоје закони, постоји држава и она треба да предузима мере. А ми би требало да се молимо за ове девојке које су учиниле страшну ствар.
У овој у суштини одвратној причи, једни су сматрали да ће казна бити највише 15 дана затвора. Други су тврдили да се ради о злобном хулиганском поступку. Али, немојмо заборавити како је моћна кампања за подршку Pussy Riot организована у целом свету. Имао сам прилике да дискутујем о овој теми са западним новинарима и они су пламтели од негодовања, били су спремни да јаросно бране ове „девојчице“. Међутим, њихов гнев је био мање ватрен кад су сазнали чиме су се ове госпођице бавиле раније. Јер ова скандалозна акција није била прва.
Зна се у чему се огледала њихова „уметност“. Оргија, коју су организовле у музеју „Тимирјазев“, инсценирање вешања где су у улози „жртава“ били гастарбајтер, Таџик и Јеврејин. Још неколико случајева, изузетно циничних и одвратних.
Недавно се неки младић џипом довезао до самог Вечног огња. Такође није уследила никаква реакција државе. „Јунакиње“ које су играле у храму немају везе с тим, али овакви догађаји су из истог реда и остали су потпуно некажњени.
Поређења ради, у Енглеској је 2010. године извесни представник „златне омладине“ одлучио да истакне своју личност. „Перформанс“ се састојао у томе што се попео на обелиск посвећен ветеранима и скинуо је заставу. За то је осуђен на затворску казну од 16 месеци и цела британска јавност је одобрила пресуду. Онда је хулиган јавно молио за опроштај сву земљу.
Ето, тако се код мене у вези с Pussy Riot појавило питање: да ли смо ми, људи који живе у Русији, већ спремни да овакве гадости прихватамо као норму?
— И да ли је земља сазрела за то или није?
— Подаци социолошких истраживања – и државних, и независних – показали су да већина наших суграђана не одобрава овакве радње. За подршку Pussy Riot се изјаснило само неколико процената испитаника.
— Већ смо говорили о информационом простору, о новинарима и Цркви. Ево још једног примера, релативно скоријег, који има директне везе с Вама. Пре месец дана део московских мас-медија је објавио „сензацију“ о томе да је „у Сретенском манастиру откривен бордел“. Затим је уследио демант. Али, занима ме следеће: зашто су медији с таквом радошћу, с тако искреним ентузијазмом почели да шире ову вест?
— Постоје одређене наруџбине за дискредитацију Цркве. Не из друштва, иако се с њим ради у овом правцу. Сви новинари који су писали о „сензацији“ коју сте поменули су одлично знали да је то лаж. Поред наше обитељи која се налази у центру Москве је заиста радио хотел с веома рђавом репутацијом. И више пута смо покушавали да издејствујемо затварање овог хотела. Међутим, кад се то десило, медији су информације сервирали управо тако да искомпромитују наш манастир. За два дана је све стало на своје место, лаж је разобличена. Ипак, морамо бити спремни на то да ће убудуће на адресу Цркве бити упућено много клевете и подлости.
Слабост је лоша навика
— Пре неколико година земљу је потресао филм „Пропаст империје. Византијска лекција“. Говорили сте о томе како је нестала велика држава с престоницом у Константинопољу и поредили сте је са садашњом РФ. Знам да је Ваш филм био запажен, о њему су у јавном превозу дискутовали чак и људи далеки од историје. Шта Вас је подстакло на то се прихватите сценарија за овај филм?
— Желео сам да у облику приче упозорим, да покажем шта се може десити у Русији уколико се на време не предузму одговарајуће мере. Не ласкам себи надом да је филм имао тако велики утицај, али је нешто ипак учињено. Истовремено, много од онога што је речено у „Пропасти империје“ је још увек актуелно за нас.
—Сад се познати писац Дмитриј Биков свако мало правда да у Казању недавно није позивао на распад Русије и да је наводно неправилно схваћен. Али, многи његови истомишљеници, учесници у „маршевима милиона“, као и симпатизери, желе да РФ
престане да постоји. Зар није тако?
— Уопште није тајна да и у иностранству и у земљи има снага које желе и чекају распад Русије. Међутим, они који о томе пишу и размишљају жељено приказују као стварност. Русију су неки сахрањивали много пута, још чешће су прављени планови за њено уништење. Данас такође покушавају да нас навикну на мисао: „Навикавајте се, господо, бићете уништени и подељени, на вашој територији никад неће бити јединствене државе...“ Покушавају да нас дресирају, сугеришу нам да земља неће постојати у облику у којем сад постоји.
—У Русији, као и у свакој другој држави, има много проблема. Који од њих бисте навели као најакутнији и најактуелнији?
— Одговорићу најуопштенијим речима. После распада СССР почели смо да се навикавамо на поразе и да се миримо са војом слабошћу. Пре неколико година је започет обратни процес, али се не одвија тако активно као што бисмо то желели. Не треба да се осећамо немоћни и као вечити губитници. Треба се избавити ове лоше навике. Желим да истакнем да је оно што сам рекао апсолутно спојиво са смирењем и с хришћанским погледом на свет у целини.
—Постоји следећи логички низ. Сретенски манастир – улица Сретенка – на два корака од ње је Лубјанка, а мало даље Кремљ. Често се прича о Вашој близини с Путином и са специјалним службама. Шта ћете рећи на то?
— Мора се признати да се наш манастир, који има већ преко шесто година, налази у улици Лубјанка и да нема друге московске обитељи која би географски била ближа Кремљу. Тако да је у овом смислу таква тврдња – чиста истина.
Еженедельник 2000
Александар Данилов
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар