Карактер и култура ове земље биће демократска и хришћанска.
Демократија и хришћанство пак потребују слободне људе, унутрашње слободне људе (Свети Владика Николај Велимировић)
Друштвени и политички систем у коме живимо назива се демократским. То је облик уређења који је доминантан у већини земаља на свету. Постоје различити типови демократије, као нпр. социјалдемократија, либерална демократија, народна демократија итд. Да ли је православље спојиво са оваквим системом владавине? To питање постављали су многи теолози, социолози, философи и др. Једноставног одговора на ово питање нема. Чак се може рећи да постоје различити ставови и одговори међу православнима када је ова проблематика у питању.
Када се каже „демократија“, обично се под њом подразумева западна либерална демократија са својим већ познатим устројством као што је суверенитет, чији је носилац грађанин, подела власти, партијски и идеолошки плурализам, слободни избори, тржишна привреда, политичке слободе и вредности какве су нпр. рационализам, индивидуализам, конкурениција и сл. Свакако да постоје и други типови демократије, али овај тип је данас у друштвено-политичком смислу највише прихваћен. А и наше друштво и држава се квалификују као демократски управо у овом смислу. Мисија Православне Цркве, није таква да је она усмерена на обликовање друштва, креирање политичког живота и уређење државе, нити је то њен основни „задатак“. Црква је усмерена ка човековом спасењу, избављењу од греха и смрти. Она је богочовечански организам, мистично Тело Христово које чине људи свих нација, раса, сталежа, грађани разних друштвених и економских система. Али Црква је и институција, и као таква је кроз своју историју деловала у различитим државним моделима: у робовласничком систему, у феудалном поретку, у државама социјализма, диктатурама, више или мање ауторитарним владавинама. Њена друштвена улога у тим уређењима била је различита. Данас се Црква налази пред изазовима демократског уређења.
Међу православнима постоје верници чија уверења искључују могућност коегзистенције православља и демократије. Познате су речи Св. Јована Кронштатског: „Демократија је у паклу, а на небу – Царство“. Оне одражавају један православно-монархистички став. У периоду у коме је Јован Кронштатски живео о демократији су говорили људи који су имали антихришћанске намере, док је опредељење за монархију значило и опредељење за православље. Осим извесних изузетака (Федотов, Булгаков), никаквог компромисног правца није било. Сличне погледе изражавао је и Св. Јован Шангајски који је демократе окарактерисао као „прикривене безбожнике и полуверце“. У основи овог става, који потпуно одбацује демократију, стоји православни монархизам који полази од тога да је монархијска власт од Бога, да је православни цар миропомазан у Цркви и да постоји симфонија Цркве и државе. Православна критика демократије односи се и на аргумент да је демократија владавина руље, као и да легитимитет власти не долази од Бога, већ од народа и воље већине. Истина, савремена демократија или либерална демократија има корене у Француској револуцији која је у својим основама била врло непријатељски расположена према Цркви, а и хришћанству уопште. Међутим, постоје и другачији ставови. Још тридесетих година прошлог века поједини представници руске религиозне философије сматрали су да демократија и православље не морају бити супротстављени. Историчар Георгије Федотов наводио је у својим есејима Основи хришћанске демократије и Република Свете Софије историјске примере постојања демократије на тлу Русије и источно-хришћанског света. Реч је о Новгороду, који је вековима био устројен на принципима хришћанске демократије.
Када је реч о Србији и православној српској историји, можемо констатовати да, за разлику од других земаља, у њој није било сукоба између монархистичког и демократског принципа. Напротив, ови принципи су се међусобно допуњавали без нарочито разрађене идеологије која би то оправдавала. Наиме, модерна историја српске државе почиње са ослобађањем од турског, тј. феудалног ропства. Царство и целокупан поредак нису били хришћански, тако да са ослобађањем од Османлијског царства српски народ своју државу настоји да уреди на демократским начелима. Демократија није била споља увезена идеологија, већ домаћа пракса. Бирање вођа устанка, одбацивање феудалног система, успостављање народне династије и слободне сељачке народне државе, све то спада у демократске традиције српског народа. Демократија је доживљавана као слободна народна владавина и у томе нико, па ни Православна Црква, није видео проблем. Никада Српска Црква није иступала против потребе за слободном и народном државом, напротив, такву идеју је подупирала. Зато је управо у Србији било могуће да у монархијском облику уређења у коме је краљ православно миропомазан постоји истовремено и велики степен политичких и друштвених слобода, како је то био случај са Србијом на почетку 20. века. Монархијски облик власти, коме су православни склони, није био сукобљен са демократским уређењем државе.
И када нису имали своју државу, православни Срби су имали једну институцију која је по много чему демократска. То је институција црквено-народних сабора. На тим саборима доношене су важне одлуке. Традиција саборности која постоји код православних врло је блиска демократији. Наравно да саборност није демократија у правом смислу те речи, али саборно одлучивање се може окарактерисати као облик демократског одлучивања. Оно није пуки збир разноврсних ставова, већ њихово усаглашавање. У саборности постоји равнотежа између личног и друштвеног принципа. Та равнотежа постоји у слободи, јер саборност без слободе може да се претвори у ауторитарни колективизам.
После пада ауторитарних социјалистичких режима, у традиционално православним земљама главни заговрници демократије постали су често антихришћански расположени појединци и организације. Тако да се под концептом демократије почео подразумевати систем вредности који је дијаметрално супротан од хришћанског. То је разлог што је реч демократија у Србији понекад замењена негативном квалификацијом „демонократија“, указујући на тај начин на деградацију хришћанских вредности у демократији.
Либерална демократија има својих позитивних и негативних особина. Постоје вредности које су прихватљиве са становишта православног хришћанског погледа на свет, као што је нпр. високо вредновање достојанства и слободе човека, широк спектар друштвених и политичких слобода, као што су слобода мисли, говора, слобода окупљања, смањење социјалних разлика, слобода вероисповести. Али постоје и оне које не могу бити прихватљиве, као што су индивидуализам, секуларизам и рационализам. Свакако да се и са православног становишта демократија може критиковати, али то значи да се може критиковати сваки политички поредак, не само демократски. Сваки политички поредак је несавршен и Црква се не може идентификовати ни са једним од њих јер је Христос рекао „да Царство моје није од овога света“. У том смислу, социолошки гледано за Цркву као институцију је најбоље да нити подржава, нити критикује демократски поредак. Демократија није ни најбољи нити најгори политички систем. Каква ће бити демократија понајвише зависи од вредности које у друштву владају. А вредности зависе од људи који их прихватају или не прихватају. Демократија може бити прихватљива уколико у њој хришћанске вредности буду поштоване и цењене. У супротном ће се претворити у „демонократију“. Демократија – као и све на свету – може се користити и на зло и на добро.
Аутор: Владимир Марјановић
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
Друштвени и политички систем у коме живимо назива се демократским. То је облик уређења који је доминантан у већини земаља на свету. Постоје различити типови демократије, као нпр. социјалдемократија, либерална демократија, народна демократија итд. Да ли је православље спојиво са оваквим системом владавине? To питање постављали су многи теолози, социолози, философи и др. Једноставног одговора на ово питање нема. Чак се може рећи да постоје различити ставови и одговори међу православнима када је ова проблематика у питању.
Када се каже „демократија“, обично се под њом подразумева западна либерална демократија са својим већ познатим устројством као што је суверенитет, чији је носилац грађанин, подела власти, партијски и идеолошки плурализам, слободни избори, тржишна привреда, политичке слободе и вредности какве су нпр. рационализам, индивидуализам, конкурениција и сл. Свакако да постоје и други типови демократије, али овај тип је данас у друштвено-политичком смислу највише прихваћен. А и наше друштво и држава се квалификују као демократски управо у овом смислу. Мисија Православне Цркве, није таква да је она усмерена на обликовање друштва, креирање политичког живота и уређење државе, нити је то њен основни „задатак“. Црква је усмерена ка човековом спасењу, избављењу од греха и смрти. Она је богочовечански организам, мистично Тело Христово које чине људи свих нација, раса, сталежа, грађани разних друштвених и економских система. Али Црква је и институција, и као таква је кроз своју историју деловала у различитим државним моделима: у робовласничком систему, у феудалном поретку, у државама социјализма, диктатурама, више или мање ауторитарним владавинама. Њена друштвена улога у тим уређењима била је различита. Данас се Црква налази пред изазовима демократског уређења.
ЗА И ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ
Међу православнима постоје верници чија уверења искључују могућност коегзистенције православља и демократије. Познате су речи Св. Јована Кронштатског: „Демократија је у паклу, а на небу – Царство“. Оне одражавају један православно-монархистички став. У периоду у коме је Јован Кронштатски живео о демократији су говорили људи који су имали антихришћанске намере, док је опредељење за монархију значило и опредељење за православље. Осим извесних изузетака (Федотов, Булгаков), никаквог компромисног правца није било. Сличне погледе изражавао је и Св. Јован Шангајски који је демократе окарактерисао као „прикривене безбожнике и полуверце“. У основи овог става, који потпуно одбацује демократију, стоји православни монархизам који полази од тога да је монархијска власт од Бога, да је православни цар миропомазан у Цркви и да постоји симфонија Цркве и државе. Православна критика демократије односи се и на аргумент да је демократија владавина руље, као и да легитимитет власти не долази од Бога, већ од народа и воље већине. Истина, савремена демократија или либерална демократија има корене у Француској револуцији која је у својим основама била врло непријатељски расположена према Цркви, а и хришћанству уопште. Међутим, постоје и другачији ставови. Још тридесетих година прошлог века поједини представници руске религиозне философије сматрали су да демократија и православље не морају бити супротстављени. Историчар Георгије Федотов наводио је у својим есејима Основи хришћанске демократије и Република Свете Софије историјске примере постојања демократије на тлу Русије и источно-хришћанског света. Реч је о Новгороду, који је вековима био устројен на принципима хришћанске демократије.
ДЕМОКРАТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА
Када је реч о Србији и православној српској историји, можемо констатовати да, за разлику од других земаља, у њој није било сукоба између монархистичког и демократског принципа. Напротив, ови принципи су се међусобно допуњавали без нарочито разрађене идеологије која би то оправдавала. Наиме, модерна историја српске државе почиње са ослобађањем од турског, тј. феудалног ропства. Царство и целокупан поредак нису били хришћански, тако да са ослобађањем од Османлијског царства српски народ своју државу настоји да уреди на демократским начелима. Демократија није била споља увезена идеологија, већ домаћа пракса. Бирање вођа устанка, одбацивање феудалног система, успостављање народне династије и слободне сељачке народне државе, све то спада у демократске традиције српског народа. Демократија је доживљавана као слободна народна владавина и у томе нико, па ни Православна Црква, није видео проблем. Никада Српска Црква није иступала против потребе за слободном и народном државом, напротив, такву идеју је подупирала. Зато је управо у Србији било могуће да у монархијском облику уређења у коме је краљ православно миропомазан постоји истовремено и велики степен политичких и друштвених слобода, како је то био случај са Србијом на почетку 20. века. Монархијски облик власти, коме су православни склони, није био сукобљен са демократским уређењем државе.
И када нису имали своју државу, православни Срби су имали једну институцију која је по много чему демократска. То је институција црквено-народних сабора. На тим саборима доношене су важне одлуке. Традиција саборности која постоји код православних врло је блиска демократији. Наравно да саборност није демократија у правом смислу те речи, али саборно одлучивање се може окарактерисати као облик демократског одлучивања. Оно није пуки збир разноврсних ставова, већ њихово усаглашавање. У саборности постоји равнотежа између личног и друштвеног принципа. Та равнотежа постоји у слободи, јер саборност без слободе може да се претвори у ауторитарни колективизам.
ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ „ДЕМОНОКРАТИЈА“
После пада ауторитарних социјалистичких режима, у традиционално православним земљама главни заговрници демократије постали су често антихришћански расположени појединци и организације. Тако да се под концептом демократије почео подразумевати систем вредности који је дијаметрално супротан од хришћанског. То је разлог што је реч демократија у Србији понекад замењена негативном квалификацијом „демонократија“, указујући на тај начин на деградацију хришћанских вредности у демократији.
Либерална демократија има својих позитивних и негативних особина. Постоје вредности које су прихватљиве са становишта православног хришћанског погледа на свет, као што је нпр. високо вредновање достојанства и слободе човека, широк спектар друштвених и политичких слобода, као што су слобода мисли, говора, слобода окупљања, смањење социјалних разлика, слобода вероисповести. Али постоје и оне које не могу бити прихватљиве, као што су индивидуализам, секуларизам и рационализам. Свакако да се и са православног становишта демократија може критиковати, али то значи да се може критиковати сваки политички поредак, не само демократски. Сваки политички поредак је несавршен и Црква се не може идентификовати ни са једним од њих јер је Христос рекао „да Царство моје није од овога света“. У том смислу, социолошки гледано за Цркву као институцију је најбоље да нити подржава, нити критикује демократски поредак. Демократија није ни најбољи нити најгори политички систем. Каква ће бити демократија понајвише зависи од вредности које у друштву владају. А вредности зависе од људи који их прихватају или не прихватају. Демократија може бити прихватљива уколико у њој хришћанске вредности буду поштоване и цењене. У супротном ће се претворити у „демонократију“. Демократија – као и све на свету – може се користити и на зло и на добро.
Аутор: Владимир Марјановић
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
Нема коментара:
Постави коментар