Туманска чудотворна икона Пресвете Богородице

Светиње Српске Православне Цркве

Игуман Димитрије Плећевић

Ове, 2016. године, навршава се 70 година од упокојења Преподобног старца Јакова Арсовића, чије се мошти налазе у манастиру Туман, 80 година од обретења моштију Преподобног Зосима Туманског Чудотворца, и 80 година од доношења чудотворне Богородичине иконе у манастир Туман.

Манастир Туман 2016. године прославља неколико значајних јубилеја. Један од њих је и осамдесета годишњица доношења Богородичине чудотворне иконе у манастир. Тога ради изнећемо кратко сведочанство о овој знаменитој светињи, коју су православна браћа Руси даровали српскоме народу.

Древна светиња

Писаног трага о овој светој икони нема. Све што је познато ослања се на два до данас присутна предања у манастиру Ту­ман, која су генерацијама усменим путем преношена.

Познатије од њих говори да чу­дотворна икона Мајке Божије потиче из једног манастира из околине града Курска у Русији. Када је почетком 20. века, у немирима током Октобарске револуције манастир спаљен, на згаришту цркве, у гомили шута, монаси су пронашли неоштећену икону Бо­городице. Само штићена невидљивом руком Божијом, икона је спасена и брижљиво чувана. Побожне руке монаха донеле су је у Србију. По месту налажења названа је „Курскаја“. Као велика светиња чувана је у цркви Миљковог манастира, где су се руски монаси настанили. Пред њом се Богу молио и велики светитељ наших дана, прослављени чудотворац Свети Јован Шангајски. Са руским монасима и ова света икона 1936. године долази у ма­настир Туман.

Друго пак предање, ништа мање значајно од претходног, о овој икони говори да је она једна од древних, оригиналних руских чудотворних икона Богородице, ко­ја је тајно, да не би била уништена, пренета у Србију.

Чудотворна знамења

Сви истраживачи новије историје манастира Туман споменули су ову свету икону уз чињеницу да је она прослављена многим чудесима и небројеним исцељењима која су се пред њом збила, а и до данас се догађају. Поменућемо само најзначајније од њих.

Шездесете године 20. века

На мети ловаца на старине и реликвије, којих је у Србији, посебно око старих утврђења и манастира одувек било, шездесетих година 20. века нашла се и туманска чудотворна икона.

Освануо је дан када су двојица лопова икону украла и покушали возом да је пребаце за Београд, а потом даље на Запад. У току вожње, из непознатих разлога, вагон у коме је била света икона сам се запалио. Све унутар њега је у потпуности изгорело, као и један од крадљиваца иконе. Чу­дом Божијим, света икона остала је нетакнута. Запрепашћен догађајем, други саучесник вратио је неоштећену икону у манастир. Недуго потом и сам је завршио живот под мистериозним околностима: неочекивано одваљена стена однела га је у Дунав.

Последња деценија 20. века

Рат у Хрватској и Босни и Херцеговини немилосрдно је беснео. Српски народ по ко зна који пут напушта своја огњишта. Бива вре­ме великих страдања. У светим манастирима и храмовима приљежно се узносе молитве Богу за мир. Као и другде, по другим манастирима и црквама, и туманска света обитељ молитвено састрадава са прогнаним народом.

Управо у време најтежег страдања православнога српског живља, древна руска чудотворка икона Мајке Божије „Курскаја“ пројављује велико знамење које су много пута, особито у време Свете Литургије, примећивали свештеници, монахиње и верни народ. Рука на икони Богомајке сама од себе мењала је положај и спуштала се испод металног окова, да би се након извесног вре­мена враћала на своје место. На тај начин је сама Богородица поручивала вернима, да је уз њих, да чује молитвене вапаје оних који је за заступништво моле, чудесним знамењем поручујући свету, за мир љубав и слогу.

Света икона „Курскаја Бого­родица“ чувана је у Покровској капели манастира Туман све до 2010. године, када је по благослову Епископа браничевског Г. Игнатија пренета у манастирску цркву и смештена у богато укра­шен трон. Пред њом гори кандило кој е се не гаси и народ јој са великим усрђем притиче, молећи благослов Богомајке и по вери добијајући исцељења.

Ова икона је урађена у руско-византијском стилу, припада ти­пу владимирске иконе и претпоставља се да потиче са крај а 17. или са почетка 18. века. Лик Бого­родице и Богомладенца изузетно вешто су осликани, и као и оков необичне су лепоте. На икони су до данас видна оштећења, наста­ла током векова и услед многих прогона и ратних догађања.

Једно је несумњиво: онај ко се у молитви нашао пред овом светом иконом осведочио се у благодатна дејства Духа Божијега и тај бесцен дар са собом је у срцу понео, на трајно и спасоносно памћење.

Извор: Православље новине Српске Патријаршије