СЛОВО О БЛАЖЕНОМ УПОКОЈЕЊУ 3

Блажено, али и васкрсно радосно, било је упокојење старца Дамјана, киновита из манастира Симонопетра. Кад је предосетио крај, ушао је у храм и отпојао „Христос васкрсе”. Умро је 1927. године, након четвородневне грознице. Овај понос киновијског монаштва је педесет година носио исту расу. Уместо келије, користио је једно дрвено склониште у дну ходника, где је могао да се моли и да отпочине.

***

Монах Харитон Кавсокаливијски био је духовни унук незаборавног исихасте Харитона. Он је следио благословену стазу свог деде, тако да се још у младим годинама предао борбама и искушењима подвижништва. Често му се дешавало да током јела падне у иступљење (екстазу). Његов живот био је непрекидно бдење и непрестана молитва. И он се упокојио блаженом смрћу.

Био је везан за кревет и непосредно пред смрт имао је једно виђење.

„Оче Атанасије”, рекао је свом сабрату, „погледајте ову прекрасну дечицу одевену у бело. О, како је то дивно! Носе цвеће у својим ручицама. Благодарим ти, Боже мој, што си ме удостојио да видим Твоје ангеле!”

***

Приликом једне Пасхе у кириакону скита Свете Ане десио се чудесан догађај.

У часу док се појао „Дан Васкрсења”, један послушник из каливије Светих Бесребреника стајао је усред храма и правио метаније до земље, као кад хоћемо да се причестимо. Нико га није питао зашто то чини. Био је са осталима у заједничкој трпезарији, а затим је отишао у своју каливију.

Пре него што су зазвонила звона за вечерњу у недељу Васкрсења, раширио се глас да се онај монах, који је правио метаније, преселио из овог живота! Светогорски оци верују да они који из овог живота оду на дан Васкрсења не пролазе митарства лукавих демона. Услед тога, оци су благосиљали оног блаженог послушника који је предвидео свој крај или је бар дубоко чезнуо да се упокоји на блистави дан Васкрсења, због чега је правио метаније и тражио опроштај од браће.