Дођи и види: На данашњи дан, 4. Јула 1490. године на Цетињу се упокојио Господар Зете Иван Црнојевић

Иван Црнојевић је несумњиво изузетно значајна личност у историји средњовјековне Зете, али и ширих простора Балкана. Како су Турци угрозили млетачке посједе, превасходно Скадар, то је Иван Црнојевић помагао Млецима колико је могао, јер су Турци угрозили и слободу средњовјековне Зете. Године 1474. султан Мехмед II Освајач напао је Скадар у покушају да га освоји. У томе није имао успјеха. Турске трупе су одбијене од скадарских зидина са великим губицима. У одбрани Скадра значајну помоћ Млецима пружио је и Иван Црнојевић са својим одредима.

Турци су 1478. заузели Жабљак Црнојевића, престоницу Ивана Црнојевића, и тиме Ивана довели у изузетно неповољан положај. Иван је своју престоницу пренио у Обод, на извору Ријеке Црнојевића, у широј околини Цетиња. Мировним уговором који је Венеција склопила са Турском 1479, одређено је да Млетачка република Скадар уступи Турцима, што је и извршено. Млеци су заборавили свог савезника Ивана Црнојевића – у одредбама овог уговора Иван Црнојевић и средњовјековна Зета се уопште не помињу.

Након пада Скадра и Љеша под турску власт, Турци су заузели Горњу Зету. Иван Црнојевић је пред турским трупама избјегао из Зете у Млетке да тамо тражи помоћ. Двије године је Иван са још неколико албанских феудалаца боравио у Венецији настојећи да од ње добије помоћ за обнову државне независности Зете али у томе није имао ни најмањег успјеха.

Млеци су га примили врло хладно и ставили му до знања да је он нерадо виђен гост код њих јер су се бојали да Иваново присуство у Млецима не раздражи султана Мехмеда II који је логоровао у Скадру и да им се не освети због тога. Али султан Мехмед II упокојио се већ 1481, убрзо по одласку у Цариград, и његова је смрт олакшала Иванов положај. У Турској је дошло до грађанског рата око престола. Овај метеж је Иван искористио. Неком дубровачком лађом он тајно напусти Млетке и преко Дубровника успије да дође у своју земљу. Окупио је око себе разбјегло становништво и све оно људи које је довео са собом и подигао устанак против Турака. За непуну годину дана ослободио је Горњу Зету од власти турског освајача. Нажалост, области Доње Зете Иван није могао ослободити од Турака, тако да је заувијек изгубио Жабљак. Из Обода, који је био на дохват Турцима, преселио је своје сједиште под Ловћен у Цетињско поље, на локалитет Турцима неприступачан, који је у то доба називан Подловћенски долац.

Иван Црнојевић је оставио изузетно снажан помен у народу којим је управљао. На Иваново вријеме подсјећају и бројна народна предања, пјесме, локална традиција. По Павлу Ровинском, Иван Црнојевић је оставио утисак доброг домаћина, строгог господара, али праведног судије, те савјесног стараоца о народном добру.

Будући да је за вријеме Иванове владе Горња Зета била једина земља некадашњег српског царства која још није пала под турску власт, Иван Црнојевић се по свему судећи сматрао чуваром, настављачем и сљедбеником средњовјековне српске државне традиције. Управо је зато Иван и узео немањићког бијелог орла као свој династички симбол али и као државни амблем. На двору Ивана Црнојевића, каже Константин Јиричек, био је „посљедњи одбљесак старе српске државе са војводама, кефалијама, логотетом, као и канцеларом и двородржицом, онако како је било на двору цара Душана“. Иван Црнојевић је одржавао и штитио традицију старе немањићке државе. Да би ту традицију нагласио још више, Иван је одржавао на снази у областима Горње Зете „Законик цара Душана“, истина са знатним измјенама, тако да је Законик остао више као символ некадашње моћне феудалне српске државе. Ивану је то било неопходно и из других унутрашњих разлога. Желио је показати осталим непослушним феудалцима да је он легитимни насљедник некадашње државе Немањића, и да је Зета наставак државног живота старе српске државе. Да је Иван имао управо овакво схватање сазнајемо из хронике коју је писао учени калуђер Маврикије из манастира Врањине, савременик Ивана Црнојевића. У хроници се истиче да је Иван био срећан „под амблемима старих владара и када је био окружен старим титулама“. Угледајући се на Ивана и Ђурђа Црнојевића, и Петровићи ће усвојити двоглавог бијелог орла као династички амблем, али и као и амблем Цетињске митрополије, следујући на тај начин средњовјековну српску немањићку државну традицију.

Господар Иван Црнојевић се упокојио 4. јула 1490. године на Цетињу. Као ктитор сахрањен је у Цетињском манастиру.

Нема сумње да је ова еминентна личност средњовјековне историје оставила значајан спомен у старој Црној Гори али и на ширим просторима. Бројни топоними на Његушима указују на присуство Ивана Црнојевића на овим просторима, нпр: Иванов до, Иванова корита, Иванове алуге, Иванове рудине. Па и насеља као Жабљак Црнојевића, село у Ријечкој нахији код Цетиња, и Ријека Црнојевића, насеље између Цетиња и Подгорице на обали Скадарског језера, указују на некадашњу народну династију Црнојевића, која је оставила снажан печат у старој Црној Гори. На Крнову код Никшића сачуван је топоним Иванбегово бројило, који упућује на чињеницу да су се на овом простору некада налазили катуни Ивана Црнојевића.

Култ Ивана Црнојевића изграђивао се и у народној поезији. Владика Раде опјевао је у „Горском вијенцу“ Бој на Каручу (1477), у којем је Иван Црнојевић према народном предању потукао турске трупе. Књаз Никола је лик Иван Црнојевића опјевао у свом најзначајнијем спјеву „Балканска царица“ 1884. г. Обнављајући цркву на темељима првобитног храма из времена Ивана Црнојевића на Ћипуру 1890. г, књаз Никола је у значајној мјери допринио очувању и изградњи култа Ивана Црнојевића у Црној Гори.

Ивана Црнојевића је наслиједио најстарији син Ђурађ. У изузетно тешким околностима у којима се Горња Зета налазила Ђурађ се посветио културном и духовном уздизању. Управо настојањем Ђурђа Црнојевића из Венеције је 1493. набављена штампарија, која је допремљена на Ријечки град (Обод) у околини Цетиња.

Јован Маркуш