Елза Бибић: Содомски гријех (о мушком и женском хомосексуализму)

„И како не марише да познају Бога,

предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ 

( 3 Мој 1, 28)

O све већој учесталости овога облика понашања и не треба нешто посебно говорити. Као такав он је постојао још од давнина (приписиван је чак Александру Македонском, Платону, Сократу) и бивао третиран на различите начине, управо онако како се друштво формирало и развијало, и како га је оно карактерисало.

Некада је хомосексуалност посматрана просто као статусни симбол, привилеговани облик понашања одређеног слоја становништва, израз модерног(!) понашања; животног стила, заправо. Затим, као изузетак, извитопереност у понашању које се искључиво пројављује у принудним ситуацијама (рецимо код затвореника или морнара на дужим пловидбама); а напослетку, као један болестан облик понашања који као такав подлеже терапеутском лечењу.

Хомосексуалност је извитопрено задовољење полног нагона које се остварује са особом истог пола. Код мушкараца такав облик понашања се зове уранизам, а код жена сафизам, или лезбијска љубав. Људи у тим својим односима могу играти пасивну или активну улогу а неки могу бити тако извитоперени, развраћени, живети у браку, имати своју рођену децу а паралелно одржавати хомосексуални однос са особом истог пола! То је оно што се у психијатријској терминологији назива бисексуалност; а у свету – прављење паравана, заправо некаквог покривала пред светом и јавношћу, хомосексуално настројеног човека.

Нормалном човеку је чак тешко и да покуша да „похвата“ све те њихове комбинације и односе и да то све негде смести у своме уму. Ту по ко зна који пут видимо да извитопереност понашања иде и ван граница људског поимања.

Психијатри и психотерапеути, који у оквиру својих активности долазе у контакт и имају прилику да разговарају са људима који се отворено изјашњавају као хомосексуалци, саопштавају нам да се, рецимо, парови лезбијки чак дуже временски одржавају него парови мушкараца и да су, чујте(!), чак верније једна другој. Такође, стручњаци сматрају да та њихова „љубав“ чак може бити врло снажна са свим елементима који се могу иначе срести и код хетеросексуалних парова (као што су мржња, задовољство, срећа, патња итд).

Од скора, од стране Америчке психијатријске асоцијације (АПА) која је, пазите ово, гласањем(!) одлучила да хомосексуалност скине са листе психијатријских поремећаја, она се више не посматра као психијатријски поремећај уколико се сам пацијент не изјасни да пати због своје сексуалне оријентације као такве…

Историја се, опет видимо, понавља. Како је било у Старом Риму, Грчкој и Египту, тако и данас можемо видети на улицама било којих европских градова, посебно на северу Европе у тзв. високо развијеним земљама (које доиста то и јесу, у одређеним доменима), где чак постоје закони који омогућује грађанима склапање брака са особом истог пола, па чак и усвајање деце! Треба имати на уму да разни лобији у својим намерама пропагирају хомосексуалне ставове и тако утичу на доношење закона који им иду у прилог. Такви лобији су свуда присутни: у свету политике, судства и полиције – и то не треба да нас чуди. Хомосексуалност је присутна у свим професијама, сталежима и слојевима становништва. Што се тиче њене процентуалне заступљености, сматра се да се креће, између 6 -7%  на нивоу светске популације.

Нисмо у тренду

Најдрастичнији пример пропагирања хомосексуализма као нечега што је нормално,  могао се приметити још пре пар година у Великој Британији,  када је познати певач поп музике Елтон Џон решио да склопи брак са својим дугогодишњим партнером(!), извесним Дејвидом Фурнишем, што су, наравно, пропратили сви светски медији, као ударну вест.

Пар месеци након тог „изванредног“ догађаја, енглеска краљица Елизабета II, поменутом певачу уручила је орден за допринос поп музици (за коју је он, иначе, несумњиво остварен и талентован) а који је на поменуту свечаност отишао у пратњи свога сада брачног(!?) партнера, што су опет сви светски медији пренели.

То је дакле постало нормално.

Ми, видите, нисмо у тренду.

Случајеви из света моде су само још један додатни пример пропагирања хомосексуалности. Довољно је поменути чувени модни двојац: Доменико Долче и Стефано Габана, иначе познатих под маркетиншком ознаком ДГ (DG), који је годинама доминирао италијанском и светском модном сценом. Не знам да ли сте, или можда нисте, приметили да манекенке које носе њихове моделе нису расне жене, са облинама, него су то у већини случајева анорексичне девојке, да не кажем девојчурци у претпубертетској или пубертетској фази развоја, високе, бледуњаве, без облина. На тај начин, поменути и њима слични креатори свесно или несвесно лишавају женско биће атрибута које по својој природи, од Бога јој датој, поседује и претварају је у – равног дечкића.

То је њихов појам женствености.

Према једном теоретичару, Теодору Рајку (Th. Reik), у начину на који  хомосексуалац опонаша жену можемо назрети некакву врсту подругивања и карикирања, а што је заправо њихова жеља, да се жена као таква понизи. И заиста, код неких хомосексуалаца видимо у самом њиховом кретању или говору извесну извештачену нападну феминизираност, која представља само неуспели покушај опонашања жене и њене природе.

Хомосексуалци имају за то своје понашање чак и медицинско објашњење, да не кажемо оправдање. Наиме, пар година раније водила се дискусија између биолога и психолога (на коју се они позивају) у вези тврдње да је део предњег хипоталамуса хомосексуалаца анатомски сличнији женама, него што је то код хетеросексуалних мушкараца, па је то разлог зашто се тако понашају, да је то просто у њиховој природи, да је то дакле ствар генетике. За хипоталамус се, иначе, сматра да представља место стварања сексуалних нагона.

Симптоми и узроци

Како психологија каже, код хомосексуалаца постоји страх од жена (као страх од мајке) и јако осећање стида и кривице (инфериорности), осећање  непријатељства према оцу (услед примарне феминине идентификације), због његовог неуспеха (тако доживљеног) да сину обезбеди задовољавајући мушки ауторитет.

О могућим узроцима хомосексуалности медицина наводи неколико елемената. У првом реду она помиње генетске чиниоце – где се каже да је хомосексуалност наследна појава, затим неурогене – где је хомосексуалност изазвана постојањем церебралних поремећаја; трећи фактор су ендокрини чиниоци – где се сматра да је хомосексуалност условљена, дакле, ендокриним поремећајем (нпр. појавом отока на кори надбубрежне жлезде), а као четврти   наводи могуће унутарматеричне факторе – где хомосексуалност настаје услед промене хормоналних процеса још у фази самог формирања плода, психоаналитички чиниоци нам објашњавају да је хомосексуалност последица примарне фиксације за мајку, а као последња концепција је тзв. условно-рефлекторна, по којој се сматра да је хомосексуалност формирана још у постнаталном периоду, под утицајем фактора средине по којој је особа  патолошки промењена.

И где је онда у свему томе проблем? Да ли у томе што друштво не познаје довољно јеванђелско учење о могућности постојања демонских сила у човеку, које се скривају испод ових или оних симптома, или у лекару, можда, који такође не познаје у довољној мери Јеванђеље, па ризикује да средствима фармацеутске медицине залечи болесника, који је заправо духовно оболео и као таквом му је потребан искључиво религиозни приступ ради лечења поремећаја. А можда је проблем, додатно, и у томе што се услед свих претходно наведених пропуста, на неки начин, дозвољава од стране свих нас, у извесној мери, пропагирање таквих облика понашања као нечега што је нормално и сасвим прихватљиво.

„Парада поноса“

Хомосексуалци се редовно шетају по свим већим градовима – то им је такозвана „парада поноса“. Поноса чега?

Шта је резултат њиховог односа? Која је његова сврха? Чему он води?

Они редовно бивају пребијани од стране организоване групе њихових противника, упркос полицијском обезбеђењу таквих скупова.

Добијају по туру па… – како год.

И овде, у Црној Гори, траже своја „угрожена права“.

Њима су, јадницима, угрожена људска права. Они се боре за своју ускраћену слободу, дакле за право на слободу сексуалног опредељења. Имају и своје удружење, створени идентитет(!) – под називом „LGBT популација“, са заставом у дугиним бојама, као симболом те различитости, разноликости. Е, па, у ту њихову различитост улазе: воајери, лезбејке, бисексуалци, фетишисти, садомазохисти, ексхибиционисти, трансвестити, латентни и активни хомосексуалци, као и добро сакривени педофили… Све су то људи који испољавају сексуално перверзна понашања – задовољење (сексуалног) нагона које се остварује на начин који одудара од друштвено прихваћених облика понашања, које одступа од уобичајених норми (религиозних, моралних, конвенционалних…).

Они, заправо, немају објективни увид у сопствено стање, па нам га сервирају (или бар покушавају то да учине) као оно што је нормално и што је у реду.

Е, па, није у реду!

Ако си већ такав и видиш да не можеш са собом да се избориш, а опет не желиш да тражиш помоћ за себе и то своје стање, онда, брате или сестро, лепо седи у своја четири зида и ту буди то што сматраш да јеси. Не рекламирај то своје стање и не покушавај да га потуриш као вредносну норму.

То је класична замена теза. Нуде нам изокренути систем вредности, претварање лажи у истину, жељу да то и такво понашање бива вредновано као врлина, или бар као нормалност.

То је оно што је је подло и покварено у целој причи.

То није борба за људска права и слободу, већ – блуд!

То је настојање да се блуд јавно манифестује, ослањањем на излобиране законе.

Блуд је потпуно препуштање људског створења принципу телесног задовољства, без икакве жеље за умножењем живота и продужењем врсте, за слављењем живота. Дакле, то је искључиво задовољење нагона и као такво противприродно је.

Још је Мојсије казао: „А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуд“  (3 Мој 18, 22)

Ево и плате: венеричне болести, сида, неплодност, простатитис, импотенција, уретритис…

По плодовима их познајемо!

Елза Бибић, дипломирани психолог
Извор: Митрополија црногорско-приморска