понедељак, 06. фебруар 2017.

Католикос-Патриjарх целе Грузиjе Илиjа II

Четрдесет година патриjарашке службе

У свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили. Рођен је као члан угледног родовског племена, четвртог јануара 1933. у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божији пут и одлази на школовање у Московску Духовну Академију, гдје завршава сва три степена високог богословског образовања.

По Божијем промислу, након школовања се за стално враћа у своју отаџбину, дајући се несебично на служење својој Цркви. Од малена пут у узрастању по мјери раста пуноће Христове, као да му је био испланиран и трасиран духовним потребама и искушењима народа Грузије. Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве, никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили све акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван, данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа по Божијем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II.

Као изузетно вриједан и талентован млади човјек, који ће читав живот своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши митрополит, после смрти свога претходника Давида V, помјесни сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио цијели сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. г. у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано Сунце, а са друге још незалазни Мјесец. Таква „Сунчана ноћ“ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике.

Ступивши на трон патријараха Грузије, гдје хришћанство пребива од првог вијека (прва Светитељка Грузије је Св. Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у вријеме Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренио га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као ријека са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осјетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од Његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божијој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге - патријарха Илије.

Ако би се неким дивним чудом човјек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих – Католикос - Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божија, из које у сваком свом животном дјелу црпи енергију, водила је и усмјеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу ријека Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој.


Духовна снага патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осјећања и реакције вјерног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за патријарха, у Грузијској Цркви је био само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. г. је у Тбилисију отворена прва Духовна Академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. г. у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811.г. У Женеви бива предсједник Свјетског Савјета Цркава, раме уз раме предано радећи са архиепископом смоленским Кирилом, данашњим руским патријархом. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се цијели народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“.

Када је 9. априла 1989. г. наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично блаженопочившем српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избјегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је десетине било мртвих, а стотине рањених. Свој живот је ту ризиковао и сам патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања „Блажени миротворци јер ће се синовима Божијим назвати”, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успио је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спријечио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, свједочи и велика икона Мајке Божије у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосјећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповијед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божијој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја.

Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одјек у свијету оставља његова мајеутичко - неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум дјеци породица, које роде троје и више дјеце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процјењује се да патријарх грузијски Илија данас има преко 14.000 својих кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења 04.01. . Тога дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи примјер да народ дан рођења свог патријарха, слави на нивоу неког од државних празника. Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор.

Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут „Богородице Дјево“ и „Кирије елеисон“.

Овај грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), католикос – патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божијег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божије и народа у Грузији, занавек ће бити као „со земљи и свјетлост свијету“, духовни бастион и светионик, примјер младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност патријарха грузијског Илије, свима нама савременим хришћанима служи као примјер преданости цијелог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: „Сјећајте се својих старјешина који су вам проповједали ријеч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на вјеру њихову“, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности.

       На многа и блага љета,

Свјатјејши и Блажењејши Владико!


Божидар Васиљевић
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар