петак, 24. фебруар 2017.

О филму - Исус из Назарета (1977)

Филмови о Исусу Христу: популарна британска мини серија о Христовом животу у режији Франка Зефирелија

Исус из Назарета (1977)
Ова детаљна и исцрпна екранизација Јеванђеља представља неку врсту филмског Диатесарона, јер је покушала да обједини и хронолошки прикаже скоро све догађаје описане у Јеванђељима.

Исус из Назарета“ је британска мини серија у трајању од шест сати и двадесет једног минута, дело италијанског режисера Франка Зефирелија, познатог по адаптацијама Шекспирових дела („Ромео и Јулија“, „Хамлет“, „Укроћена горопад“) и режирању опера („Боеми“, „Травијата“, „Тоска“). 
 Зефирели је, као искрен римокатолик, желео да причу о Исусу Христу приближи савременој публици и да, у времену отпадања од вере и губљења традиционалних вредности, подсети на лепоту и дубину хришћанске вере. За снимање је добио благослов папе Павла шестог, кога је упознао док је још био студент при Манастиру Светог Марка у Фиренци који је папа, тада као кардинал Ђовани Монтини, радо посећивао и разговарао са омладином. Зефирели се касније присећао шаљивих папиних речи да би у неко давно време режисере сахрањивали ван освештаног гробља, а данас их Црква радосно дочекује као оруђа за преношење добрих идеја и добре наде. Будући да је желео да филм послужи у дидактичке сврхе, Зефирели је окупио групу стручњака за Свето Писмо да би избегао сваку могућу грешку или недоследност. Уложио је огроман напор и труд у стварање најдетаљније и најтемељније екранизације Јеванђеља. Још пре него што се појавио, филм су напали амерички протестанти фундаменталисти јер су на основу Зефирелијеве изјаве да ће Христа приказати као обичног, нежног и крхког човека, закључили да ће филмски Христос бити лишен божанске природе. Џенерал Моторс који је требало да буде спонзор се повукао, али се већ након прве пројекције показало да разлога за узбуну није било.

ОСОБЕНОСТИ НАРАТИВА

„Исус из Назарета“ представља неку врсту филмског Диатесарона јер његов наратив представља покушај обједињавања сва четири јеванђеља ради што исцрпније представе јеванђелских догађаја. Филм настоји да хронолошки прати догађаје од Благовести па до Васкрсења. Зефирели се трудио да постигне што већу историјску аутентичност кроз истраживање навика и обичаја људи онога времена. Чак је инсистирао да се, ради аутентичности, костими фарбају бојама добијеним од локалних биљака, како је то рађено у Христово време. У сцени Последње вечере одступио је од уобичајеног приказивања Христа за столом са ученицима, већ их је представио по тадашњим обичајима, у полулежећем ставу, окупљене око заједничке посуде. Такође, сматрао је да је много реалистичније да Христос на путу за Голготу носи само хоризонталну греду крста будући да је она сама тежила око четрдесет килограма. Поред верности историјским приликама и обичајима, Зефирели се трудио и да се тачно држи Јеванђеља. Ипак, начињен је известан број одступања. У филму се појављује неколико измишљених ликова, од којих је најуочљивији Зера који је утицао на Јуду да изда Христа. Јудин мотив за издају се повезује са његовим политичким ставовима и везама са зилотима, а након његовог самоубиства, у подножју видимо разбацан новац који је добио за издају Христа, док га је по Јеванђељу Јуда вратио свештеницима. Приказана је Јосифова смрт која се у јеванђељима не спомиње, као и разговор између Христа и Вараве. Апостол Тома се представља као Јаиров слуга, а Марија Магдалена се поистовећује са женом која је Христу помазала ноге. Римски капетан коме је Христос исцелио болесног слугу се у филму поистовећује са једним од римских војника који стоје под крстом.

ГЛУМАЧКА РАСПОДЕЛА И РОБЕРТ ПАУЕЛ КАО ХРИСТОС

Филм је сниман на локацијама у Тунису и Мароку, између осталог и на једној исламској тврђави из деветог века. Исте локације коришћене су и за снимање филма „Брајаново житије“ Монти Пајтона. Музику је компоновао Морис Жар, француски композитор (отац чувеног Жан Мишел Жара), познат по свом опусу филмске музике („Лоренс од Арабије“,, „Доктор Живаго“, „Сведок“...), а за једног од сценариста ангажован је аутор чувене новеле „Паклена поморанџа“. Глумачку поставу чинила су многа позната имена из света филма. Зефирели је пажљивим и вештим одабиром избегао опасност нарушавања тока и атмосфере филма појављивањем познатих лица (што је била једна од главних замерки Стивенсовом филму „Највећа икад испричана прича“). У улози Јована Крститеља појављује се Мајкл Јорк, цара Ирода глуми Кристофер Пламер, Никодима Лоренс Оливије, прељубницу Клаудија Кардинале, Кајафу Ентони Квин, Ирода Питер Јустинов. Улогу Исуса Христа, Зефирели је поверио британском глумцу Роберту Пауелу. Пауел се ослањао на интерпретације Х. Б. Ворнера из „Цара царева“ (1927.) и Макса Фон Сидова из „Највеће икад испричане приче“ (1965.). По Зафирелијевом захтеву, Пауелов Исус не трепће нигде у филму што је искоришћено као средство чији је циљ био да Христа разликује од осталих ликова и унесе извесну мистични атмосферу у сцене у којима се појављује. Пауел је остао запамћен по продорним плавим очима и благом погледу мада је његов изглед ближи представама Христа западноевропске уметности него аутентичном јеврејском лику са простора Палестине. Зефирели се веома трудио да ликове око Христа представи топло, људски, са њиховим врлинама, манама, сумњама и недоумицама, а да Христос задржи извесну различитост и дистанцу у односу на њих да би се тиме нагласила његова божанственост. Замера му се да је Христос тако остао помало далек и неприступачан, а на тренутке сентименталан и театралан.

ПРИЈЕМ ФИЛМА

Зефирелијев амбициозни подухват је испунио сва очекивања. Филм је одлично прихваћен и врло брзо постао популаран широм света. Због свог телевизијског формата и свог детаљног и живог приказивања јеванђелских догађаја привукао је пажњу публике и успео да је увуче у дубља размишљања и разговоре о вери и Богу. Иако није најбољи филм о Исусу Христу, свакако је најпопуларнији, а на известан начин је за публику поставио и стандарде за процењивање других филмова о Христу. На жалост, заобишле су га награде, али то у овом случају није много битно. Зефирелијева жеља да приближи Христа људима и да филм послужи у дидактичке сврхе је остварена.


Аутор: Ирина Радосављевић
Православље -Број 1070

Нема коментара:

Постави коментар