петак, 24. фебруар 2017.

Војни свештеници: Ако је у нама силан Дух Божији, онда смо непобедиви

Дан заштитника отаџбине (руски државни празник, који се слави 23. фебруара) обухвата и оне, који се боре на духовном фронту – капелане, који прате своје војнике раме уз раме, ма где их послали, али и ратнике, који су прошли кроз ватру и крв на бојном пољу и одлучили да замене еполете за епитрахиљ. Рат је увек везан са духовном борбом и важно је, не само храбро војевати, већ и сачувати људскост, не предати се злу.


"У рату увек постоји могућност да учините зло. Да, хришћанство допушта противљење злу, да, доброта треба да буде са песницама. Зато што се зло никада само од себе неће зауставити. Зло треба неко да заустави" – уверен је монах Кипријан (Бурков), пре пострига Валериј Бурков, херој Совјетског Савеза и учесник рата у Авганистану. – "Али јако је важно, да док се боримо са злом и сами не починимо зло, тада га не можемо победити, већ ћемо бити побеђени. Зло мора бити побеђено добром. И то је врло једноставно у рату. Ја сам то сам осетио у Авганистану, тренутак када можеш да убијеш, а можеш и да поштедиш живот. Можеш према непријатељу да се односиш мислосрдно, хришћански, а можеш да будеш оштар, па чак и суров. И није важно да ли они то цене, како они разумеју твоје понашање – главно је да прођеш свој војнички пут до краја, пут самопожртвовања. Јер нема веће љубави, него положити живот за пријатеље своје. То је заповест Христова и он је то сам учинио".

Међу свештеницима има пуно бивших војника, било је и ветерана из Другог светског рата, који су без обзира на то што су младост провели у атеистичкој и богоборској држави, после неког времена одлучили да изаберу духовни пут. После распада СССР-а, у свештеничкој сфери су многи тражили излаз из "авганистанског синдрома", тражили одговоре на "проклета питања" постојања у хаотичној Русији 1990-их.

"Господ нас често зове кроз друге људе. У мом животу то је био владика Питирим (Нечајев). Заједно смо оснивали Савез ветерана авганистанског рата... Али ја се тада нисам одазвао. Ако се човек не одазива како треба, Господ му шаље беде – код мене је то била туберкулоза и најтеже рањавање, да не говорим још о мањим. Али на крају крајева, Господ ме је, може се рећи, ухватио за крагну и рекао: "Буркове, доста си лутао тамо-вамо и ратовао свуда. Иди на духовни фронт и тамо се бори. Ето ти моје знање, ето ти моја снага. А ето га и твој противник – нечисти дух. Тако сам постао монах Кипријан" – испричао је свештеник.

Игуман Теофан (Замесов), који је био одговоран за пастирско вођство Софринске бригаде за посебне намене, војни свештеник, који je са својим штићеницима прошао кроз кавкаске ратове, данас духовно упућује војнике бригаде у Подмосковљу. Он је испричао "Цариграду": "Сваки дан пролазим поред полигона за обуку. Могао бих да мало запуцам, када бих желео, али никако не могу да се одлучим на то, јер су пастирске, свештеничке обавезе ипак другачије. Мада, није грех, ако само тренирате. Али то неког може одвести у искушење, у осуду. Ето, провозао сам се у оклопном транспортеру, просто да бих се присетио свих својих операција на Кавказу, где сам много пута био са војском. Тамо смо све време путовали у оклопном транспортеру. И данас се указала могућност – дословце сам се вратио у то време пре много година, у време борбених дејстава..."

Монах Кипријан, пуковник и ветеран авганистанског рата, који је изгубио обе ноге у експлозији мине, нашао је довољно снаге у себи, не само да се поново научи да живи, већ и да с успехом духовно води десетине људи. Он сматра да је стање духа, најважније и у свештеничкој и у војничкој служби, с тим што тај дух не треба да представља лажну духовност и осећај сопствене исправности (на немачким шлемовима је било написано Gott mit uns, "Бог је уз нас"). То мора бити дух Божији, који долази са Небеса.

"Често се говори о спремности за ефикасну мобилизацију. А каква армија побеђује? Она, која је најбоље наоружана? Не. Она, која је најбоље обучена? Не. – Она, која има најјачи дух, побеђује. Питање: А откуда долази тај дух? Духовно су јаки они, који јасно знају да је истина на њиховој страни. То није она истина, за коју људи говоре да зависи од тачке гледишта и да свако има своју истину. А шта је та истина? Исус Христос. Ако имамо у себи силан дух Божији – непобедиви смо".

Анастасија Казимирко-Кирилова
С руског Александар Ђокић
Извор: «Цариград ТВ»

Нема коментара:

Постави коментар