Ниjе лак посао владици у Далмацији”, писао је пре више од века чувени далматински епископ Никодим Милаш, који се жалио на православну интелигенцију, непријатељски настројен католички клер, али и на аустријске власти које православној цркви гарантују иста права као и осталим црквама само на папиру. Ни данас није лак посао владици у Далмацији. Тензије између две суседне државе, Хрватске и Србије, које су последњих месеци, нажалост, све чешће, овде нису само ствар медијских анализа и политичких расправа, већ свакодневног живота.
– Наши су људи овде преосетљиви и свака тензија и погоршање односа са Србијом се и те како осећа. Прва реакција је „бежање у мишје рупе“. То је посебно изражено у градовима. У залеђима градова се слободније живи и дише. Добро је да Хрватска и Србија имају добре односе, али је још боље, рекао бих, да матична држава Србија прати стање унутар српске заједнице и да својим политичким механизмима помогне њеном очувању и опоравку. Када то кажем, прво мислим на повратак избеглог становништва и почетну економску помоћ, како би људи могли остати и живети овде, где су вековима живели православни Срби. Без тога, дугорочног плана, ми овде можемо полако постати прошлост, што свакако не би било добро ни цркви ни народу – каже у интервјуу за „Политику” владика далматински Фотије.
Да ли се прогнани Срби враћају?
Повратак је, нажалост, стао већ негде 2003. године. Од тада нема масовнијег повратка, док смо у међувремену многобројно старије становништво испратили уз „вјечнују памјат“. Наши свештеници овде најчешће имају сахране, мало крштења и венчања. Већ сам рекао, ако о овом проблему не будемо сви мислили, неће бити добро. Ми као црква често организујемо хуманитарну помоћ нашим повратницима, али то свакако није довољно. У неким општинама, као што су Кистање, Ервеник и Бискупија, постоје социјалне и медицинске службе које помажу повратницима. И то је добро, али за бројнији повратак пресудан је сада економски опоравак и развој. Ту би требало нешто учинити, да наши пословни људи почну да улажу у Далмацију, пољопривреду и туризам. Јадранско море даје велике могућности, али ми то за сада не препознајемо.
Колико је за Србе повратнике тешко да поново отпочну живот на свом огњишту?
Јако тешко, посебно за људе са децом, која треба да се школују. Ми у току лета у нашим манастирима организујемо летње школе српског језика, где наша деца уче ћирилицу и историју. Таквих пројеката би требало бити више, али тренутно немамо адекватне смештаје за то. Треба мотела, гостопримница... Требало би поново да се формирају тела у министарствима матичне државе за помоћ повратницима и у то укључити нашу дијаспору. То би, мислим, дало позитивне резултате у свему, па и у повратку нашег народа у Далмацију.
У вашој епархији обнавља се неколико храмова средствима хрватске владе. У њих би, по обнови, требало да буде враћено и црквено благо, иконе и друге светиње, склоњене у време сукоба деведесетих година прошлог века. Како напредује ова обнова?
Да, има већ неких ризница које су обновљене, као оне у манастиру Крупи и Црквеној општини Задар. У току је обнова ризница у манастиру Крки и у Шибенику. Обнављамо и наше цркве, што од помоћи државе, али и више прилозима наших верника са свих страна света. Црква и наше светиње у Далмацији треба да буду духовни магнет за све и сви треба да се укључимо у њихову обнову. Најбоље резултате су дале оне светиње око којих су обједињени наши верници, избегли у Републику Српску и Србију, али и из дијаспоре. Потврда за ово што сам рекао су цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу које су биле потпуно срушене, а сада су, хвала Богу, обновљене и осликане.
Једна од највећих светиња Далматинске епархије, манастир Крка, прошле године је обележила велики јубилеј: 400 година од оснивања манастирске богословије Света Три јерарха и 100 година од упокојења далматинског епископа Никодима Милаша. Како данас изгледа живот у овој древној, седам векова старој светињи?
Посета патријарха Иринеја и других архијереја и званичника прошле године манастиру Крки и Далматинској епархији имала је велики историјски значај. Био је то видљиви знак да наша црква није заборавила ове просторе и да жели дијалог са већинском Римокатоличком црквом овде, дијалог љубави и истине. Манастир Крка и наша богословија су веома значајне за живот и рад Далматинске епархије, јер је Крка њен просветни и духовни центар. Братство Крке тренутно чине четворица монаха, а у богословији се школује око 50 ученика, што је сасвим довољно за наше услове. Такође, манастир Крка има велику посету, више од десет хиљада туриста годишње, већином из земаља Европске уније. То је за манастир известан крст, али и могућност сведочења овим људима, који имају прилику да се у Далмацији сусретну са православљем.
У сусрет Васкрсу, шта бисте издвојили као лепе и охрабрујуће вести које нам стижу из Далмације?
Да није Васкрса, било би тешко, претешко свугде, па и у Далмацији. Васкрс је духовно пролеће. После зиме и замирања живота у природи све оживљава. Васкрс је свечовечански догађај, јер нас људе који смо навикли да је гроб последња земаљска реалност збуњује и доводи у недоумицу. Васкрс нас суочава са празним гробом. Празним гробом из кога је васкрсао Исус Христос – Нови Адам и тако победио највећег непријатеља људског рода – смрт. То ниједан лидер светских религија, нити филозофских наука није учинио, нити је могао. То је могао и учинио само Богочовек Исус Христос. Зато је Његова победа, и наша победа и утеха у свим нашим мукама и распећима. Христос васкрсе – ваистину васкрсе!
Јелена Чалија
Политика
Нема коментара:
Постави коментар