Изузетна је ствар што наше животе не управљамо само према ономе што нас непосредно окружује. Прелијепо је то што своју животну инспирацију не црпимо искључиво из догађаја сопственог живота. Него, као словесна и духовна бића, имамо прилику, да путем упознавања историје, умјетности и црквених предања, у своје душе унесемо садржаје прошлих времена, туђих искустава, и оних збивања у којима нијесмо учествовали.
Црква, у доброј мјери, своју објаву и своју науку, базира
управо на томе – да се људи поуче искуствима давно прошлих времена. Али не због
жеље да се људи уназаде, да се врате у прошлост – него управо и баш због тога,
да се човјек спреми за догађаје који му предстоје. Тако, и ове године,
прослављамо Васкрс, пјевајућу, сликајући и препричавајући догађаје који су се
десили прије два миленијума, у Јерусалиму и његовој околини. А међу многим
темама које нам доноси јеванђелска повјест о Христовом Васкрсењу, свакако је
најинтригантнија она која говори о сусрету апостола са васкрслим Учитељем.
Када је ријеч о јеванђелским извјештајима, они ће, до краја
свијета и вијека остати изазов како за вјерујуће, тако и за невјерујуће. Ми
данас знамо да живимо у цивилизацији која је саграђена на вјери (повјерењу) у
истинитост јеванђеља. Међутим, знамо исто тако, да иза себе имамо и цијелу
културу створену на сумњи у оно што су јеванђелисти писали. Тако и прича о
сусрету апостола са Васкрсењем Христовим, остаје увјек нова, једнако
изненађујућа – за све генерације људи из нове, хришћанске ере човјечанства.
Вјера у невиђено, убијеђеност у оно што је, разуму и чулима,
недоказиво – јесте основ хришћанске вјере. „Потврда ствари невидљивих“- како би
рекао Свети апостол Павле.
А то јесте темељ и свега онога што је људима, на емотивном и
психолошком плану, важно и незаобилазно, у нашим свакодневним људским животима
– без обзира да ли смо вјерници и без обзира којој конфесији припадамо. Све што
истински вриједи међу људима – нити можеш, нити требаш доказивати материјалним
доказима. То се просто осјећа, и у то се вјерује.
Али, лијепо је кад од вољене особе добијеш какав фини
поклон. Добро је кад ме драга особа назове и пита „Како си… Треба ли ти нешто“?
По неки излив њежности, израз пажње, – није на одмет, чак и у овим нашим
окрутним временима и нагомиланим предрасудама по којима је показивање емоција
„израз слабости“. Апостол Тома није хтио да повјерује, док не види очима, и док
не опипа прстима. А Господ који каже „Блажени који повјероваше а не видјеше“,
Бог који се диви живој вери код људи, и хвали човјека за оно „Само реци ријеч и
оздравиће слуга мој“…е тај и такав Бог, из љубави према апостолу који га је све
вријеме пратио и сљедовао за њим, допушта да му се „опипају ране“. А то ради не
зато да би поспјешио сумњу, него да би „наградио тражитеља“. Да би показао како
се изнад тема видим-не видим; вјерујем-не вјерујем; знам-не знам… величанствено
уздиже љубав.
Тома није зачетник невјерника и атеиста. Он није примјер
онима који одбацују могућност Божијих чуда. Не, он је уцвиљена душа, рањени
пријатељ и ожалошћени ученик, који трага и не одустаје. Он је онај који
вјерује, али не трпи подвале и преваре. Тома је претеча оних научника и
истраживача свијета, који су се строго држали система позитивног, материјалног
доказивања неких хипотеза, а који су, послије живота проведеног у научним истраживањима
потврдили своју вјеру у Творца.
Попут оца биологије Луја Пастера, кој је на крају своје
научне каријере узвикнуо: „Имам вјеру бретонског сељака“!
Па ето и ми, пуни љубави према вољенима, знамо колико нас
они воле и вјерујемо у њихову наклоност, али када од истих добијемо дар
(материјалну потврду те љубави), осјетимо у срцу, да је све некако љепше. Тај
дар ништа не доказује, али уљепшава. Као што Тома својим ликом и начином вјере,
уљепшава сабор Светих апостола.
Онда, дарујмо једни друге, осмијесима, лијепим ријечима и
пригодним поклонима.
Христос Васкрсе!
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Извор: Вијести
Фото: Shutterstock
Нема коментара:
Постави коментар