уторак, 17. мај 2016.

БЕСЕДА ПРОТИВ ЗАВИСТИ - СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

1. Бог је благ и достојнима даје добро. Ђаво је, пак, лукав и ствара свако зло. Благог прати незавидљивост, а ђавола свуда следи завист. Чувајмо се, браћо, страсти зависти како не бисмо постали заједничари у делима ђаволским и како на крају не бисмо били изложени истом суду. Онај ко се погорди доспева на суд ђаволски. Како ће, онда, завидљивац избећи суд који је уготовљен ђаволу? У људским душама се не може укоренити страст која би била погубнија од зависти. Она мање шкоди другима, већ је прво и непосредно зло за онога ко је поседује. Завист нагриза душу у којој живи као што рђа нагриза гвожђе. Тврде да се ехидне [тј. змије отровнице] рађају тако што прогризу утробу која их је носила. Слично и завист по природи прождире душу у којој се зачела. Завист је жаљење због добробити ближњег. Стога завидљивцу никада не недостаје жалост и огорченост. Да ли је на њиви ближњег добра жетва? Да ли његов дом обилује свим животним добрима?

Или је можда он увек радостан човек? Све [наведено] јесте храна за завидљивчеву болест и за увећање његовог бола. Стога се он нимало не разликује од нагог човека кога сви рањавају. Је ли ко одважан? Је ли је ко здрав? Завидљивац је опет погођен. Уколико је неко други лепши, завидљивац ће [доживети] нови ударац. Уколико неко превазилази многе својим душевним преимућствима, уколико обраћа на себе пажњу и суревњивост својом разборитошћу и снагом речи, уколико је богат и уколико га славе због великодушности његових дарова, због срдачности према невољницима, добијајући многе похвале од оних које је обасуо доброчинствима, завидљивац добија позледе и ране у самом срцу. Тешкоћа његове болести се повећава стога што није у стању да о њој говори. Он корача повијено и снужден је: он је збуњен и јадикује, пропадајући од зла. Међутим, када га упитају за страст, он се стиди да огласи своју несрећу и да каже: „Ја сам завидљив и огорчен и сатиру ме добра мог пријатеља. Ја плачем због радости брата и не могу да гледам туђа савршенства. Напротив, добро стање ближњег ја сматрам својом несрећом“. Кад би желео да призна истину он би нешто слично требало да каже. Међутим, он неће да призна ништа и дубоко у себи задржава болест која прождире и изједа његову утробу.

2. Он не позива лекара због болести и не може да нађе лек који би удаљио страст, премда су Писма препуна сличних исцелитељских [средстава]. Напротив, он једину утеху очекује од зла, тј.од призора пада некога од оних који побуђују његову завист. Постоји једна граница његовој мржњи: да види да је онај ко побуђује завист постао јадан (премда је био блажен), и да је онај кога је сматрао достојним суревњивости постао достојан сажаљења. Он се примирује и постаје пријатељски [расположен] тек кад види да[човек] плаче или се жалости. Он се не радује заједно са радоснима, али лије сузе са ожалошћенима. Животни преокрет у коме је човек из среће пао у несрећу он не оплакује из човекољубља или због састрадавања. Напротив, претходно стање он хвали да би му несрећу учинио још тежом. Сина који је умро он хвали и велича хиљадама похвала, говорећи: „Како је био прекрасан. Како марљив и за све способан“. Међутим, док је младић жив његов језик није био у стању да изговори похвалну реч. Уколико види да и други почињу да га хвале, он се опет мења и почиње да завиди покојнику. Он се диви богатству након што пропадне. Телесну лепоту, снагу и здравље хвали тек када наступи болест. Уопштено, он је непријатељ онога што постоји и пријатељ онога што је пропало.

3. Постоји ли нешто погубније од сличне болести? Она је пропаст живота, изопачење природе, непријатељство према ономе што нам је дато од Бога, противљење Богу. Шта је злоначелника ђавола побудило на рат против човека? Зар није – завист? Богоборац је отворено разоткрио своју завист када се разјарио против Бога због Његових изобилних дарова човеку. Пошто није могао да се освети Богу, он се осветио човеку. Показало се да слично чини и Каин. Он је постао први ученик ђаволов. Од њега се он научио зависти и убиству, тј. међусобно сродним безакоњима, која наброја и Павле, говорећи: Пуни зависти и убиства (Рим.1,29). Шта је, дакле, учинио Каин? Он је видео почаст од Бога [указану Авељу] и у њему се распламсала љубомора. Он је погубио почаствованог да би ражалостио Онога ко је почаст указао. Немајући снаге за богоборство, он је починио братоубиство. Избегавајмо, браћо, болест која је учитељ богоборства, мајка човекоубиства, изопачење природе, заборав сродства, најбесмисленија несрећа. Због чега се жалостиш, човече, с обзиром да ниси претрпео ништа лоше? Због чега ратујеш против човека који има нешто мало добара и није ништа одузео од твојих? Уколико негодујеш чак и кад ти се чине доброчинства, зар не завидиш својој сопственој користи? Сличан је био и Саул, који је преобиље доброчинстава претворио у повод за рат против Давида. Ослободивши се махнитости Давидовим складним и божанственим свирањем, Саул је најпре покушао да копљем прободе свог доброчинитеља.

Затим се заједно са свом својом војском спасао од непријатеља и избавио од срамоте којом му је [претио] Голијат. Међутим, играчице су у победничким песмама почеле Давиду приписивати десет пута већи удео у задобијању победе: Саул погуби своју тисућу, а Давид својих десет тисућа (1.Цар.18,7). Због једног израза, због једног сведочанства заснованог на самој истини, Саул је хтео својим рукама да убије Давида у заседи. Потом га је приморао да постане бегунац. Па ипак, његово непријатељство није прекинуто. Најзад је иступио против њега са три хиљаде одабраних војника и тражио га по пустињама (1.Цар.24,3). И да га је неко упитао за узрок рата, он би, наравно, могао да укаже само на Давидова доброчинства. У само време прогона он беше заспао и нашао се изложен опасности да га непријатељ убије. Међутим, спасао га је праведник [тј. Давид], који се суздржао да подигне руку на њега (1.Цар.26,7). Ипак, њега није дирнуло Давидово доброчинство, него је поново окупио војску и поново наставио прогон. Потом га је Давид и по други пут ухватио у пећини. Давидова врлина се показала још блиставијом, док је Саулова злоба постала још очигледнија. Завист је најнеугоднија врста непријатељства. Остале ненависнике ће доброчинства учинити питомијима. Међутим, завидљивог и злоћудног учињено добро само још више раздражује. Уколико му је учињено више доброчинстава, утолико јаче негодује, жали и јадикује. Он се више жалости због силе доброчинитеља, неголи што осећа захвалност због доброчинства које му је учињено. Постоји ли дивља звер коју завидљивац не превазилази суровошћу свог понашања? Пси се припитомљују уколико се хране. И лавови постају приступачни уколико се негују. Међутим, завидљивац постаје још свирепији кад му се чини услуга.

4. Шта је племенитог Јосифа учинило слугом (Пост.37,28)? Зар није – завист његове браће? Заиста је и достојна чуђења бесмисленост болести [зависти]. Уплашивши се испуњења сна, они су продали свог брата у ропство [са уверењем] да се робовима никада не клањају. Међутим, уколико су снови истинити, ништа не може омести остварење онога што су предсказали. Уколико су, пак, сновиђења лажна, чему завидети ономе што се не остварује? Међутим, Божији домострој је потпуно поразио њихову мудрост. Јер, показало се да су оним чиме су мислили да спрече предсказање заправо припремили његово испуњење. Да није био продат, Јосиф не би ни дошао у Египат, нити би, премда целомудрен, био изложен лукавим нападима развратне жене. Он не би био затворен у тамницу, не би се зближио са фараоновим слугама, нити би почео да тумачи снове, услед чега је добио старешинство над Египтом и услед чега су му се поклонила браћа, која су због недостатка жита дошла у Египат. Обрати мисао ка највећој зависти, која се везује за најважнију ствар, тј. ка зависти коју су Јудејци, услед своје махнитости, испољили према Спаситељу. Због чега су му завидели? Због чуда. Каквих чуда? Због спасења убогих. Гладни су били нахрањени, па ипак су се побунили против Хранитеља. Васкрсавани су мртви, па ипак је Животодавац постао предмет зависти. Демони су били изгоњени, али су Ономе ко им је заповедао смишљали зло. Губавци су се чистили, хроми су почињали да ходају, глуви да слушају, слепи да гледају, па ипак су Доброчинитеља прогањали. Најзад су Животодавца предали смрти, бичевали Ослободитеља људи и осудили Судију света. На тај начин се злоба зависти распростире на све. Од стварања света па све до кончине века уништитељ нашег живота, ђаво, који се радује нашој погибли, свакога рањава и обара истим оружјем. Он је сам пао због зависти: он истом страшћу и нас повлачи за собом. Мудар је био онај ко је забранио чак и да се обедује са завидљивим човеком (Прич.23,6). Он говори о заједничком обеду, а подразумева свако општење у животу. Ми се трудимо да запаљиво вештаство држимо што даље од ватре. На исти начин треба да се побринимо да, колико је год могуће, избегавамо пријатељске разговоре са завидљивцима, удаљујући се од стрела зависти. Ми се не можемо повезати са завидљивцем уколико не успоставимо присно пријатељство. По речи Соломоновој, завист човеку долази од његовог пријатеља (Проп.4.4). И заиста. Не завиди Скићанин Египћанину, него свом саплеменику. Међу саплеменицима, опет, не завиде оном ко је непознат, него ономе ко је добро познат. Међу познаницима завиде суседима, људима истог заната и по нечему блискима, тј. вршњацима, рођацима, браћи. Уопште, рђавица је болест жита, а завист је болест пријатељства. Постоји, уосталом, нешто чиме се може похвалити слично зло: уколико јаче дејствује, утолико теже бива ономе ко је носи у себи. Уколико падну на нешто тврдо и гипко, снажно одапете стреле се враћају ономе ко их је испустио. И кретања зависти не наносе жалост ономе коме се завиди, него задају ударце самом завидљивцу. Ко је нашкодио савршенствима ближњег својим јадиковањем? Напротив, завидљивац уништава самога себе, изједајући се жалошћу. Оне који страдају од болести зависти сматрају штетнијима од отровних звери, које пропуштају отров кроз рану услед чега угрижено место постепено почиње да трули. О завидљивцима, пак, неки мисле да наносе штету и самим погледом. Наводно, од њиховог завидљивог погледа почињу да се суше тела снажне грађе (која услед своје младости цветају у пуној лепоти), услед чега одмах нестаје сва њихова пунота. Из завидљивих очију као да се излива нека погибељна, штетна и погубна бујица. Ја, уосталом, одбацујем слично веровање с обзиром да је простонародно и да су га старице унеле међу женски [свет]. Напротив, ја тврдим да ненависници добра, демони, откривши произвољење које им је својствено, користе сва средства да га искористе за своје намере, због чега и очи завидљивца користе да би служиле њиховој сопственој вољи. Зар се не плашиш да постанеш слуга погубног демона, да допустиш у себи зло којим ћеш постати непријатељ људи који ти ни у чему нису учинили неправду, те да постанеш и непријатељ Бога, који је благ и не зна за завист?

5. Бежимо од неподношљивог зла које у ствари представља учење змије, изум демона, усев непријатеља, залог мучења, препреку побожности, пут у геену, лишавање Царства. Завидљивци се донекле могу препознати и по самом лицу. Њихове очи су суве и помрачене, образи суморни, обрве надвијене, а душа помућена страшћу и лишена мерила истине о стварима. За њих не постоји врлинско дело достојно похвале, нити снага беседе која је украшена часношћу и благодаћу, нити било шта друго достојно суревњивости и пажње. Лешинар тежи смраду премда надлеће многе лугове и многа пријатна и миомирисна места, а муве прелећу оно што је здраво и журе ка гнојном. И завидљивци не гледају на светлост живота, нити на величину успеха [других], него нападају само оно што је труло. И ако се догоди да неко у нечему погреши (што се људима често догађа), они одмах разглашавају [случај] с обзиром да желе да [су људи] познати само са [рђаве стране]. Пакосни живописци изглед онога кога изображавају на слици истичу искривљеним носом, ожиљком или неким другим природним недостатком, или нечим што се појавило као последица болести. Они су вешти да чак и оно што је похвално учине достојним презира, тј. да га ружно протумаче, да оклеветају врлину и да је представе као порок који јој је [привидно] близак. Они, наиме, храброг називају дрским, целомудреног безосећајним, праведнога суровим, разборитог лукавим. Онога ко има блиставо имање они клеветају због [наводне] нечовечности, слободног због разврата, а штедљивог због шкртости. Уопште, њима није тешко да сваки вид врлине именују њој супротним пороком. Шта, дакле? Хоћемо ли се ограничити једино на осуду зла речима? Међутим, тиме би се остварила само једна половина исцелења. Није бескорисно да се страдалнику укаже на величину болести, како би се подстакао на дужну бригу о пороку. Међутим, оставити страдалника на наведеном и не управити га ка задобијању здравља значи препустити га дејствовању болести. Шта, дакле? Како ћемо, најпре, бити у стању да се не разболимо [завишћу], или барем да је се решимо уколико јој подлегнемо? Пре свега, немојмо ништа људско сматрати великим и значајним: ни људско благостање, ни увељиву славу, ни телесно здравље. Јер, ми не сматрамо да се благо састоји у ономе што је пролазно, већ смо позвани на причесност вечним и истинским добрима. Према томе. онај ко је богат није достојан суревњивости због његовог богатства, нити начелник због величине његовог достојанства, нити крепки због његове телесне снаге, нити мудри због превасходства његових речи. Јер, наведено представља оруђе врлине за оне који се њиме добро користе: само у себи оно не садржи блаженство. Онај, пак, ко га рђаво користи достојан је сажаљења с обзиром да је сличан човеку који, узевши мач да би се осветио непријатељу, хотимично рањава самога себе. Онај, пак, ко ваљано и у складу са исправним смислом користи садашња [добра], ко управља оним што му је Бог даровао и не сабира ризницу ради сопственог наслађивања по правди треба да буде похваљен и вољен због братољубља и дружељубивог држања. Осим тога, [рецимо] да се неко одликује разборитошћу и да је од Бога почаствован беседничким [даром], те да тумачи свештене речи. Њему немој завидети и немој пожелети да било кад замукне тумач свештене речи само стога што га због благодати Духа прате одобравања и похвале слушалаца. Јер, ради се и о твом благу, будући да ти се кроз брата шаље дар поучавања, уколико само хоћеш да га прихватиш. Најзад, нико не заграђује источник набујале воде и нико не заклања очи када сунце засија: њима нико не завиди, већ свако жели да се њима наслађује. Због чега, дакле, не приклониш радосно уши и благодарно не прихватиш корист када духовна реч извире у Цркви и кад побожно срце излива [нешто од] дарова Духа? Напротив, тебе гризе тапшање слушалаца и желиш да нема ни онога ко стиче корист, нити оних који тапшу. Какво ћеш, међутим, оправдање наћи пред Судијом наших срдаца? Требало би да душевно благо сматрамо прекрасним по природи. Онога ко је богат и ко је славан због власти и телесне снаге треба волети и поштовати уколико [дарове] користи у складу са правим смислом, тј. уколико, поседујући заједничка оруђа живота, великодушно даје новац сиромасима, сопственим телом служи болеснима и све шта поседује сматра колико својим власништвом толико и власништвом сваког потребитог. Онога, пак, ко се не држи на описан начин пре би требало сматрати убогим, неголи достојним зависти, с обзиром да има више повода [да покаже] да је зао. Наиме, он ће пропасти од многих припрема и исцрпљујућих брига. Уколико богатство служи као залог неправде, богаташ је пре достојан сажаљења. Међутим, уколико служи врлини, за завист нема места, с обзиром да корист од њега бива заједничка свима. Изузетак је онај ко, услед преизобиља злобе, почне да завиди и својим сопственим добрима. Уопште, уколико у помислима пред себе поставиш [све] људско и уколико поглед управиш ка заиста добром и похвалном, неће се десити да било шта пропадљиво и земно сматраш достојним ублажавања и суревњивости. Ономе ко се понаша на описан начин и ко се не диви световном као нечем великом, никада се не може приближити завист. Међутим, уколико безусловно желиш славу, уколико желиш да будеш истакнутији од многих и уколико не трпиш да будеш други (што такође бива повод за завист), своје частољубље (као неки поток) управи ка задобијању врлине. Нипошто немој желети да се на сваки начин обогатиш или да узнапредујеш у световним стварима. Јер, тако нешто не зависи од твоје воље. Напротив, буди праведан, целомудрен, разборит, храбар и трпељив у страдањима за побожност. На тај начин ћеш се спасти и задобити велику знаменитост због великих блага. Врлина зависи од нас и трудољубиви може да је задобије. Напротив, велико имање, телесна лепота и висина чина не зависе од нас. Врлина је највеће и најтрајније добро и сви јој признају првенство. Стога треба и да јој стремимо. Врлина се, међутим, не може укоренити у души која није очишћена од страсти, нарочито од зависти.

6. Зар не видиш какво је зло лицемерје? И оно је плод зависти. Наиме, дволичност нарави се код људи углавном појављује услед зависти. Скривајући мржњу у дубини, они показују спољашњост украшену љубављу. Они су слични подводним стенама које, будући незнатно прикривене водом, неопрезнима причињавају непредвиђено зло. Из зависти, дакле, као из извора произиђе смрт, отпадање од добара, удаљавање од Бога, бркање установљенога и разарање свих животних добара. Стога послушајмо апостола и немојмо бити сујетни, изазивајући једне друге и завидећи једни другима (Гал.5,26), него будимо благи, милостиви, праштајући једни другима, као што је и Бог… опростио нама у Христу Исусу, Господу нашем (Еф.4,32), коме нека је слава заједно са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин.



Извор: Манастир Ваведење (Београд)

Нема коментара:

Постави коментар