четвртак, 19. мај 2016.

О усној, умној и срчаној молитви Исусовој - Светитељ Игњатије (Брјанчанинов), епископ Ставропољски

Онај ко жели да се непогрешиво бави молитвом Исусовом треба да себе и своје бављење њоме проверава често читајући следећа отачка дела:

1. Беседе о трезвености од Исхија презвитера Јерусалимског,

2. Главе о трезвености од преподобног Филотеја Синајског,

3. Беседе од светог Теолипта, митрополита Филаделфијског (сва три поменута дела налазе се у другом тому Добротољубља),

4. Дела светих Симеона Новог Богослова и Григорија Синаита која се налазе у првом тому Добротољубља,

5. Беседе Никифора Монаха и дела светих Калиста и Игњатија Ксантопула која се налазе у другом тому Добротољубља,

6. Поуке Нила Сорског,

7. Цветник свештеномонаха Доротеја и друга.

Читалац ће у Добротољубљу, у Слову светог Симеона Новог Богослова о три начина молитве, код Никифора Монаха, и у делима Ксантопула наћи поуку о опитном увођењу ума у срце уз помоћ природног дисања, или другачије, о механизму који погодује задобијању умне молитве. Ово учење отаца многим читаоцима је задавало или задаје тешкоће, иако ту нема ничег тешког.
Саветујемо љубљеној браћи да не покушају да открију тај механизам у себи ако им се он сам не открије. Многи који су желели да га опитно открију повредили су своја плућа и ништа нису постигли. Суштина ствари је у томе да се ум у молитви сједини са срцем, а ово савршава благодат Божија у своје време, које одређује Бог. Поменути механизам у потпуности се замењује спорим произношењем молитве, кратким предахом после сваке молитве, тихим и лаганим дисањем, затварањем ума у речи молитве. Помоћу овога лако можемо да достигнемо одређени степен пажње. Срце врло брзо почне да осећа пажњу ума. Подршка срца уму мало-помало почиње да прелази у сједињење ума са срцем, и механизам који су показали Оци појављује се сам по себи. Сва механичка средства која имају материјални карактер Оци су показали само као помоћ за лакше и брже достизање пажње приликом молитве, а не као нешто суштинско. Суштинско, неопходно својство молитве јесте пажња. Без пажње нема молитве. Истинска благодатна пажња појављује се од умртвљења срца за свет. Помоћно средство увек остаје помоћно средство. Исти они свети Оци који саветују да се ум уводи у срце заједно са дисањем, кажу да ум који стекне навику да се сједињује са срцем или, тачније, када стекне ово сједињење као дар и дело благодати, за такво сједињење није му више потребна помоћ механизма, него се једноставно, сам по себи, својим сопственим кретањем сједињује са срцем. Ово и треба да буде тако. До разједињености ума и срца, до њихове међусобне супротстављености, дошло је услед нашег пада у грех: природно је да Божанска благодат, када пружи свој прст како би исцелила човека који је у своме паду смрвљен и раздробљен на делове, поново сједињује његове раздвојене делове, сједињујући поново ум не само са срцем и душом, него и са телом, и дајући им једно исправно стремљење ка Богу. Заједно са сједињењем ума и срца подвижник добија силу да се супротстави свим страсним помислима и сујетним осећањима. Може ли ово да буде последица некаквог механизма? Не! То је последица благодати, то је – плод Духа Светога. Који је осенио невидљиви подвиг подвижника Христовог, и који је насхватљив како за плотске тако и за духовне људе.
Читајући код Отаца о месту срца које ум проналази молитвом, треба схватити словесну силу срца коју је Творац сместио у горњи део срца, силу којом се људско срце разликује од срца животиња, које имају силу воље или жеље, и силу упорности или помаме, исто као и људи. Сила словесности огледа се у савести или свести нашег духа, без учешћа разума, у страху Божијем, у духовној љубави према Богу и ближњем, у осећају покајања, смирења, кротости, у духовној скрушености или дубокој жалости због грехова, као и у другим осећањима која су животињама страна. Ум, као сила душе, иако духовна, за место свога пребивања има велики мозак: тако и сила словесности, или дух човеков, иако духовна сила, за место свога пребивања има горњи део срца, који се налази у левој страни груди. Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли ума са духовним осећањима срца. Пошто је човек пао, пошто су се његова осећања и његове помисли измениле и од духовних постале телесне и душевне, посредством еванђелских заповести ум и дух треба узвести ка духовним помислима и осећањима. Када се ум и дух исцеле они ће се сјединити у Господу. У своје време у делу срца у коме се налази сила словесности или дух образоваће се дивни, нерукотворени, духовни храм Божији, Светиња над Светињама: онамо се спушта ум, хиротонисан од стране Духа Светога за свештеника и архијереја, ради поклоњења Богу у Духу и Истини. Тада хришћанин блаженим опитом спознаје оно што је речено у Светом Писму: Ви сте храм Бога живота, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (2. Кор. 6,16). Испод силе словесности, у средини срца, налази се сила ревности; испод ње, у нижем делу срца, налази се сила жеље или воље. У животињама ове две силе дејствују веома грубо, јер ту уопште нису повезане словесношћу. У људима пак оне делују сходно томе колико је и како развијен њихов дух. Оне могу да делују правилно и да буду у потпуности потчињене духу или сили словесности само код истинског хришћанина, који је савладао не само отворено грехове већ и све природне помисли и осећања пред разумом Христовим – Еванђељем. Ум и срце не могу да се сједине другачије него посредством Духа и Истине. То значи: ум и срце не могу да се сједине ако се пала природа у потпуности не одбаци, ако се у потпуности не препусте руковођењу Еванђеља, ако због постојаног и строгог придржавања еванђелских заповести не привуку себи благодат Светог Духа, ако се не исцеле и не оживе од додира са њом, од осењеношћу њоме. Преподобног Пимена Великог питали су шта значе речи Светог Писма: У заједници сам са свима који се Тебе боје и који чувају заповести Твоје (Пс. 118,63)? Преподобни је одговорио: „То о себи говори Дух Свети“. Не само свако греховно осећање и свака греховна мисао, него и све природне помисли и осећања, колико год да су фина и замаскирана умишљеном праведношћу, разарају сједињеност ума и срца, и стављају их у супротстављен положај. Када се скрене са духовног усмерења које нам је пружило Еванђеље, свака помоћ и механизам представља сујету: срце и ум се никад неће сјединити.
Вршење заповести, које претходи сједињењу ума са срцем, разликује се од вршења заповести које следи након сједињења. До сједињења подвижник извршава заповести уз највећи напор, силећи и присиљавајући своју палу природу: након сједињења духовна сила која сједињује ум са срцем, сама води ка вршењу заповести и чини то вршење угодним, лаким пријатним.

Путем заповести Твојих сам трчао, када си раширио срце моје (Пс. 118,32) – рекао је Псалмопојац.

Ономе ко се бави Исусовом молитвом веома је корисно да прочита „Предговоре“ схимонаха пољаномеруљског Василија за књиге светих Григорија Синаита, Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског и Нила Сорског.[1]

Читање ових уводних напомена учиниће читање целог Добротољубља јаснијим и кориснијим. Приликом читања Отаца не треба испуштати из вида ни то да је мера почетника из њиховог времена у наше време постала већ мера оних који су веома узнапредовали. Код примењивања Отачких поука на себе, на своју делатност, треба бити веома обазрив.

--------------------------------------------------
НАПОМЕНЕ:

    Српски превод „Предговора“ налази се у књизи „Пољски кринови“ Светог Пајсија Величковског, издање „Образ“, Београд 1997.

Нема коментара:

Постави коментар