О канонизацији светитеља Серафима (Собољева) говори доктор историјских наука, доцент ПУДН «Светитељ Тихон» А.А. Кострјуков, аутор животописа светитеља Серафима. Године 2015. издата је књига А.А. Кострјукова «Пламен огњени» у коју су ушли нови материјали о животу архипастира, укључујући и његове духовне поуке.
— Андреје Александровичу, желели бисмо да почнемо од Ваших најсвежијих утисака. Управо сте се вратили из Бугарске, где је 26. фебруара први пут свечано обележен спомен на светитеља Серафима после његовог прослављења. Реците нам нешто о својим утисцима – како је протицало богослужење, како су овај празник дочекали Бугарска Црква, њени служитељи и обични верници?
— Главни утисак јесте да је то била права свенародна свечаност. Бугари искрено поштују владику Серафима, црквени људи не сумњају у његову светост. Свечаност је почела у руском Никољском храму, у чијој крипти је светитељ сахрањен. Осећај на последњем парастосу за владику Серафима био је попут оног осећања ишчекивања које имамо у васкршњој ноћи уочи литије. Очекивање нечег великог, нечег значајног. Крипта није могла да прими све оне који су се молили, гомила народа је стајала око храма. Сви они који су раније дошли у крипту, а затим изашли из ње у литији били су запањени видећи огроман број верника који су дошли на свечаности. Централна градска артерија (Булевар цара-ослободиоца) где се налази руски храм била је препуна народа. Биле су затворене и неке друге улице у центру. Било је много омладине у народној ношњи, војни оркестар је свирао бугарске маршеве. С иконом светитеља процесија је кренула према патријарашкој цркви Светог Александра Невског, где ју је чекао Његова Светост патријарх Неофит. Литија се зауставила на улазу у храм где је у мраку који се спуштао био испаљен ватромет. За нас је вероватно необично то што је прослављање свеца праћено ватрометом – који се, узгред буди речено, може упоредити с нашим ватрометима на Дан града или на Дан Победе. После ватромета литија је ушла у храм где је почело свеноћно бденије. Само прослављање свеца одржано је следећег дана пре Литургије. После великог славословља прочитани су акт о канонизацији и посланица Бугарског патријарха Неофита, хор је отпевао тропар и кондак свецу, а затим су сви клекли на колена и упутили молитве новопрослављеном светитељу. Истог дана је шеф делегације Руске Цркве митрополит Иларион служио први молебан на месту погребења светитеља Серафима. И поново крипта руског храма није могла да прими све људе. Свечаности су завршене концертом духовног хора бугарских свештенослужитеља и презентацијом књиге аскетских поука и проповеди архиепископа Серафима на бугарском језику.
— На чему се заснива ово поштовање, шта људи највише поштују у лику и наслеђу светитеља? Да ли су познати његово богословско наслеђе, делатност у борби с екуменизмом и новим календаром, или је овај део наслеђа ипак остао «унутрашња», руска ствар, и да ли га људи пре свега поштују као чудотворца?
— Руси и Бугари имају различит однос према владики. Код нас га људи пре свега знају као заштитника Православља, учесника на Московском саветовању из 1948. године и аутора радова против софиологије и «теорије искупљења» митрополита Антонија (Храповицког).
У Бугарској је другачије, ни из далека не знају сви за његове догматске радове, мали број његових догматских дела је преведен на бугарски језик, и то су по правилу одломци. За Бугаре је владика пре свега велики праведник и чудотворац који помаже у најразличитијим потребама. Светитељ је поштован и у годинама атеистичке власти, људи су долазили на његов гроб и молили су се без обзира на то што су могли имати великих непријатности с влашћу због тога.
Има преко сто забележених чуда по молитвама светитеља. Запажено је да светитељ Серафим често помаже као исцелитељ и као помоћник матурантима и студентима. Има много случајева помоћи бездетним родитељима. Није чудо што је крипта увек пуна људи који се моле: неки свраћају овамо да се накратко помоле пре важног посла, неки сатима стоје у крипти са сузама молећи светитеља за помоћ.
— А кад је почело поштовање владике?
— Поштовање је почело практично одмах после упокојења. Недуго пре смрти светитељ је рекао да му људи пишу писма као живом и ова традиција се врло брзо укоренила.
Владика је умро 26. фебруара 1950. године, а у лето исте године монахиња Серафима (Ливен), настојатељица Покровског манастира у Софији, писала је патријарху Алексију I да се монахиње обитељи моле владики и добијају помоћ од њега. Две године касније, 1952. године, старешина руског храма у Софији о.Сергије Казански је обавестио Москву о поштовању архиепископа Серафима и о традицији да се остављају писма на његовом гробу. Притом се сам о.Сергије према томе односио скептички, покушао је да прекине поштовање и затворио је приступ крипти. Ово је изазвало протест мештана и о.Сергије је ускоро био повучен из Бугарске. У крипти је постављено специјално сандуче за писма и оно је од тада увек пуно.
— Молимо Вас да објасните да ли се у току последњих година служења владике у Софији његова паства претежно састојала од руских емиграната и њихових потомака или од мештана, Бугара? Зашто се одмах појавило поштовање управо међу мештанима?
— Пред крај четрдесетих година паства је била мешовита. Руси и Бугари су блиски по вери и по језику, и зато је граница између локалних становника и руских емиграната прилично брзо нестала. Навешћу пример. Светитељ Серафим је званично руководио у седам парохија, али су оне већ од 1920-их година биле мешовите. Неке руске парохије, на пример, нису имале своје просторије. Емигранти су у тим случајевима користили бугарске храмове постепено се сливајући с локалном паством. Главна руска парохија у Софији, парохија Светитеља Николаја је 1930-1940-их година више пута мењала место боравка. То је прво био храм на Булевару цара-ослободиоца. Затим, кад је Бугарска признала Совјетски Савез, храм је предат Бугарској Цркви, а руска заједница се преместила у други храм Светитеља Николаја у Ул. Калојана. А кад је храм у Ул. Калојана срушен у бомбардовању 1944. године, руска заједница је прешла у храм Свете Катарине и у храм Свете Параскеве. И тек 1946. године парохија се вратила на Булевар цара-ослободиоца. Од тада се тамо налази представништво Руске Цркве. Премештајући се по овим храмовима руска заједница је «обрастала» и локалним Бугарима, и владика Серафим је и сам то примећивао – руска заједница се преместила у нову зграду, а у њој је већ било много старих парохијана Бугара који су наставили да одлазе у своју цркву. Четрдесетих година је већ било тешко разликовати ко је у парохији Рус, а ко је Бугарин, а нико није посебно ни постављао ово питање. Још увек је жив један од ипођакона светитеља Серафима Петар Петков. Он је Бугарин по рођењу, рано је остао сироче и усвојила га је породица руских емиграната. Подједнако добро говори и руски и бугарски језик и испричао ми је много занимљивог о животу светитеља.
Било је много мешовитих бракова, тим пре што је и бугарски језик (а то се лако може приметити по предратним новинама) тада био много ближи руском него сад. Имао сам прилике да чујем разна сведочанства о томе колико је добро светитељ Серафим знао бугарски језик. Али у сваком случају није било велике потребе да га користи у то време: скоро сви у Бугарској су разумели руски језик.
— Канонизација светитеља Серафима је одржана на Архијерејском Сабору 3. фебруара 2016. године, али је пут ка њој почео много пре тога. Које основне фазе у овом процесу можете да прокоментаришете?
— Владику Серафима су прво прославили бугарски строкалендарци, који су у њему желели да виде своје знамење, свог покровитеља и који су помоћу овог прослављења покушали да објасне своје одвајање од канонске Православне Цркве. Канонизацији се придружила Руска Загранична Црква, која у то време још није била повратила јединство с Московским патријархатом.
Архиепископ Серафим је подједнако поштован у Бугарској Православној Цркви. Покојни патријарх Максим је сматрао владику угодником Божијим. Међутим, у Бугарској Цркви су сматрали да архиепископа Серафима треба да канонизује Руска Црква којој је припадао. Представништво Руске Цркве у Софији је 2006. године припремило документа за прослављање светитеља. Али је комисија на седници од 10. јула 2007. године одлучила да са канонизацијом не треба журити.
Главни разлог је било то што није постојао детаљан животопис светитеља Серафима, тим пре што је живео у врло сложено време. Прво је био грађански рат у Русији, затим је живео у Бугарској где су се више пута мењали политички режими. Напокон, последње године живота владике протекле су за време комунистичке власти. И требало је пронаћи и детаљно проверити сва документа и материјале због могућих препрека за канонизацију. Ради се о евентуалној сарадњи с органима државне безбедности или напротив, с неким профашистичким снагама – ипак је у годинама рата Бугарска била савезница Немачке. Наравно, није се могао канонизовати кад није било животописа. Има случајева кад се о свецу ништа не зна осим да постоји маса посмртних чуда, тако је било с прослављањем праведног Јакова Боровичког, али су такви случајеви изузетак, а не правило.
Прослављање 2007. године је одложено и због другог разлога – због тога што није било медицинских потврда које би посведочиле конкретна чудесна исцељења.
—А старокалендарци су канонизовали владику без животописа?
— Задовољили су се сећањима архимандрита Пантелејмона (Старицког), духовног чеда светитеља Серафима. Али код о.Пантелејмона практично нису истакнути најтежи периоди – грађански рат, емиграција и последње године живота светитеља.
Касније се у Старокалендарској цркви ипак појавио кратак животопис владике који је био објављен у листу «Православна реч» и чију окосницу су чинила сећања монахиња Покровског манастира. Тамо је било много занимљивих детаља, на пример, о везама архиепископа Серафима с атонским старцима Касијаном и Лотом, код којих се исповедао, о полемици с протојерејем Сергијем Булгаковом. Али у целини ни овај животопис се није дотицао спорних историјских момената.
Тако да је посао практично требало започети поново. Морао сам пажљиво да проучим архивске фондове Највише црквене управе Југа Русије, Савета за послове Руске Цркве, Одељења за спољашње црквене односе Московског патријархата, Синода Бугарске Цркве и Синода Руске Заграничне Цркве. Допунске материјале нашао сам у Архиву Руске мисије у Јерусалиму.
Други истраживачи су ми помогли да разјасним извесне битне моменте за животопис, а пре свега питање о евентуалној сарадњи с органима државне безбедности. Испоставило се да у архиву ФСБ нема досијеа о агентури владике Серафима, нема чак ни досијеа о праћењу. Све што је пронађено сведочи о томе да органи државне безбедности нису успели да врбују светитеља и да он с овом структуром није контактирао. Иако је неко из окружења владике редовно обавештавао Москву о њему у послератним годинама. Није познато ко је то био, презиме се крије иза надимка агента и не зна се да ли ћемо икад сазнати ко је то био.
У Бугарској је то једноставније. Архиви државне безбедности тамо више нису тајна, стари агентски досијеи су отворени и ово питање се може неометано истраживати. Варненски митрополит Јован и његови помоћници су истражили питање на основу докумената бугарског архива државне безбедности и такође нису нашли никакве потврде о сарадњи.
Међутим, чак и на основу општедоступних материјала може се доћи до закључка о беспрекорности светитеља. У преписци радника Савета за послове Руске Цркве запажа се незадовољство због тога што архиепископ Серафим није спреман на сарадњу. А његова самосталност у разобличавању бугарских модерниста и манастир који је основао довели су до тога да је Савет одлучио да опозове архипастира са дужности. Нису стигли да остваре оно што су наумили – светитељ се упокојио у фебруару 1950. године.
— Шта је представљало коначни моменат који је омогућио да се 2015. године објави да нема препрека за канонизацију?
— Крајем 2014. године већ смо имали званичну потврду из ФСБ Русије о томе да архиепископ Серафим није учествовао у раду специјалних служби. Био је готов животопис. Православни универзитет друштвених наука «Свети Тихон» је анализирао богословске радове архиепископа и није у њима нашао никакву јерес. Што се тиче случајева исцељења по молитвама свеца, сад су уз ова сведочанства приложене медицинске потврде. У марту 2015. године комисија за канонизацију светаца Руске Цркве је дошла до закључка да нема препрека за прослављање владике Серафима. Затим је донета одлука да се ради избегавања евентуалних грешака оснује руско-бугарска комисија. Заседање комисије којом су председавали Волоколамски митрополит Иларион и Варненски митрополит Јован одржано је у Софији у децембру 2015. године. Комисија је потврдила да нема препрека за прослављање.
— Заједничка истовремена канонизација у две Православне Цркве није тако честа појава у црквеном животу?
— У стара времена било је таквих случајева. Али је касније канонизацију подвижника вршила једна Помесна Црква, а друге Цркве су је признавале и укључивале име новог свеца у своје календаре. Тако да се може тврдити да је у новије време канонизација владике Серафима заиста јединствена.
— За наш Универзитет «Светог Тихона» ово прослављање је посебно значајно, јер је владика Серафим био духовни наставник протојереја Всеволода Шпилера, чије дугогодишње пастирско служење је представљало тле на којем је касније израстао Богословски институт, а потом и универзитет. Молимо Вас да нам испричате нешто о томе како се о.Всеволод односио према владики Серафиму и сећању на њега? Да ли су се сачувала његова сведочанства и успомене, шта је говорио о њему?
— Да, светитељ Серафим се може сматрати једним од небеских покровитеља нашег универзитета Сам протојереј Всеволод Шпилер се целог живота с топлином сећао свог духовног оца и наводио је велики број занимљивих догађаја из његовог живота за које смо сазнали захваљујући протојереју Владимиру Воробјову. На пример, догађај који је ушао у књигу «Пламен огњени» о упозорењу које је светитељ Серафим упутио окултисткињи која није желела да напусти своје заблуде. То што је одбила да послуша његов савет за њу се завршило трагично. Отац Всеволод је говорио и о коментарима архиепископа Серафима о посети Русије 1948. године. Светитељ није био у заблуди у погледу политике совјетске државе и говорио је о њој оштро и негативно. Занимљива сећања о архиепископу оставио је и син оца Всеволода – Иван Шпилер. Он је причао да је поред светитеља имао осећај сличан оном који је Николај Мотовилов описао после разговора с преподобним Серафимом Саровским. Додаћу да је сјај којим је владика зрачио приметио и руски канониста и историчар М.В. Зизикин, као и други пут протојереј Андреј Ливен. Ове случајеве забележиле су духовна кћи светитеља Серафима монахиња Касинија (Везенквоа) и сестре Покровског манастира.
— Дозволите да Вам поставимо и лично питање. Како је дошло до тога да почнете да се бавите историјом живота вл. Серафима и да постанете његов биограф и признати стручњак за његово наслеђе?
— За владику Серафима знам одавно, још од 1990-их година, кад су у Русији почеле да се појављују прве књиге о њему и његова дела. Касније сам детаљно проучавао историју Руске Заграничне Цркве и проналазио сам нове материјале о владики. Кад су 2006. године први пут поднета документа за канонизацију, руководство ОСЦО ми је наложило да напишем животопис архипастира и анализу његових дела. После извесног времена захваљујући представнику Руске Цркве у Софији архимандриту Исидору (Минајеву) имао сам прилику да први пут посетим Бугарску и да почнем да прикупљам податке о владики на лицу места. Затим, већ за време садашњег представника Московског патријарха у Софији архимандрита Филипа (Васиљцева) предузео сам још неколико путовања у току којих сам имао могућност да проучим материјале на основу архива Синода Бугарске Цркве и неких личних архива. Разуме се, да сам у току овог рада открио било шта што баца сенку на владику не бих то крио – као историчар био бих дужан да то саопштим. Али ради се о томе што чак и они који нису добро желели владики нису могли да га оптуже за било шта озбиљно. На крају се појавио лични однос према владики. Анализирајући сећања на њега и читајући његова писма почео сам да доживљавам владику као свеца попут подвижника из првих векова хришћнства. Мислим да је то заиста велики светац – код нас се некако не цени по заслугама и понекад се доживљава као идеолог, што изврће представу о њему. Почињу разговори о томе да је канонизован због неких идеолошких разлога и да је он заправо скоро фанатик. Наравно, владика није био фанатик, увек је за темељ узимао смиреноумље. Разобличавајући кршење догмата и канона светитељ никад није падао у супротне крајности. Говорећи против екуменизма дозвољавао је богословски дијалог, залажући се за помоћ Русији у годинама рата негативно се односио према Стаљину, залажући се за монархију осуђивао је апсолутизам и тако даље.
Неки људи би хтели да представе светитеља Серафима као покровитеља неке крајње идеологије Али царски пут којим је он ишао никоме неће дозволити да то учини. И човек то добро схвата кад проучава његов живот и дела.
Андреј Кострјуков
Разговор је водио Ј. Агафонов
Са руског Марина Тодић
Нема коментара:
Постави коментар