Како су СФРЈ и Света столица у другој половини 20. века отопљавале односе оптерећене бременом прошлости
Између 1963. и 1978. године, доживотни председник СФРЈ Јосип Броз
Тито водио је интензивну, тајну дипломатију са Светом столицом, која је
резултирала отопљавањем односа између тадашње земље меке, социјалистичке
диктатуре и моћне централе католичког света.
Истражујући многобројна документа у Архиву Министарства спољних послова, Пеђа Радосављевић тврди да нас на такав закључак упућују чињенице да ондашње Министарство спољних послова није редовно позивало на реферисање ни Вјекослава Цврљу, првог Титовог амбасадора при Светој столици, нити касније Станета Колмана, мада су обојица са надлежнима у Београду тражили ближу сарадњу.
Пеђа Радосављевић, аутор књиге „Односи између Југославије и Свете столице 1963–1978”, подсећа како се необично дуго пролонгирало са оснивањем референтске службе за Ватикан при федералном Министарству спољних послова.
– На чињеницу да је Броз у одређеном смислу водио тајну дипломатију према Светој столици упућује нас податак да о детаљима односа између СФРЈ и Ватикана није био упознат министар спољних послова СФРЈ – каже за „Политику” Радосављевић, чија је књига јуче представљена у Београду.
Наиме, Титова Југославија и Света столица су постепено и опрезно започеле процес отопљавања међусобних односа још 1954. године, а тај процес, др Дарко Танасковић, оцењује као пример са колико је тактичке вештине, стручне компетентности и смисла за домаће и међународне реалности, увек с јасним државним разлогом, али у потребној мери и флексибилно, наступала југословенска дипломатија.
Са друге стране, у склопу заокрета после Другог ватиканског концила, баш је Југославија, са свим специфичностима, била важна мета, али и нарочити изазов за дипломатију Ватикана. За Југославију је, на основу личних инструкција, папе Павла Шестог, стално примењивана и припремана посебна линија приступа над којим је лично бдео, а у многоме је и непосредно операционализовао сам монсињор, доцније кардинал, Агостино Казароли, главни архитекта нове „источне политике”.
– На основу архивских докумената, сазнајемо како су деловали дипломатски представници Свете столице и СФРЈ, а посебно је занимљива улога Јосипа Броза и његов амбивалентан однос према Светој столици, као и кулоарске приче о Титовој екскомуникацији из Католичке цркве, које нису остављали равнодушним дипломатске кругове. Остало је и спорно питање – колико је пута заправо Тито посетио Ватикан – истиче Радосављевић.
Званично, то је учинио 29. марта 1971. године, сусревши се са папом Павлом Шестим, нешто мање од годину дана, пошто су 14. августа 1970.СФРЈ и Ватикан обновили дипломатске односе. Основа за нови почетак био је Протокол потписан између две земље 1966, који је, практично, и једини документ између Свете столице и данашње Србије, која је правна наследница СФРЈ.
– Интерес Свете столице је био да католичка црква у СФРЈ добије више верске слободе у друштву са атеистичком идеологијом. Интерес Југославије је био да Света столица својим ауторитетом спречи усташку емиграцију да у дијаспори делује антијугословенски – истиче Радосављевић, прецизирајући да озбиљна, додуше каснија запажања, папе Јована Павла Другог, која не спадају у архивску грађу, алудирају да је Тито посетио Ватикан више пута него што је забележено у званичним архивама.
Аутор књиге, такође, сматра да је Тито у Ватикану био радо виђен гост, што је могло представљати, тврди он, и један од разлога за обрачун са српским комунистима и Александром Ранковићем. Интригантну ноту о Титовим визитама Ватикану потенцира чињеница да је Јован Павле Други ту причу изговорио пред неколико великодостојника СПЦ и Дарком Танасковићем.
Истражујући многобројна документа у Архиву Министарства спољних послова, Пеђа Радосављевић тврди да нас на такав закључак упућују чињенице да ондашње Министарство спољних послова није редовно позивало на реферисање ни Вјекослава Цврљу, првог Титовог амбасадора при Светој столици, нити касније Станета Колмана, мада су обојица са надлежнима у Београду тражили ближу сарадњу.
Пеђа Радосављевић, аутор књиге „Односи између Југославије и Свете столице 1963–1978”, подсећа како се необично дуго пролонгирало са оснивањем референтске службе за Ватикан при федералном Министарству спољних послова.
– На чињеницу да је Броз у одређеном смислу водио тајну дипломатију према Светој столици упућује нас податак да о детаљима односа између СФРЈ и Ватикана није био упознат министар спољних послова СФРЈ – каже за „Политику” Радосављевић, чија је књига јуче представљена у Београду.
Наиме, Титова Југославија и Света столица су постепено и опрезно започеле процес отопљавања међусобних односа још 1954. године, а тај процес, др Дарко Танасковић, оцењује као пример са колико је тактичке вештине, стручне компетентности и смисла за домаће и међународне реалности, увек с јасним државним разлогом, али у потребној мери и флексибилно, наступала југословенска дипломатија.
Са друге стране, у склопу заокрета после Другог ватиканског концила, баш је Југославија, са свим специфичностима, била важна мета, али и нарочити изазов за дипломатију Ватикана. За Југославију је, на основу личних инструкција, папе Павла Шестог, стално примењивана и припремана посебна линија приступа над којим је лично бдео, а у многоме је и непосредно операционализовао сам монсињор, доцније кардинал, Агостино Казароли, главни архитекта нове „источне политике”.
– На основу архивских докумената, сазнајемо како су деловали дипломатски представници Свете столице и СФРЈ, а посебно је занимљива улога Јосипа Броза и његов амбивалентан однос према Светој столици, као и кулоарске приче о Титовој екскомуникацији из Католичке цркве, које нису остављали равнодушним дипломатске кругове. Остало је и спорно питање – колико је пута заправо Тито посетио Ватикан – истиче Радосављевић.
Званично, то је учинио 29. марта 1971. године, сусревши се са папом Павлом Шестим, нешто мање од годину дана, пошто су 14. августа 1970.СФРЈ и Ватикан обновили дипломатске односе. Основа за нови почетак био је Протокол потписан између две земље 1966, који је, практично, и једини документ између Свете столице и данашње Србије, која је правна наследница СФРЈ.
– Интерес Свете столице је био да католичка црква у СФРЈ добије више верске слободе у друштву са атеистичком идеологијом. Интерес Југославије је био да Света столица својим ауторитетом спречи усташку емиграцију да у дијаспори делује антијугословенски – истиче Радосављевић, прецизирајући да озбиљна, додуше каснија запажања, папе Јована Павла Другог, која не спадају у архивску грађу, алудирају да је Тито посетио Ватикан више пута него што је забележено у званичним архивама.
Аутор књиге, такође, сматра да је Тито у Ватикану био радо виђен гост, што је могло представљати, тврди он, и један од разлога за обрачун са српским комунистима и Александром Ранковићем. Интригантну ноту о Титовим визитама Ватикану потенцира чињеница да је Јован Павле Други ту причу изговорио пред неколико великодостојника СПЦ и Дарком Танасковићем.
Нема коментара:
Постави коментар