ГДЈЕ ЈЕ СРБИН, ТУ ЈЕ СЛАВА

Приредио: Невенко ЕРИЋ

Крсна слава једно је од мало преосталих обиљежја које се везује само за Србе и по којем су они препознатљиви готово у цијелом свијету, па отуда и узречица: „Гдје је Србин, ту је слава“.

Нажалост, свједоци смо у посљедње вријеме да су многи, прије свега они који се враћају својим српским и православним коријенима, вјери и традицији, почели Крсну славу, под разним утицајима савременог живота, али и недовољне вјерске образованости, да прослављају на недоличан и непримјерен начин.

Овај народно-црквени обичај и, послије Божића и Васкрса, најважнији породични празник, који се преноси са кољена на кољено, Срби су посљедњих година почели да претварају у непримјерене гозбе, опијања, преждеравања, „дернеке“, чинећи овај дан духовне радости у ритуал задовољавања хедонистичких прохтјева.

И управо због оваквог непримјереног понашања и обиљежавања Крсног имена, а с циљем да то буде, ако не спријечено, а оно сведено на најмању мјеру, Српска православна црква /СПЦ/ преко свештенства указује на лоше обичаје који су у супротности са црквеним учењем и вјековном традицијом и позива на исправно практиковање прослављања светитеља породичног заштитника.

КРСНА СЛАВА

Према ријечима протојереја-ставрофора Ранка Билинца, пароха у Источном Сарајеву, Крсна слава најкарактеристичнија је особина духовног и породичног живота Срба, толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације.

То је празник прослављања светитеља на чији дан су у давна времена преци примили хришћанство крштењем.

Међу феноменима живота српског народа - индивидуалног, породичног и друштвеног, свакако централно мјесто заузима Крсна слава - појава коју је Цвијић означио као национално обиљежје Срба. Она је најдубљи изданак и најочигледнији знак препознавања Срба.

Билинац истиче да је став СПЦ да је слава дан празновања светитеља на чији се празник крстио предак неке породице, узео име тога светитеља, тај дан прослављао и оставио то у наслијеђе потомству.

Слава није свечаност појединца, као што је нпр. имендан, или рођендан, који постоје код појединих православних народа. Код Грка постоји имендан „ономастири“, код Руса „дењ ангела“, рођендан. Слава је свечаност шире заједнице, цијеле породице, или више породица, чак цијелог племена.

Протојереј Билинац истиче да, ма колико то изгледало необично, за Србе слава значи и рођендан и имендан, али не у тјелесном, него у духовном смислу.

„Слава нам је рођендан - јер су се наши незнабожачки преци тада крстили `родили водом и Духом`, постали чланови Цркве Божије, живе лозе на вјечно живом чокоту Христу. Слава је и имендан зато што смо тада добили име `православни хришћани`, то били кроз вијекове и остали до данас“ – појашњава Билинац.

Славу не прослављају само српски домови него и у установе и друштва, села, градови, цркве, школе, војска, еснафи, болнице и разна добротворна удружења.

ПОРИЈЕКЛО СЛАВЕ

Слава има црквено утемељење и формирана је, у данашњем облику, у вријеме духовних реформи у младој Жичкој, односно Пећкој архиепископији, које је у 13. вијеку предузео и извео њен први архиепископ Свети Сава.

Ова светковина позната је код православних Срба у разним временима, почев од најранијих дана и под различитим називима, а најчешће коришћени су свети, светац, дизање славе, Крсна слава.

Овај последњи у низу назива, под којим је овај празник данас најпознатији, најмлађи је и настао је у западним крајевима обновљене Пећке патријаршије 1557. године и касније.

Осим Срба, славу у неком облику прослављају и дјелови неких од сусједних народа.

Хрвати, посебно на острвима и у приморју, сматрају је као остатак своје „старе вире“ (вјере) - свакако православне.

Славу прослављају и неки Албанци мухамеданци што јасно указује на њихово и српско и православно поријекло, затим многи Румуни међу које је дошао велики број Срба и асимиловао се, уложивши свој духовни и културни прилог у њихову укупну културу.

Срби нису прекидали традицију прослављања Крсне славе ни у турском ропству, ни у бројним ратовима и биједама, све до времена комунизма, када су се у многим српским домовима угасиле славске свијеће.

У неким крајевима и до данас је остао обичај да се ломљење славског колача обавља у вечерњим часовима, као наслијеђе из Турских времена када је то чињено по мраку и кришом, јер су Турци настојали да и то српско обиљежје, као и сва друга, затру.

Протојереј Билинац наводи да у данашње вријеме многи желе да се врате својим коријенима, да опет славе своју крсну славу и тако врате Божији благослов на свој дом.

„Светитељ кога славимо наш је заштитник и молитвеник пред Богом. Он нас невидљиво чува и помаже нам у свим нашим животним тешкоћама. Он је наш животни учитељ, па је потребно да се потрудимо - да задобијемо оне врлине које је он стекао живећи на земљи и трудећи се да угоди Богу“ – истиче Билинац.

У укупном животу српског народа нема појаве која је тако снажно дјеловала и тако свеукупно држала у јединству породицу, као што је то Крсна слава - породични празник по превасходству.

Њено свеобухватно схватање, добро натопљено саборношћу, код Срба је тако обухватно и укоријењено да је потиснуло све индивидуалне прославе, прије свега имендане, а и рођендане, који код православних Срба никад нису ухватили коријене.

СЛАВСКИ ОБРЕД

На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала.

У неким крајевима гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих оде у кућу онога кога жели да позове, или кога годинама позива и уз пригодан разоговор, позове га на славу.

Негдје се опет каже да се „на славу не зове“, него да „слава зове“.

Исправно је и једно и друго, али је добро неколико дана пред славу подсјетити своје пријатеље и званице и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. Иако се то данас може урадити и путем савремених средстава комуницирања попут телефона, компјутера итд, прикладније је то учинити лично и непосредно.

На дан славе српски дом блиста у свјетлости и радости. Сва чељад су обучена тога дана у свечану одјећу и сви се труде око дочекивања гостију.

Протојереј Билинац наглашава да је веома важно да Крсну славу прославимо онако како нам је света Црква прописала и како нам је од наших старих остало.

„Све неправилности које се данас јављају, као што су спремање мрсних јела у посне дане, неумјерено коришћење алкохола, ружне ријечи и псовке, пушење поред славске свијеће и друго, врло су штетне. Боље је да не славимо, него да овако вријеђамо нашег светог заштитника, чинећи велики гријех“ – истиче Билинац.

Према његовим ријечима, крсне славе су дани духовне радости, којој жалост овог свијета не треба да одузме ништа, нити јој славље и бука нешто могу додати.

ОБИЉЕЖЈА КРСНЕ СЛАВЕ

Обиљежја Крсне славе су славски колач – хљеб, славско жито /кољиво/, славска свијећа, вино, молитва и икона светитеља.

Билинац наглашава да се кроз ове елементе види сажета слика Цркве као заједнице Бога, светих, преминулих и живих.

Према његовим ријечима, обред је исти, па било да је у питању слава породична, школска, болничка, храмовна, сеоска, градска...

Славски колач је, као и просфора, квасни хљеб, и по правилу, замијеси се освећеном водицом. Треба га умијесити дан прије славе.

Славски колач симболише Христово тијело, а његово пресјецање или ломљење симболише Христову жртву.

Кад нема свештеника, ломљење колача у дому обавља домаћин са својом породицом или са главним гостом на слави који се у неким крајевима зове долибаша.

Послије обреда освећења и сјечења, колач се изломи и послуже се сви укућани и гости. Погрешно је колач оставити по страни да се не поједе.

Прије ломљења колача домаћин или неко од званица прочита народну молитву - славарицу.

Уочи славе припрема се славско жито које се назива још и кољиво. Оно се освећује заједно са славским колачем. Сваки гост који дође на славу најприје се служи житом.

Билинац истиче да се, према учењу Цркве, славско жито спрема за све славе, јер се припрема у славу Божију, у славу празника или светитеља и покој душа предака који су нам предали Крсну славу.

„У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан и Илиндан, јер кажу да су то `живи свеци`. Истина је да не постоје `мртви свеци`. Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих“ – појашњава Билинац и додаје:

„Жито се, дакле, невезано за светитеља, спрема за све крсне славе, без изузетка и разлике. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме првадајући то тиме да су `тако радили и њихови очеви`.“

Вино је један од основних симбола у Хришћанству, и увијек симболише крв Господа Исуса Христа, невину крв проливену за наше спасење.

Свијећа гори цијелог дана, а гаси се кад догори. Свјетлост свијеће симбол је добра, Бога. Смисао свијеће и кандила као култних извора свјетлости је у ватри од које зрачи свјетлост.

Свијећа је поред старозавјетног кандила ушла у употребу хришћанскога култа још у првим вијековима хришћанства, и трајно остала у њему.

Обавеза слављеника је да на дан Крсне славе у породичном дому учествује у молитвеној заједници са својим ближњима.

Сваки православни дом треба да има икону своје Крсне славе и кандило. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби, и то увијек на источном зиду. Славска икона треба да је иконописана по правилима православља и да је освјештана у неком од храмова.

СЛАВСКИ РУЧАК

Богатство трпезе и разноликост јела која се припремају за славу треба да су примјерени материјалним могућностима домаћина, па задуживање како би се показали пред гостима богатом трпезом није у духу православља.

Слава је, прије свега, духовни догађај. Најважнији су колач, жито, свијећа, вино, молитва и светитељева икона, а све остало је ствар могућности.

Отуд и народна изрека: „Слава није јело и пиће, већ хљеб, жито и свијећа“.

Билинац наводи да је одсуство вјеронауке условило да се слава претворила, скоро искључиво, у славску гозбу, на којој ни домаћин ни гости не знају о правом смислу и суштини славе па чак ништа ни о светитељу који се слави.

„Једе се и пије у славу Божју, а наздравља се благословеним вином - такође у славу Божју и спомен свечев. Зато су и гости обавезни на озбиљност и пристојност: у погледу служења јелом и пићем, у погледу тема разговора и у погледу избора пјесама које пјевају“ – истиће Билинац.

Храна на слави треба да буде спремљена према пропису Цркве - посна у дане које Црква прописује као посне.

Билинац наглашава да је одређено и јасно речено да онај ко спрема мрсне понуде о слави за вријеме поста или више пази на дочек и провод гостију него до славе тиме вријеђа свеца, а славу доводи на ниво обичне приземне гозбе.

„Спремати мрсну храну за славу, ако је вријеме поста, велики је гријех“ – упозорава Билинац.

У појединим крајевима сачуван је лијеп обичај дворења славе, а то значи да домаћин на дан славе цијели дан не сједа док свијећа гори.

Он не сједа из поштовања према светитељу кога тог дана слави и који је главни гост у његовој кући, те он стоји пред њим као у цркви на молитиви.

Због тога што се о слави весели и пјева, увријежило се код народа потпуно погрешно схватање да не треба славити док је породица у жалости, или, да особа у жалости није радо виђена на слави.

Билинац наводи да је такво мишљење, црквено гледано, потпуно неосновано, јер не слави се слава ради пјесме и весеља, него ради молитвеног општења које тада треба и појачати.

Према његовим ријечима, молитвено јединство предака и потомака о слави потребно је без обзира који је покровитељ дома и без обзира на то да ли је породица у жалости.

„Зато, док год траје жалост у кући за преминулим чланом породице, славу породица нипошто не треба да прекида, али обилност гозбе и број гостију треба да буду смањени, односно сведени на скромнију мјеру. Умјесто весеља и пјесме да буде заједничко сјећање присутних на преминулога у молитви светоме и Богу, а ради спасења и живих и упокојених“ – појашњава Билинац.

Извор: Митрополија дабробосанска