Кад нисам имао ни динара, сутрадан сам морао да платим дупло, за казну. Ћутао сам и трпео. Никоме, чак ни мајци нисам ништа рекао. Нисам хтео да је нервирам. Сада, после свега, знам да је требало да урадим супротно.
Петнаестогодишњи К. В., ученик првог разреда средње Грађевинске школе, недељу дана по изласку из притвора, ово је у најкраћем, скоро у даху испричао, а онда, кршећи прсте, сагнуо главу и заћутао. Слике ружног догађаја, којих не може да се ослободи, и преживљене трауме, навиру попут бујице. Тешка тишина испунила је собу. Другари, који су му дошли у посету, пријатељски, у знак подршке га грле и дају до знања да су уз њега.
„Шест, седам пута су ме из те групе пресретали и тражили новац“, наставља да прича дечак, подигавши поглед.“- Неколико пута сам им се супротставио, и тада су били груби према мени, завлачили ми руку у џеп и сами узимали оно што нађу. Дешавало се да ми пре часова отму новац, и тада сам остајао гладан, без ужине. Позајмио бих од другова да купим да једем, и сутрадан им враћао.“
Дечаку је било тешко, ћутао је и трпео, а о ономе што преживљава никоме није говорио. Трудио се да и даље буде весео и расположен. Својим бригама није хтео да оптерећује никога. Мислио је, престаће! Али, нажалост, није. Злостављачи су се тог 7. новембра дрзнули, за време наставе су ушли у школску кантину и узели му ранац.
„Нисам ни знао шта су урадили“, наставља своју исповест петнаестогодишњак. „Друг и ја имамо исте ранчеве, узео сам његов када сам кренуо на час и тек у учионици схватио да није мој. Вратио сам се назад, али моје торбе није било нигде. Касније сам чуо да су је однели.
Нашао сам их, нешто од ствари су ми вратили, а део нису.“
Сећање на те тренутке навукло је тужну сенку на дечаково лице. Тешко му је да прича о ономе што се касније дешавало. Протекле дане најрадије би заборавио, али трагови немилог догађаја оставили су дубоке трагове.
„Поручујем вршњацима и свој деци да не ћуте и не трпе „, каже К.В. “ Нека се обрате некоме и траже помоћ. Ја сам мислио да ме нико неће узети у заштиту зато што су ми на улици отели 1.500 динара намењних куповини миша за компјутер или стотину динара за сендвич. Сада знам да је требало да кажем, бар друговима из разреда.“
Суморну тему на тренутак прекидају дечакови другови и другарица, причама о школи. Дечак се распитује о омиљеној професорки српског. Сутра би се вратио у школску клупу. Засада је неизвесно када ће то бити.
Орао њиву
Петнаестогодишњак, до пре три недеље весело и раздрагано дете научено од малих ногу да ради и помаже у кући, ни сада не може да мирује. Неколико сати је провео са дедом на њиви. Орали су. Треба припремити земљу за сетву. Као деветогодишњак почео је да одлази код деде у пекару и помаже.
Страх од злостављања
Две недеље пре немилог догађаја, када је К. В. бранећи голи живот ножем избо двојицу рекеташа, по причама његових другова, на једном часу им је речено да су неку децу напали старији и отели им новац и мобилне.
„У школи су нас тада упозорили да не носимо скупе ствари, да не бисмо били мета „, каже један од дечакових другова.
„Често на трибинама игралишта видимо старије, неки су и наркомани. Пуно деце размишља о томе да носи оружје са собом, да се одбрани у случају да их злостављају. О страху који влада говори и то што ни Н. К., ни његова мајка ни његови другови нису хтели да се фотографишу.“
Извор: ВасељенскаТВ
Нема коментара:
Постави коментар