Један од главних команданата ОВК Фатмир Лимај, притворен од Еулексовог
правосуђа, постао је почасни грађанин Валоне, града у којем је
проглашена независност Албаније
На кућама, помоћним објектима, преко тераса станова, са прозора, на
уличној расвети, а где се могло и са дрвета на дрво, по брдима и на
градским трговима Косова и Метохије стављене су, пободене, залепљене и
разапете заставе Републике Албаније. Обележава се сто година од оснивања
албанске државе и Дан заставе.
Улазак из правца Скопља у Приштину је готово потпуно црвено-црн. На врху хотела „Викторија” стоји копија америчког Кипа слободе, а са његове леве и десне стране, од крова хотела преко неколико спратова до земље, постављење су издужене заставе.
На кружном току, на јарболу слаб ветар једва помера огромно црвено-црно кишом натопљено платно, ту обично виси застава Косова која је, ових дана, готово нестала, мада су је неки ретки и маштовити прикрпили на албанску заставу.
Са овог кружног тока, у јесен 1999. године, нестао је Ђорђе Цвијановић. Према једној од верзија отмице, препознали су га као Србина јер је имао „Политику” у руци, завршио је са метком у потиљку, а 40.000 његових суграђана је избегло и отерано одавде.
„Све бих могла да поднесем сем демонстрација. Њих не могу да поднесем, због њих се не бих вратила у Приштину, после демонстрација више ништа није било исто”, каже Сунчица, бивши становник овог града. Шта ће данас, када Срба готово нема, бити другачије, шта ће ова последња најшира и најобухватнија мобилизација албанске нације сутра донети Балкану, шта је следећи садржај ове огромне енергије, чему данас служе ове демонстрације?
„Идемо ка уједињењу, то јесте наш природни циљ и ми ћемо га остварити”, каже средовечни господин у приштинској гужви. Албанци су у потпуној катарзи. Коначно и обједињено, уобличавање свести о великој Албанији довршено је са јучерашњим даном. Све је у знаку таквог поноса и достојанства, „а основа тог достојанства јесте чињеница што и Косово и Албанија прослављају са достојанствене историјске позиције победника”, основна је мисао коју у различитим облицима понавља премијер Косова Хашим Тачи. А да све буде у знаку историјске униформности, он јасно подвлачи како је сто година борбе Косова против Срба завршено и да су сада Косово и Албанија на истим позицијама и стреме ка Европској унији. Но, без обзира на те жеље, особљу Унмика и странцима је из безбедносних структура прослеђена порука да овде може очекивати „срећно пуцање” током дана и ноћи, па се од тог срећног пуцања и миротворцима ваља причувати.
Хиљаде епских, романтичних и ратничких поздрава, писама, порука и телеграма на различитим нивоима премрежило је простор на којем живе Албанци. Тако је, један од главних команданата ОВК, Фатмир Лимај, притворен од Еулексовог правосуђа, постао почасни грађанин Валоне, града где је проглашена независност Албаније.
Још раније су према Валони неки кренули пешке, а неки су се тамо запутили и на коњима. Ови потоњи су отишли на поклоњење породици Јашари у Преказе, па потом кренули у Албанију, да би јуче у рану зору са осталим коњаницима из Албаније ушли у Валону и тако исправили кашњење што га је, пре сто година, имао албански првак из околине Косовске Митровице Исо Бољетинац који није успео да стигне на проглашење албанске независности.
Испред хотела „Гранд”, у гомилама патриотске литературе, откривам двотомну Малу Просветину енциклопедију. Продавац обилази штанд, готово се наслања на мене и каже: „Ћути, не говори српски. Данас је овде пуно лудака. Носи то за тридесет евра.” Не погађамо се око цене у полушапату, размењујемо бројеве, има он још књига на српском.
У Метохији и Дреници додатно су украшени споменици „мученицима ОВК”, а градови потпуно затрпани заставама, када се уђе у Дечане има се утисак да више једноставно нема места на ком би се могла поставити застава, а мурал са ликом Рамуша Харадинаја у униформи из ратних дана, који заузима читаво крило једне зграде у центру вароши, само употпуњује атмосферу опште еуфорије.
У мобилизацији нације увек важну улогу има Министарство образовања које је наложило да у уторак први наставни час у школама буде посвећен стварању албанске државе и он ће у дневнику бити уписан као „Хроника стварања албанске државе”. Пошто су те 1912. године у моди били бркови, многи данас, присећајући се тог тренутка, пуштају бркове или лепе лажне.
Где су други и другачији у том црвено-црном свету орлова? Ћуте, склањају се, невидљиви су. У гето заједницама, стрепе и псују кад аутомобили дословце умотани у албанске заставе, често са гласном музиком и патриотским песмама, пролазе и трубе кроз српске средине.
„Оно грување ватромета синоћ у поноћ ми је било теже од бомбардовања”, каже једна од српских старица у Приштини. Оне данас и у оваквим данима великих покрета и демонстрација не желе да им се зна за име, често се не јављају на телефоне, у свој овој гужви то су најусамљенији људи на свету. У Центар за мир и толеранцију, једино место где се окупљају приштински Срби, јуче нико није дошао.
Ако је пре сто година на јучерашњи дан Република Албанија живела први дан своје независности, онда је јасно да је сто година касније, јуче, у апсолутној већини и јединству, био први дан нове етничке Албаније. Јуче је завршена изградња албанске нације. Шта је следеће?
Улазак из правца Скопља у Приштину је готово потпуно црвено-црн. На врху хотела „Викторија” стоји копија америчког Кипа слободе, а са његове леве и десне стране, од крова хотела преко неколико спратова до земље, постављење су издужене заставе.
На кружном току, на јарболу слаб ветар једва помера огромно црвено-црно кишом натопљено платно, ту обично виси застава Косова која је, ових дана, готово нестала, мада су је неки ретки и маштовити прикрпили на албанску заставу.
Са овог кружног тока, у јесен 1999. године, нестао је Ђорђе Цвијановић. Према једној од верзија отмице, препознали су га као Србина јер је имао „Политику” у руци, завршио је са метком у потиљку, а 40.000 његових суграђана је избегло и отерано одавде.
„Све бих могла да поднесем сем демонстрација. Њих не могу да поднесем, због њих се не бих вратила у Приштину, после демонстрација више ништа није било исто”, каже Сунчица, бивши становник овог града. Шта ће данас, када Срба готово нема, бити другачије, шта ће ова последња најшира и најобухватнија мобилизација албанске нације сутра донети Балкану, шта је следећи садржај ове огромне енергије, чему данас служе ове демонстрације?
„Идемо ка уједињењу, то јесте наш природни циљ и ми ћемо га остварити”, каже средовечни господин у приштинској гужви. Албанци су у потпуној катарзи. Коначно и обједињено, уобличавање свести о великој Албанији довршено је са јучерашњим даном. Све је у знаку таквог поноса и достојанства, „а основа тог достојанства јесте чињеница што и Косово и Албанија прослављају са достојанствене историјске позиције победника”, основна је мисао коју у различитим облицима понавља премијер Косова Хашим Тачи. А да све буде у знаку историјске униформности, он јасно подвлачи како је сто година борбе Косова против Срба завршено и да су сада Косово и Албанија на истим позицијама и стреме ка Европској унији. Но, без обзира на те жеље, особљу Унмика и странцима је из безбедносних структура прослеђена порука да овде може очекивати „срећно пуцање” током дана и ноћи, па се од тог срећног пуцања и миротворцима ваља причувати.
Хиљаде епских, романтичних и ратничких поздрава, писама, порука и телеграма на различитим нивоима премрежило је простор на којем живе Албанци. Тако је, један од главних команданата ОВК, Фатмир Лимај, притворен од Еулексовог правосуђа, постао почасни грађанин Валоне, града где је проглашена независност Албаније.
Још раније су према Валони неки кренули пешке, а неки су се тамо запутили и на коњима. Ови потоњи су отишли на поклоњење породици Јашари у Преказе, па потом кренули у Албанију, да би јуче у рану зору са осталим коњаницима из Албаније ушли у Валону и тако исправили кашњење што га је, пре сто година, имао албански првак из околине Косовске Митровице Исо Бољетинац који није успео да стигне на проглашење албанске независности.
Испред хотела „Гранд”, у гомилама патриотске литературе, откривам двотомну Малу Просветину енциклопедију. Продавац обилази штанд, готово се наслања на мене и каже: „Ћути, не говори српски. Данас је овде пуно лудака. Носи то за тридесет евра.” Не погађамо се око цене у полушапату, размењујемо бројеве, има он још књига на српском.
У Метохији и Дреници додатно су украшени споменици „мученицима ОВК”, а градови потпуно затрпани заставама, када се уђе у Дечане има се утисак да више једноставно нема места на ком би се могла поставити застава, а мурал са ликом Рамуша Харадинаја у униформи из ратних дана, који заузима читаво крило једне зграде у центру вароши, само употпуњује атмосферу опште еуфорије.
У мобилизацији нације увек важну улогу има Министарство образовања које је наложило да у уторак први наставни час у школама буде посвећен стварању албанске државе и он ће у дневнику бити уписан као „Хроника стварања албанске државе”. Пошто су те 1912. године у моди били бркови, многи данас, присећајући се тог тренутка, пуштају бркове или лепе лажне.
Где су други и другачији у том црвено-црном свету орлова? Ћуте, склањају се, невидљиви су. У гето заједницама, стрепе и псују кад аутомобили дословце умотани у албанске заставе, често са гласном музиком и патриотским песмама, пролазе и трубе кроз српске средине.
„Оно грување ватромета синоћ у поноћ ми је било теже од бомбардовања”, каже једна од српских старица у Приштини. Оне данас и у оваквим данима великих покрета и демонстрација не желе да им се зна за име, често се не јављају на телефоне, у свој овој гужви то су најусамљенији људи на свету. У Центар за мир и толеранцију, једино место где се окупљају приштински Срби, јуче нико није дошао.
Ако је пре сто година на јучерашњи дан Република Албанија живела први дан своје независности, онда је јасно да је сто година касније, јуче, у апсолутној већини и јединству, био први дан нове етничке Албаније. Јуче је завршена изградња албанске нације. Шта је следеће?
Нема коментара:
Постави коментар