НАЈАВА: Православна философско-књижевна школа у Крушевцу

Тема Школе за 2012. годину:

Временско-просторна димензија Србије светога Кнеза Лазара  у савременом контексту – онтологија сапостојања

Свети Методије у Моравској преводи Библију на словенски језик – глагољицу, која ће одмах претрпети измене због прилагођавања језику домаћих, моравских Словена. Каснија језичка прилагођавања говору и језику племена која ће прихватити православље и језик одвешће стварању новог писма – ћирилици. Наоружани ћирилицом и књигама ученици Ћирила и Методија из Бугарске отићи ће у Русију да великом словенском народу подаре православну, библијску ћирилицу. Тако ће, дакле, пут ћирилице постати путем Православља.

Прво упознавање словенских народа са језиком и књигом било је  путем превода Светога Писма; хришћански језик и писмо примљени су Духом Светим кроз Христа и у Христу, па су тако и јеванђелску, одуховљену и охристовљену реч унели у своје саборно сећање и делање. Зато нема дела у православних словенских народа а да оно није охристовљеним појмом означено и охристовљеном речју изречено. Ту све бива привлачено Христу енергијом Светога Духа, са чежњом за сједињењем са Њим, оваплоћеним Словом-Речју-Логосом. Примера наше и свега сједињености са Оваплоћеним Словом је безброј, та сједињеност пак јесте и временска и просторна.

Мисија Књижевног друштва Светог Ћирила и Методија и мисија Православне философско-књижевне школе требало би да се данас сусретну у повратку Православљу, али и у повратку нашем етосу и стилу писања, изнедреним у Моравској Србији светих: Кнеза Лазара, Кнегиње Милице и Деспота Стефана Високог, Деспотице Јелене Балшић и монахиње Јефимије, Константина Философа и исихаста који су доприносили светодуховском освешћивању и цветању на нашем првом Универзитету у Манасији, на Ресави, на Морави, у Зети. Дакле повратку етосу и врсти плетенија словес – полазној тачки и основи српске духовне лирике.

Где је место савременом граду Крушевцу у теми наше Православне школе  философско-књижевне, теми за 2012. годину: Временско-просторна димензија Лазареве Србије у савременом контексту – онтологија сапостојања? Крушевачко историјско и духовно предање и наслеђе је огромно. Крушевац припада српском народу, али и целокупном православном хришћанству. Зато би требало да и он, Крушевац град, настави да сапостоји, и још више да буде стециште литургичких дешавања и молитвених подвига, богословских истраживања и беседништва, философског мишљења и хришћанских књижевних тема и идеја, филокалијских остварења и прозрења, епистемолошких синтеза, уметничких и еколошких иницијатива, те мисијских посета нашим људима у расејању, као и људима добре воље, рецимо у овом тренутку у Џакарти.

Зоран Ђурић, књижевник, презвитер Александар Ерић, теолог и философ, и презвитер Драгић Илић, теолог, историограф и књижевник, промотери идеје о сновању Православне философско-књижевне школе у граду Крушевцу, предлажу да се данас у нас говори и пише о личностима који су заснивачи једне онтологије или битиословија постојања и сапостојања на руинама Србије светога Кнеза Лазара, зарад опоравка ње саме; опоравка у нашем актуелном хорохроносу или просторвремену.

Они сматрају неопходним, а и ми их у томе подржавамо, говорити о бићу и дару бића и битија, о истинском бићу и битију, о вечном бићу и битију;

о хришћанској онтологији (битиословију) и њеним изворима;

о хришћанској Божанској Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, примарно, и о неспојивости са Њом и са Њима монаде и индивидуализма, себецентризма и себељубља, секундарно;

о вери у Богочовека Христа, и у Бога Оца и Бога Духа Светога, и наравно, о поверењу у човека;

о грађењу свештеног идентитета на Човекољубивом Богочовеку Господу Исусу Христу;

о Цркви као Христовом Телу и о нама као Његовим удовима;

о светотајинској, васкрсној и есхатолошкој онтологији или битиословију;

о божанственој љубави и блаженству;

о новом човеку и његовом вечном добробитију као охристовљеном и христобитију. И опет, и с наше стране предлози да треба говорити о онтологији или битиословију  другога и самог сапостојања; о Господу Исусу Христу као другом и о човеку као другом, о ближњем као другом и о непријатељу као другом;

о самој твари као другој; најзад о смирењу и љубави и о гордости и смрти, као другим.

Незамисливо је не говорити о молитви као истинском разговору са Д(д)ругим, о Светој Евхаристији и Причешћу као истинском сједињењу са Д(другим) и нашем истинском постојању; о подвигу као нашој жртви за другог и нашој истинској љубави према њему. И наравно, о Светој и Божанственој Литургији као икони Царста Божијега и нашем предокушају истога; самим тим о литургијској иконографској онтологији или битиословију и есхатологији или кончинословију. Унутар теме Свете Литургије опет, неизоставно би се говорило о литургијским појмовима једнога и многих, првога и осталих...

*

Сазрцавајући тему наше Школе у повоју, теме за годину 2012.: Временско-просторна димензија Лазареве Србије у савременом контексту – онтологија сапостојања, и имајући жељу да наша Православна философско-књижевна школа у граду Крушевцу изобилује духом профитије, чудотворења и љубави, будимо јој ми сами њен први приложник. Наши прилози пак нека буду плетенија разноврсних словес, произашла из наше, из домаће скриптарнице. И то у сагласју са програмском визијом наше Школе.

Његово Преосвештенство Епископ Крушевачки
господин др Давид (Перовић)

Извор: Епархија крушевачка