Вас­кр­се­ње Хри­сто­во но­си по­ру­ку да је жи­вот ја­чи од смр­ти

Пра­зан Хри­стов гроб је из­вор на­ше на­де у раз­ре­ше­ње свих стра­хо­ва, без­на­ђа, оча­ја и нај­зад, смр­ти.



Про­то­је­реј-ста­вро­фор др Зо­ран Кр­стић је про­фе­сор Хри­шћан­ске со­ци­о­ло­ги­је и Ка­нон­ског пра­ва на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту СПЦ у Бе­о­гра­ду и рек­тор Бо­го­сло­ви­је „Све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти“ у Кра­гу­јев­цу.

 То­ком про­це­са се­ку­ла­ри­за­ци­је, по­след­њих два­де­се­так го­ди­на, ка­да је на­ше дру­штво по­ста­ло плу­ра­ли­стич­ко, ме­ња­ла се и по­зи­ци­ја СПЦ. Ка­ко се Цр­ква ге­не­рал­но од­ре­ди­ла пре­ма но­вој по­зи­ци­ји у дру­штву у ко­ме ви­ше ни­је за­јед­нич­ки прин­цип ко­ји струк­ту­ри­ра и хо­мо­ге­ни­зу­је раз­ли­чи­те дру­штве­не вред­но­сти и гру­пе?

– Tоком по­след­њих не­ко­ли­ко ве­ко­ва у европ­ским дру­штви­ма су се де­ша­ва­ли про­це­си ко­ји су ума­њи­ва­ли уло­гу Цр­кве у дру­штву. Ти про­це­си су се у те­о­ри­ји ка­рак­те­ри­са­ли јед­ним оп­штим на­зи­вом – се­ку­ла­ри­за­циј­ски про­це­си. Под њи­ма под­ра­зу­ме­ва­мо ду­го­трај­ни, ком­плек­сни и трај­ни про­цес еман­ци­па­ци­је дру­штва од ути­ца­ја ре­ли­ги­је и Цр­кве. Он ни­је исто што и ате­и­за­ци­ја дру­штва и та два пој­ма не тре­ба ме­ша­ти али је исто та­ко тач­но да је у не­ким дру­штви­ма се­ку­ла­ри­за­ци­ја до­ве­ла до ате­и­за­ци­је. Ка­кав год да је био ток и ин­тен­зи­тет тих про­це­са они су, без из­у­зет­ка, про­ме­ни­ли ме­сто Цр­кве у дру­штву. Из сре­ди­шњег ме­ста у па­три­јар­хал­ном дру­штву она се по­ти­ску­је ка мар­ги­на­ма, у сми­слу да ни­је ви­ше оп­ште­о­ба­ве­зна већ да пред­ста­вља лич­ни и при­ват­ни из­бор сва­ког по­је­дин­ца. Хри­шћан­ство та­ко по­ста­је не је­ди­ни, већ је­дан од по­ну­ђе­них пред­ло­га жи­вот­ног сми­сла ко­ји по­сто­је на „ду­хов­ном тр­жи­шту“. Хри­шћан­ство, а у на­шем слу­ча­ју Пра­во­сла­вље, ни­је ви­ше за­јед­нич­ка дру­штве­на „кли­ма“, кон­текст у ко­ме од­ра­ста­мо и жи­ви­мо, на осно­ву ко­га фор­ми­ра­мо жи­вот­не вред­но­сти и сам жи­вот у це­ли­ни.

То је сва­ка­ко, већ ду­же вре­ме­на но­ва си­ту­а­ци­ја за Цр­кву и хри­шћа­не пре­ма ко­јој се они не­пре­ста­но од­ре­ђу­ју и на ко­ју се не­пре­ста­но на­ви­ка­ва­ју. По­ла­зна тач­ка у до­бром раз­у­ме­ва­њу ових исто­риј­ских то­ко­ва је да се по­ло­жај Цр­кве у па­три­јар­хал­ном дру­штву не раз­у­ме као је­ди­но мо­гу­ћи, као иде­а­лан, па с то­га и је­ди­но при­хва­тљив. У том слу­ча­ју, ко­ји ни­је ре­дак, по­ста­ће­мо но­стал­ги­ча­ри за про­шлим „злат­ним“ вре­ме­ни­ма ко­ја се, сва­ка­ко, не­ће вра­ти­ти, а про­пу­шта­ће­мо но­ве и не ма­ле при­ли­ке за хри­шћан­ску ми­си­ју ко­је нам омо­гу­ћу­је са­вре­ме­но дру­штво.

Шта је ми­си­ја Цр­кве да­нас? Ко­ли­ко је фор­му­ла­ци­ја дру­штве­ног уче­ња свој­стве­на Пра­во­сла­вљу?

– Мо­дер­но и са­да већ пост­мо­дер­но дру­штво је раз­ли­чи­то од тра­ди­ци­о­нал­них, па­три­јар­хал­них дру­шта­ва. Оно има дру­га­чи­ју ло­ги­ку и дру­га­чи­је са­мо­ра­зу­ме­ва­ње али је и оно људ­ско дру­штво. И у ње­му су љу­ди глад­ни и жед­ни жи­вот­ног сми­сла, љу­ба­ви, људ­ске то­пли­не, за­јед­ни­штва и со­ли­дар­но­сти и, та­ко­ђе, Бо­га. У том сми­слу је ми­си­ја Цр­кве увек иста кроз све исто­риј­ске епо­хе. Ме­ђу­тим, основ­не и веч­не исти­не Цр­кве се раз­ли­чи­то „чу­ју“ у раз­ли­чи­тим исто­риј­ским епо­ха­ма. Сва­ка има сво­је спе­ци­фич­не ан­тро­по­ло­шке ак­цен­те ко­је не би тре­ба­ло за­по­ста­вља­ти у ми­си­ји. Је­дан од тих са­вре­ме­них ак­це­на­та је све ве­ћа те­жња, све ве­ћег и ве­ћег бро­ја љу­ди за гра­ђе­њем дру­штва со­ли­дар­но­сти на гло­бал­ном пла­ну, што по­зи­ва и Цр­кву да се од­ре­ди пре­ма спе­ци­фич­ним, са­вре­ме­ним дру­штве­ним про­бле­ми­ма, а за­шта она, опет, има вр­ло ја­ко упо­ри­ште у соп­стве­ном Све­том Пре­да­њу и исто­ри­ји.

Ви­ди­те ли опа­сност у по­ја­ви да ве­ли­ки про­це­нат пра­во­слав­них Ср­ба да­нас ре­ла­ти­ви­зу­је хри­шћан­ску по­ру­ку а ве­ру до­жи­вља­ва­ју као лич­ну, при­ват­ну ствар, не­за­ви­сну од Цр­кве?

– Ин­ди­ви­ду­а­ли­за­ци­ја ве­ра да­на­шњег чо­ве­ка, па и да­на­шњих пра­во­слав­них Ср­ба, до­во­ди до по­ја­ве ко­ју мо­же­мо да озна­чи­мо пој­мом ступ­ње­ви­те ре­ли­ги­о­зно­сти, што пред­ста­вља ис­ку­ство сва­ког све­ште­ни­ка у ње­го­вом па­стир­ском ра­ду. Он има у сво­јој па­ро­хи­ји оне ко­је по свим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма, а пре све­га по цр­кве­но­сти, мо­же­мо на­зва­ти хри­шћа­ни­ма у пра­вом сми­слу ре­чи и ко­јих је нај­ма­ње, па, иду­ћу ка мар­ги­ни, до ра­зних об­ли­ка ма­ни­фе­ста­ци­ја ве­ре тра­ди­ци­о­нал­них хри­шћа­на до фор­мал­них хри­шћа­на или хри­шћа­на три об­ре­да (кр­ште­ње, вен­ча­ње, опе­ло) ко­ји се на­ла­зе на ру­бу ре­ли­ги­о­зно­сти. Ни­ко­га од њих ми не мо­же­мо за­по­ста­ви­ти и пот­це­ни­ти али је све те­же те раз­ли­чи­те ма­ни­фе­ста­ци­је ре­ли­ги­о­зно­сти по­ве­за­ти и кон­тро­ли­са­ти да би се оне још увек мо­гле на­зва­ти хри­шћан­ским. Про­блем ни­је у то­ме што оне по­ста­ју не­за­ви­сне од дру­штва већ што по­ста­ју не­за­ви­сне од Цр­кве као из­во­ра и но­си­о­ца ве­ре. Али то је „суд­би­на“ свих тра­ди­ци­о­нал­них цр­ка­ва ко­је на сво­јим пле­ћи­ма но­се те­рет вр­ло ра­зно­ли­ког исто­риј­ског на­сле­ђа ко­га се не мо­же­мо та­ко ола­ко од­ре­ћи те­же­ћи ис­кљу­чи­во ка Цр­кви „ма­лог ста­да“ све­сних и чвр­сто опре­де­ље­них хри­шћа­на.

Ка­да го­во­ри­мо о бу­дућ­но­сти хри­шћан­ства у Евро­пи па и Ср­би­ји, цен­трал­но ме­сто при­па­да пи­та­њу - ко­ли­ко је Бог при­су­тан у на­шем сва­ко­днев­ном жи­во­ту и има ли ре­ли­ги­је у жи­во­ту са­вре­ме­ног чо­ве­ка?

– То је би­ла те­ма јед­ног мог пре­да­ва­ња од пре не­ко­ли­ко го­ди­на. Ни он­да, а ни са­да ми не па­да на па­мет да се ба­вим про­ро­штви­ма већ да ука­жем на јед­ну дру­штве­ну чи­ње­ни­цу са­вре­ме­них дру­шта­ва у од­но­су на ве­ру. Ра­ди се ис­кљу­чи­во о хри­шћан­ском раз­у­ме­ва­њу те по­ја­ве. Раз­ли­ку­ју­ћи хри­шћан­ску ве­ру од при­род­не ре­ли­ги­о­зно­сти мо­гло би се ре­ћи да што је ма­ње ве­ре у дру­штву то је ре­ли­ги­ја све за­шти­ће­ни­ја. А по­мањ­ка­ње ве­ре и по­раст ре­ли­ги­о­зно­сти у са­вре­ме­ном дру­штву би­смо мо­гли да ока­рак­те­ри­ше­мо и као кри­зу при­су­ства Бо­жи­јег у жи­во­ти­ма љу­ди. То је вр­ло озбиљ­на и па­стир­ска али и ге­не­рал­но го­во­ре­ћи, те­о­ло­шка, про­бле­ма­ти­ка. Са­вре­ме­ни чо­век жи­ви си­ту­а­ци­ју од­су­ства Бо­га. Жи­вот­ни мо­де­ли ко­је при­хва­та пре под­ра­зу­ме­ва­ју Бо­жи­ју од­сут­ност не­го при­сут­ност. Те­шко се про­на­ла­зи ме­сто за Бо­га у сва­ко­днев­ном жи­во­ту и за­то су ма­ни­фе­ста­ци­је ве­ре спо­ра­дич­не, у сло­бод­но вре­ме и обич­но без су­штин­ске по­ве­за­но­сти са сва­ки­да­шњим жи­во­том. Оне су из­у­зе­так, а не пра­ви­ло.

Је­су ли тра­ди­ци­о­нал­ни вер­ни­ци ко­ји сла­ве сла­ву и иду у Цр­кву о Ус­кр­су и Бо­жи­ћу хри­шћа­ни? Де­мо­крат­ска Евро­па и де­мо­крат­ска Ср­би­ја по­др­жа­ва­ју ова­кву вр­сту вер­ни­ка. Ка­кав је став Цр­кве и за­што истин­ски вер­ник не­ма бу­дућ­ност у Евро­пи, ка­ко сте то на­ве­ли у јед­ном од сво­јих тек­сто­ва?

– Ов­де се на­ла­зи­мо на те­ре­ну кла­сич­не и веч­не на­пе­то­сти из­ме­ђу Цр­кве и све­та. Прет­ход­но смо ис­та­кли да тра­ди­ци­о­нал­ног вер­ни­ка ни у ком слу­ча­ју не сме­мо од­ба­ци­ти и оста­ви­ти из­ван па­стир­ске бри­ге али то не зна­чи да је он и иде­а­лан тип вер­ни­ка. Тра­ди­ци­о­нал­ни вер­ни­ци су, углав­ном, ма­ње или ви­ше се­ку­ла­ри­зо­ва­ни вер­ни­ци ко­ји­ма је хри­шћан­ство до­да­так и украс у жи­во­ту али не и ње­го­ва су­шти­на. Та­кви вер­ни­ци ви­ше при­па­да­ју све­ту не­го Цр­кви и за­то њи­хо­ве ма­ни­фе­ста­ци­је ве­ре не угро­жа­ва­ју ло­ги­ку „ово­га све­та“, на­про­тив оне је по­др­жа­ва­ју, те та­ко и по­ста­ју за свет иде­а­лан тип ре­ли­ги­о­зно­сти. Али ово ни­је про­блем са­мо де­мо­крат­ске Евро­пе или де­мо­крат­ске Ср­би­је он је увек по­сто­јао и увек ће по­сто­ја­ти до раз­ре­ше­ња у Цар­ству Не­бе­ском. Сва­ко др­жав­но и дру­штве­но уре­ђе­ње је од ово­га све­та и сва­ко­ме ће, без из­у­зет­ка, аутен­тич­но хри­шћан­ство сме­та­ти. Тра­ди­ци­о­нал­ни хри­шћа­ни из­ра­жа­ва­ју од­ре­ђе­но по­ми­ре­ње Цр­кве и све­та и за­то су за Цр­кву па­стир­ски про­блем, а за свет иде­а­лан тип ре­ли­ги­о­зно­сти.

Из­бор­на кам­па­ња по­кре­та и удру­же­ња оби­лу­је зло­у­по­тре­ба­ма по­и­сто­ве­ћи­ва­ња ве­ре и на­ци­је у на­ци­о­нал­не и по­ли­тич­ке свр­хе. Мно­ги као основ­ну иде­о­ло­ги­ју има­ју Пра­во­сла­вље, ко­је је угро­же­но, а они тре­ба да га бра­не. Ко­ли­ко је опа­сно игра­ње са овим јеф­ти­ним па­ро­ла­ма за­рад оства­ре­ња по­ли­тич­ких ци­ље­ва?

– Ко­ри­шће­ње ве­ре у по­ли­тич­ке свр­хе је увек и без из­у­зе­та­ка зло­у­по­тре­ба ве­ре и по­чет­ни ко­рак сва­ког фун­да­мен­та­ли­зма. Пра­во­сла­вље ни­је ни на­ци­о­нал­ни ни по­ли­тич­ки про­грам, а по­го­то­ву не бар­јак под ко­јим ће­мо се бо­ри­ти про­тив дру­гих љу­ди, сем у из­у­зет­ним исто­риј­ским окол­но­сти­ма. У тра­ди­ци­о­нал­ном дру­штву Цр­ква је има­ла по­ли­тич­ку уло­гу ко­ју јој мо­дер­но дру­штво од­ри­че и углав­ном не до­зво­ља­ва. Ту тре­ба да нам бу­ду ја­сне рав­ни де­ло­ва­ња. Цр­кви ни­је ме­сто у по­ли­ти­ци као про­це­су бор­бе за власт али јој је­сте ме­сто у по­ли­ти­ци као ста­ра­њу о ства­ри­ма „по­ли­са“, о за­ла­га­њу за оп­ште до­бро због ко­га, уоста­лом, власт и по­сто­ји.

Ко­ли­ко је де­ла ми­ло­ср­ђа уну­тар цр­кве­не за­јед­ни­це? Да ли је ра­ни­је би­ло ви­ше до­бро­твор­ног ду­ха, ду­ха за­ду­жби­нар­ства, бра­то­љу­бља, слу­же­ња бли­жњем, со­ли­дар­но­сти, по­жр­тво­ва­но­сти? Мо­же ли се ха­ри­та­тив­ни рад оче­ки­ва­ти од Цр­кве и сва­ког чла­на Цр­кве?

– Оно­га тре­нут­ка кад би у Цр­кви де­ла ми­ло­ср­ђа пре­сах­ну­ла, тог мо­мен­та ни ње ви­ше не би би­ло. Она су увек при­сут­на али она ни­су то­ли­ко ме­диј­ски атрак­тив­на као зло ко­је пу­ни на­ше ме­ди­је и ства­ра при­вид да је да­нас не­ста­ло сва­ке људ­ско­сти. Пру­жа­те ми при­ли­ку овим пи­та­њем да на­зна­чим раз­ли­ку из­ме­ђу хри­шћан­ског мо­де­ла ми­ло­ср­ђа и дру­гог, оп­ште­људ­ског. До­бро­твор­ни дух и мен­та­ли­тет сре­ће­мо у свим дру­штви­ма и свим епо­ха­ма. И све је то по­хва­ла вред­но. Али, Но­ви За­вет нам го­во­ри и о дру­гој вр­сти ми­ло­ср­ђа и бра­то­љу­бља. Ка­да апо­стол Па­вле у 2Кор у 8. гла­ви по­хва­љу­је цр­кве Ма­ке­до­ни­је на ску­пље­ној ми­ло­сти­њи он све­до­чи о пу­ком си­ро­ма­штву њи­хо­вом и да они по мо­гућ­ству и пре­ко мо­гућ­ства до­бро­вољ­но да­ва­ху (2Кор 8, 2–3). Да­кле, ов­де ни­је реч о вер­ти­кал­ном до­бро­чин­ству ко­је по­ла­зи од бо­га­тих и за­вр­ша­ва се си­ро­ма­шни­ма, већ о хо­ри­зон­тал­ном - свих пре­ма свим чла­но­ви­ма цр­кве­не за­јед­ни­це. Та­ко се етос до­бро­чин­ства, у све­ту ре­зер­ви­сан за не­ке, у Цр­кви пре­тва­ра у сва­ко­днев­ни хри­шћан­ски етос. Ово би био циљ ко­ме тре­ба те­жи­ти.

Ка­ко Цр­ква да­нас под­сти­че во­лон­тер­ски рад и ши­ре ан­га­жо­ва­ње сво­јих чла­но­ва?

– То је на­ша на­су­шна по­тре­ба. Сва­ка хри­шћан­ска ак­тив­ност, па и до­бро­вољ­ни рад, је оп­ти­ми­стич­ка ак­тив­ност. Она но­си у се­би, нај­пре, ес­ха­то­ло­шки али и дру­штве­ни оп­ти­ми­зам да се не­што мо­же ура­ди­ти и да то, та­ко­ђе, вре­ди ура­ди­ти. Да се од­ре­ђе­на ло­ша си­ту­а­ци­ја ма­кар ма­ло мо­же по­пра­ви­ти, из­ме­ђу оста­лог и мо­јим лич­ним тру­дом и на­по­ром. На­жа­лост, че­сто смо све­до­ци, а по­не­кад и но­си­о­ци су­прот­ног, де­фе­ти­стич­ког ста­ва да се ни­шта не мо­же про­ме­ни­ти, да је све без­на­де­жно. Евен­ту­ал­не про­ме­не, ка­ко сам ра­ни­је по­ме­нуо, мо­гу да до­ђу са­мо са „вр­ха“ али не и ор­га­ни­зо­ва­њем и ак­тив­но­шћу обич­них љу­ди, гра­ђа­на, нас. Тре­ба да бу­де­мо све­сни то­га да је ова­кав став по­сле­ди­ца ви­ше­де­це­ниј­ског жи­во­та у то­та­ли­тар­ном дру­штву ко­је је до­зво­ља­ва­ло под­сти­ца­је и ак­ци­је са­мо са др­жав­ног вр­ха, из­ра­жа­ва­ју­ћи, као и сва­ки то­та­ли­тар­ни ре­жим, не­по­ве­ре­ње пре­ма сло­бо­ди и до­број во­љи љу­ди, по­је­ди­на­ца. То је био си­стем ко­ји је по­го­до­вао раз­во­ју па­сив­них осо­ба и па­сив­ног од­но­са пре­ма дру­штву. Ова­кво ста­ње се од­ра­зи­ло и на Цр­кву ко­ја је ге­то­и­зи­ра­на и у тој бор­би за го­ли оп­ста­нак још се до­дат­но, па­си­ви­зи­ра­ла. Мен­та­ли­те­ти се спо­ро и те­шко ме­ња­ју али у из­ме­ње­ним дру­штве­ним окол­но­сти­ма, они не са­мо да не по­ма­жу већ и од­ма­жу. Во­лон­те­ром би, нај­ши­ре го­во­ре­ћи, мо­гао да се сма­тра сва­ко ко ну­ди стал­ну са­рад­њу у про­се­ку не ма­ње од 2 са­та сед­мич­но или не ма­ње од 20 да­на го­ди­шње, бес­плат­но, не­ко­ри­сто­љу­би­во и ис­кљу­чи­во у ин­те­ре­су за­јед­ни­це, са ци­љем со­ли­дар­но­сти. А во­лон­те­ра ши­ром све­та има мно­го, а и код нас све ви­ше. По­ме­ну­ћу во­лон­те­ре „Чо­ве­ко­љу­бља“, до­бро­твор­ног фон­да СПЦ. Сви они не­гу­ју и ти­ме уоб­ли­чу­ју, сво­је­вр­сни во­лон­тер­ски жи­вот­ни стил ко­ји би хри­шћан­ским реч­ни­ком мо­гли да озна­чи­мо као етос слу­же­ња. No­vum у од­но­су на пре­дањ­ски етос и ње­го­ве до­са­да­шње исто­риј­ске ма­ни­фе­ста­ци­је је да он, да­нас, тре­ба да пред­ста­вља трај­но опре­де­ље­ње.

Да ли је Пра­во­сла­вље ушло у ства­ра­лач­ки ди­ја­лог са мо­дер­ном и пост­мо­дер­ном, да ли је на пра­ви на­чин ус­по­ста­ви­ло од­нос с вред­но­сти­ма и схва­та­њи­ма са­вре­ме­ног до­ба?

– Пра­во­сла­вље се не­пре­кид­но на­ла­зи у ди­ја­ло­гу са ак­ту­ел­ном исто­риј­ском епо­хом. Он је не­ка­да ква­ли­тет­ни­ји, а не­ка­да за­о­ста­је за тре­нут­ном си­ту­а­ци­јом па хри­шћа­ни би­ва­ју ока­рак­те­ри­са­ни као кон­зер­ва­тив­ни. Са­мо по се­би то ни­је ни­шта ло­ше. У на­шем Све­том Пре­да­њу има мно­го на­та­ло­же­ног исто­риј­ског ис­ку­ства ко­је нас спре­ча­ва да бр­зо и ола­ко при­хва­та­мо све но­во, са­мо за­то што је но­во. Ме­ђу­тим, и су­прот­на си­ту­а­ци­ја ни­је по­жељ­на, да се осу­ђу­је све но­во, опет са­мо за­то што је но­во. У од­но­су на стал­но и бр­зо про­мен­љи­ве дру­штве­не окол­но­сти ко­је жи­ви­мо, то зна­чи не­пре­кид­но и аутен­тич­но хри­шћан­ско ра­су­ђи­ва­ње. Сва­ка исто­риј­ска епо­ха има сво­је до­бре ка­рак­те­ри­сти­ке и сва­ка сво­је ан­тро­по­ло­шке жр­тве. Та­ко исто и мо­дер­ност. У од­но­су на тра­ди­ци­о­нал­но дру­штво она има и сво­је пред­но­сти и сво­је ма­не. У њој је ви­ше сло­бо­де а ма­ње си­гур­но­сти док је у тра­ди­ци­о­нал­ним дру­штви­ма би­ло обр­ну­то. Оно што тре­ба да увек има­мо у ви­ду и што отва­ра пер­спек­ти­ве за на­ше хри­шћан­ско све­до­че­ње је да је сва­ко вре­ме Бо­жи­је вре­ме, у ко­ме баш нас, а не не­ке дру­ге, Го­спод по­зи­ва да га сле­ди­мо и да му бу­де­мо уче­ни­ци.

Ка­кву по­ру­ку нам до­но­си Вас­кр­се­ње Хри­сто­во?

– Вас­кр­се­ње Хри­сто­во увек но­си по­ру­ку да је жи­вот ја­чи од смр­ти. Ка­да су же­не ми­ро­но­си­це Ма­ри­ја Маг­да­ли­на, Ма­ри­ја Ја­ко­вље­ва и Са­ло­ми­ја ушле у Хри­стов гроб чу­ле су ре­чи ан­ђе­ла: „Не пла­ши­те се. Ису­са тра­жи­те На­за­ре­ћа­ни­на, рас­пе­то­га. Уста­де, ни­је ов­де; ево ме­ста где га по­ло­жи­ше“ (Мк 16,6). Пра­зан Хри­стов гроб је из­вор на­ше на­де у раз­ре­ше­ње свих стра­хо­ва, без­на­ђа, оча­ја и нај­зад, смр­ти.

 Разговор са протојерејем-ставрофором др Зо­раном Кр­стићем, професором ПБФ-а
 Аутор: Славица Лазић

Извор: Православље новине Српске Патријаршије