Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање
православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог
сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика
коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века
„веома површно“ продрла у српске земље. Поменути став се повремено
појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених
(анти-исихастичких) научника. Међутим, он
је, на основу темељнијих истраживања српске археографске грађе (посебно
од стране В. Мошина, Д. Богдановића и М. Лазића), демантован и
констатовано је да је теза о површном продирању исихазма у српске земље
четрнаестога века изнесена без дубљих и свестранијих егзактних увида у
постојеће српске историјске изворе.Са друге стране, и код научника који су имали трезвенији став према исихастичкој традицији и ангажовано је истраживали, неретко се дешавало да се интензивни и комплексни однос Св. Григорија Паламе и Срба игнорисао. Покушаћемо у овом кратком есеју да укажемо на значајне сегмента те, за обе стране (и Паламу и Србе), судбоносно важне везе.
Однос најзначајнијег позновизантијског богослова Св. Григорија Паламе и Срба се може посматрати на два нивоа. Први се односи на директни (лични) однос Паламе и ондашњих Срба, a други се тиче утицаја Паламиног богословља на рану српску теолошку мисао (пре свега, преко превода његових списа), одн. формативног утацаја на средњовековни српски верски идентитет.
ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ЦАР ДУШАН
Колико нам је познато, Срби су најмање два пута помогли Палами у моментима када је бивао најугроженији. Први пут, за време жестоких исихастичких спорова, српски монаси из Манастира Хиландара стали су на страну тиховатеља које је предводио Палама, и тада је хиландарски игуман потписао познати Светогорски томос. Други пут су га трговци из околине Дубровника откупили од Агарјана и тако спасили ропства. Упркос несумњивој важности тих догађаја, најзанимљивији сусрет Паламе са једним Србином догодио се у зиму 1347/48. године. Највећи богослов и највећи владар онога доба у исто време бивају „прогоњени“, први од својих непријатеља – антиисихаста, а други од куге, и спас налазе на истом месту – Светој Гори.
Душан, од скора владар „Срба и Грка“, искористио је присуство значајног јерарха византијске цркве, који је био у незавидном положају (није могао да буде на својој катедри у Солуну), сусрео се с њим и понудио му прелазак у своје царство. Палама је одбио ту Душанову понуду. Касније ће прихватити да у његово име преговара, није нам ближе познато о чему, са цариградским двором. Резултат тог посланства нам, такође, није познат.
До нас је дошла и једна интересантна легенда о сусрету Паламе и Душана. Приликом разговора цар Душан је подсетио солунског епископа да га Грци не желе, и пошто не може да се врати на своју катедру, понудио му је да дође у Србију, где ће добити све могуће животне погодности (цркве, градове…). Св. Григорије, као доследни исихастички подвижник, пошто је пажљиво саслушао све понуде, одговорио је: „Ми немамо потребе ни за политичком влашћу, ни за областима, ни за приходима, ни за зарадом, ни за великим благом“. А затим је свој став илустровао тако што је човека упоредио са сунђером који тек једну чашу воде може да упије. Показавши руком на Егејско море, које је запљускивало снегом покривени Атос, Палама је упитао Душана да ли би сунђер бачен у море могао у себе да прими сву воду његову? – Не, не би могао, одговорио је сâм Палама. И додао, упио би само чашу, а осталог се не би ни дотакао. Након тога, Душану је све било јасно.
ПАЛАМА У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ПРЕВОДНОЈ И ОРГИНАЛНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани. Догађаји који су преломно утицала на то да српска православна духовност тада, али и у наредним вековима, буде по преимућству исихастичка јесу, пре свега, црквена и литерарна делатност Данила II која је утрла пут исихазму паламитског типа, а потом и превод дела Дионисија Ареопагита који је приредио инок Исаија (1371).
Најстарији српски превод неког Паламиног дела, колико нам је данас познато, датира из осамдесетих година четрнаестога века и налази се у једном зборнику који се чува у Манастиру Високи Дечани (ради се о чувеном рукопису „Дечани“ бр. 88), а који садржи антилатинске богословске текстове. Први текст у зборнику је Паламин и насловљен је: „Слово прво против Латина како од Оца исходи Дух Свети“, као што се може претпоставити, ради се о делу које припада чувеним Паламиним „Аподиктичким словима“ (састављеним око 1336. године). Српски превод преноси Паламину аргументацију против латинског учења о filioque, и православни став о исхођењу Духа од Оца. Поред наведеног „Слова“, рукопис садржи још један превод његовог дела које је насловљено „Против Латина“, а које, такође, припада „Аподиктичким словима“. Српски преводилац је, то је несумњиво, био изузетно богословски образован, а уз то, имао је и свест о значају црквених полемика које су се водиле у његово доба у Византији и неопходности да и српска црквена јавност буде упућена у њих. Као што ће се показати, управо јасно изграђен антилатински став, у земљи која се налазила „између Истока и Запада“, определиће историјску судбину српског народа у будућим вековима, и обезбедити то да и у току вековног ропства он сачува свој духовни интегритет. Важно је додати да су поред антилатинских списа, у средњовековној Србији били активно превођени и Паламини подвижнички текстови, и они ће пресудно утицати на неговање исихастичке духовности у Српској Цркви, слободно можемо рећи, и до наших дана.
Сада не можемо подробно да набрајамо све познате средњовековне преводе Паламиних дела, само бисмо напоменули да постоје индиције да у корпусу српских превода имамо и текстове који нису сачувани у грчком оргиналу. Но, о томе ће ипак последњу реч дати истраживачи Паламине писане заоставштине.
ЕПИЛОГ
И однос Паламе и Срба, поред још мноштва доказа разних врста, јасно упућује на то да је наведени став Оболенског погрешан. Подробније истраживање свих аспеката византијско-српских односа говоре „да је средњовековна Србија једина словенска земља која је стварно усвојила учење исихаста, и то не само као догмат наметнут од стране црквене власти, већ као теолошки систем који је проткан истанчаним богословским и философским појмовима“ (А.-Е. Тахиаос). Можда најбољи показатељ првржености ондашњих Срба исихазму и конкретно Палами јесте чињеница да је он у српским земљама био поштован као светитељ и пре званичног уписа у диптихе светих (1368).
На крају бисмо додали да су Срби и у модерном добу међу првима почели да се баве стваралаштвом Св. Паламе. Између два светска рата, претежно на Западу, почињу да се реализују значајна истраживања паламистичког богословља, које ће у наредним деценијама бити водећа тема не само у патрологији, него и у медиевистици у целини. Неколико деценија пре појаве важнијих радова који обрађују Паламино дело, а у добу када су у свету чланци на ту тему били права реткост, у Гласнику Православне далматинске цркве, марта 1900. године појављује се, за историјат бављења паламизмом, значајан есеј – „Св. Григорије Палама и Варлаамити“, који нажалост није потписан. У прошлом веку публиковано је неколико изврсних радова наших богослова од којих је најзначајнији докторат Архиеп. Амфилохија Радовића који се бави Паламином тријадологијом. Дакле, и данашњи Срби, као и њихови преци, имају свест о важности Паламиног богословља како за развој теолошке мисли тако и за вођење једног здравог црквеног живота.
Благоје Пантелић
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар