НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВИМА - Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Дакле, ваља у суботу добро чинити (Мт.12,12). То је Господ рекао по исцељењу човека са сувом руком у синагоги, у суботњи дан, и то на прекор фарисејима који су заповест о суботном мировању довели
дотле да су чак избројали колико корака се тога дана може направити. Међутим, пошто ни добра дела није могуће чинити без кретања, они их се радије одрицаху, него да попусте прекомерно кретање. Спаситељ их је више пута због тога изобличавао. Јер, у суботу се захтевало уздржање од животних брига, а не од дела благочашћа и братољубља. У Хришћанству се, уместо суботе, празнује недеља са истим циљем – уздржавати се од животних послова и дан посвећивати искључиво делима по Богу. Хришћанско здравоумље никад није ишло до фарисејског ситничарења, односно до неделатности у недељу. Међутим, дозвољено разрешење за делање у тај дан далеко је превазишло границу исправности. Неделање у дан суботе је фарисеје удаљавало од чињења добрих дела, док Хришћане одвлаче делатности које oни себи дозвољавају у недељни дан. Уочи недеље – позориште, а затим свакакво друго увесељавање. После тога – преспавано јутро: у цркву се нема кад. Неколико посета, ручак, увече опет увесељавања. Тако се све време посвећује стомаку и наслађивању осталих чула, а о Богу и добрим делима се нема кад мислити.

УТОРАК

Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, pacипa (Мт.12,30). Ко је са Господом? Онај који живи и дела у Његовом духу, ко себи не дозвољава ни мисли, ни осећања, ни жеље, ни намере, ни речи, ни дела, која би била неугодна Господу или противна Његовим откривеним заповестима и опредељењима. Ко живи и дела другачије, ниje са Господом, и због тога расипа. А шта расипа? Не само снагу и време, него и оно што сабира. На пример, богатство са Господом не сабира онај који га само гомила, не делећи га са другим и себе лишавајући чак и најнужнијег; или онај који, сабирајући га, траћи на раскош или на сујетне жртве, остављајући део и својим наследницима. На оном свету он ћe се јавити без ичега, и биће беднији од најбеднијих. Напротив, богатство са Господом сабира онај који га, кроз руке бедних и оних којима је потребно оно што је сабрао, шаље у вечне скривнице. Када умре, он ћe на оном свету све наћи сачувано, сабрано, па макар читав свој овдашњи живот расипао. То се може применити и на сабирање знања. Ту је расипање још очевидније. Још овде, наиме, постаје познато да oнaj који не мисли у Господу, не сабира брда знања (као што претпоставља), него само старудије, призраке истине (а не саму истину). Код њега не само да нема знања, него ни разборитости. Он почиње да бунца као месечар. Читајте системе материја.листа и видећете да је тако.

СРЕДА

У сваком човеку који непокајано живи у греху, живи и бес, који, као у кући, располаже свим што је у њему. Када грешник, по благодати Божијој, доживи скрушеност због својих грехова, каје се и престаје да греши, ђаво бива изгнан из њега. Он га спочетка не узнемирава, јер је у покајаном много ревности која као огањ сажиже бесове и одбија их као стрела. Међутим, када ревност почне да се хлади, ђаво приступа издалека са својим предлозима, убацујући сећање на ранија задовољства и призивајући к њима. Добро се чувај, покајниче, јер се од везивања осећањем за њих брзо прелази ка жељи. И ако се ни овде не опоменемо и не вратимо у стање раније трезвености, пад неће бити далеко. Из жеље се рађа склоност ка греху и решеност, и унутрашњи грех је већ готов. За спољашњи се, пак, само чека повољна прилика. Укаже ли се она – грех ћe се учинити. Са тим и бес поново улази и почиње да гони човека од греха ка греху, и то још брже него раније. Господ је то описао у причи о поновном враћању беса у очишћени и пометени дом (Мт.12,42-45).

ЧЕТВРТАК

Јер ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50). Господ нам тиме даје да разумемо да духовно сродство, које је Он дошао да посади и однегује на земљи, није исто што и телесно сродство, премда је по форми односа једнако са њим. И у њему постоје очеви и мајке – тј. они који порађају речју истине или благовештењем, како говори апостол Павле. И у њему постоје браћа и сестре – тј. они који су од једног рођени духовно и расту у једном духу. Родбинске везе овде изграђује благодат. Но, оне нису спољашње, него дубоке и животне, као и телесне, једи-но што им је место у другој области – вишој и важнијој. Због тога и јесу надмоћне над телесним. Када потреба захтева, телесне везе се приносе на жртву духовним интересима, без жаљења и са пуном увереношћу да је тако Богу угодно и да Он то сам захтева.

ПЕТАК

Прича о сејачу описује разне односе душа према речи Божијој (Мт.13,4-9). На првом месту стоје они који уопште не пазе на реч. Слушају, но чувено не улази у душу, већ само лежи на њеној површини, као семе на путу. Реч се не смешта у њих, будући да имају други начин мишљења, друга правила, друге укусе. Због тога она брзо ишчезава из сећања, као да уопште није ни била слушана. На другом месту су они који радо слушају реч и примају је брзо, али неће никакав труд да понесу ради њеног испуњења. Док се не захтева никаква жртва, они се наслађују речју, а нарочито њеним обећањима. Међутим, чим се покаже неопходност да се нешто жртвује ради верности речи, они је издају. Они се одричу ње и њених обећања ради угађања својим привезаностима. На трећем месту су они који прихватају реч и почињу да живе по њој, да би се затим сувише предали бригама и окупирањима свога века, земаљским старањима, која даве благе намере које су се већ образовале под дејством речи Божије. На четвртом месту су они који реч примају са пуном вером и који се решавају да живе по њеним захтевима, са готовошћу на све жртве и напоре, и који своме срцу не дозвољавају да се веже за било шта земаљско. Седи и расуди и ти каквој врсти душа припадаш.

СУБОТА

Код онога коме су, под дејством страха Божијег и деловања савести, разбуђене духовне потребе, образује се посебно чуло којим се одгонета смисао речи које се односе на ствари из духовнe области, па макар оне биле обучене и у форму приче. Њима приче не скривају истину, него је још јасније разоткривају. Ко нема такво унутрашње настројење, слуша о духовним стварима, излаганим путем приче, и ништа не разуме. Кад би му се и без форме приче изложиле духовне ствари, он би разумео речи, али саму суштину не би схватио, будући да би она упућивала прекор свим његовим схватањима. Она би му изгледала неприкладна, те он не би закаснио да јој се наруга. То и јесте разлог што је Господ народу говорио у причама. Ко има дар духовности, разумеће причу, а ко нема – не треба му ни говорити. Јер, говори, гледајући не виде, и слушајући не чију нити разумеју… јер је отврднуло срце овог народа. Способне, пак, да виде скривену истину прича није лишила намераване поуке: Ко има дaћe му се, и претећи ће му (Мт. 13,12-15).

НЕДЕЉА ПЕТА ПО ДУХОВИМА

Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тј. изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Мт.8,28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај“. То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате.

Свети Теофан Затворник