Шта да радимо? Овај човек чини многа чудеса (Јн.11,47).
Једино у томе је јеврејска ученост нашла Спаситеља кривим. И у данашње дане
немачка ученост у Јеванђељу Христовом налази да је
УТОРАК
Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно
остане; ако ли умре, многи род доноси (Јн.12,24). И тако, ако xoћeш да будеш
плодан – умри. Умри на такав начин да у срцу носиш осећање као да се то заиста
десило. Мртав човек се не одазива ни на шта што га окружује. Тако ради и ти:
ако те хвале – ћути, ако нападају – ћути, ако си стекао добитак – ћути, ако си
сит – ћути, ако си гладан – ћути. Буди такав према свему спољашњем, а унутар
себе се налази тамо где је сваки умрли – у другом животу, пред лицем
свеправеднога Бога, у очекивању последње одлуке. Какав је, казаћете, плод од
тога кад ће онда све да замре? Не, нећe замрети, него ће се јавити енергија, и
то још каква! „Остала је још једна минута“, рећи ћеш себи. „Сад ћe одлука. Дај
да пожурим да урадим још нешто“. И – урадићеш. Тако поступај у сваком тренутку.
СРЕДА
Господе, ко верова проповедању нашем?, жали се са чуђењем
пророк Исаија (53,1). И сада се може слично узвикнути: „Ко сада искрено верује
речи твојој, Господе? Скоро сви су се поколебали“. Додуше, језик многих још
ћути о вери, али се ретко које срце није удаљило на нешто друго. Шта је узрок
томе? Почео је да се oceћa интерес у неверју. Развила се потреба за неверјем
ради прикривања интереса срца, несагласних са вером. Ту је корен зла. Није
разум противник вере него – развраћено срце. Разум је само утолико крив што се
покорава срцу и што прихвата да мисли по жељама срца, а не по начелима истине.
При томе му силни разлози за истину изгледају ништавни, а некаква маленкост
против ње му изгледа велика као гора. Уопште, у област ума се уноси смутња која
га ослепљује. Он не види, и у тој смутњи и не може да види. Но, кад бар не би
ништа објашњавао.
ЧЕТВРТАК
Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава
овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши
правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте
плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је
силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно
што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако
и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке
којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном
наде и неодступне молитве.
ПЕТАК
Када бисте мене знали и Оца мога бисте знали (Јн.14,7).
Према томе, доиста не знају Бога, премда и име Његово носе (Deus – Бог; одатле
– деист) и много о Њему расуђују. Нема истинитог Бога без Сина, као ни без Духа
Светога. Онај ко верује у Бога, а не исповеда га Оцем Сина, не верује у Бога
који је истинити Бог, него у неки свој сопствени изум. Истинити Бог је дао свог
Сина јединородног за спасење људи, а људима који верују у име Сина Његовог,
даје власт да буду деца Божија, те их љуби и сваку њихову молитву слуша ради
Сина. Стога, ко има Сина има и Оца, а ко нема Сина нема ни Оца. Нико нe прилази
Оцу осим кроз Сина, и од Оца ништа не добија осим преко Сина. Без Сина нема
пута ка истинитоме Богу. Ко машта да га нађе [мимо Њега] – налази се у заблуди.
СУБОТА
И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћy учинити (Јн.
14,13). Какво утешно обећање! Но, како су малобројни они који се њиме користе!
Ретко ко гa има на уму. Има и таквих који га уопште не схватају и не
прихватају. Због чега је то тако? Због тога што не љубе Господа и Његове
заповести не испуњавају. Та неверност срца Господу потире сваку смелост у
обраћању Богу са молбом, као што и у животним стварима неисправни слуга не сме
да тражи ништа од својих господара, знајући да не заслужује никакве самилости.
Редовне молитве се читају по свом правилу и у њима су веома велике прозбе.
Међутим, оне се само читају. То још није и сама молитва или прозба. Стати са
истинском молитвом пред Господа и принети му прозбу није могуће све док се не
очисти савест пред Њим.
НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА
Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и
Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са
свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син
Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би
могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим,
та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца
преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе.
Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи
да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у
нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели.
Нестане ли она – и Хришћанству је крај.
Нема коментара:
Постави коментар