11111111111111

петак, 09. новембар 2018.

ИСУСОВА МОЛИТВА - СВЕТИ ТЕОФАН ВИШЕНСКИ ЗАТВОРНИК


1. Сви се ми молимо, али постоји молитва која се моли сама и која за собом повлачи целог унутарњег човека. Само онај ко њу доживљава зна шта је молитва (Тум.118.Пс.ст.16).

2. Још је за прве ученике св.Антонија било одређено као правило да одмах по доласку у пустињу напамет науче неколико псалама. Затим је саветовано да када боравиш у келији, а да се ничим не занимаш, или пак када негде идеш, треба да изговараш напамет научене псалме. Ово се звало: поука. Код нас, у словенским отачким књигама, често се наилази на заповест: "Тајно се поучавај". То значи: сабери пажњу и непрестано понављај: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног" (Тум.118.Пс.ст.16).

3. Миле су ми заповести Твоје, правдом Својом оживи ме ... Дајем оно што се од мене тражи, свом душом желим и тражим, а Ти, Господе, даруј ми то што од Твоје доброте зависи - оживи ме. Ја желим и тражим, али само си Ти, Господе, у стању да ме правдом Твојом оживиш. У уобичајеном благочестивом животу ово се најлакше постиже навикнутошћу на молитву Исусову. У њој је мало речи, али у тим је речима садржано све. Од давнина је прихваћено да када се навикнеш да се молиш овом молитвом, она може да замени сваку другу. И постоји ли ико међу онима који ревнују за спасење а да није упознат са тим делањем?! Према мишљењу светих отаца, велика је сила ове молитве: међутим, на делу видимо да у тој сили не учествују сви који упражњавају ову молитву, да не кушају сви њене плодове. Зашто? Зато што сами хоће да узму у посед оно што је дар Божији и дело благодати Господње. Наша је ствар да почнемо да понављамо ту молитву: ујутро, увече, када ходамо, када лежимо, када радимо и када одмарамо - за то нам није потребна нарочита помоћ Божија. Ако се будемо потрудили око тога, сами можемо да дођемо дотле да језик и несвесно понавља ову молитву. Иза тога може да уследи некакво умирење помисли, па чак и извесна топлота срца; но, све то ће, како у Добротољубљу примећује монах Никифор, бити дело и плод нашег напора. Зауставити се на томе, исто је што и задовољити се понављањем познатих речи, попут папагаја, макар то биле и речи какве су: "Господи помилуј". Ево какав је плод од тога: мислићеш да нешто имаш, иако заправо немаш ништа. То се и догађа онима који, у време навикавања на ову молитву, не постану, колико је од нас, свесни тога у чему је њена суштина. Не схватајући ово, они се задовољавају природним почецима њеног дејства на које смо горе указали и прекидају тражење. Онај пак ко постане свестан њене суштине, неће прекинути тражење, него ће, видећи де се и поред свих његових напора да поступа по упутствима стараца очекивани плод ипак не појављује, одустати од било каквог очекивања плода само од свог труда, и сву ће наду положити на Бога. Када до тога дође, појављује се могућност благодатног дејства: благодат долази у само њој знаном трену, и молитва Исусова укорењује се у срцу. Тада ће, како кажу старци, споља гледано све бити исто, али неће бити исто по унутрашњој сили (Тум.118.Пс.ст.40).

4. Неко други ће рећи "Ето, ја се молим, а страсти ме ипак савладавају"! Нису све молитве једнаке. Истинска молитва никада неће донети штету ... Она неће допустити да онај ко је упражњава буде савладан страстима ... Истинска молитва, по речима св.Јована Колова, изгледа овако: "Седим, каже он, под дрветом, и у даљини угледам звери како се приближавају. Немам снаге да се борим против њих, зато се пењем на дрво. Звери дођу, задрже се неко време и оду". Ово пењање на дрво представља предавање себе молитви, у тренутку када се приближе страсна искушења (Тум.Пс.118.ст.117).

5. Ум се испрва моли са напором, присиљава се на молитву снагом воље. И то је, свакако, умна молитва. Умна молитва помало загрева срце и уводи га у другу молитву - умно-срчану. Срце, када навикне да се моли под дејством ума и када се загреје, почиње само да се покреће на молитву, те у њу повлачи и ум. Ова молитва срца - истинска молитва, каква она треба да буде - молитва је која обузима целокупно биће човеково, јер где је срце тамо је и читав човек. Овакво се стање очитује кроз унутарњу тежњу која бива за време молитве, читања, размишљања, па чак и без свега тога - приликом неког посла. Последње је изнад првог (Тум.Пс.118.ст.19).

6. Суштина хришћанског живота (а тим пре монашког) састоји се у томе да се стане умном у срце, пред Богом, у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог Духа.

7. Неко трудећи се проводи године, а неко и десетине година, пре но што успе да стане у срце. Господ то даје, али не без тражења и напора. Он види предано тражење и болан напор, види патњу жеднога срца, те се сажали и пружи исчекивано благо. Зашто поступа тако, познато је само Њему. У ризницу се Божију не уводи без испитивања верности онога ко се уводи.

8. Црећан тражитељ проналази срце и својим умом утврђује се у њему пред Господом; тако стоји пред Њим неуморно, као верни поданик пред царем.

9. Умна молитва састоји се у томе, да се умом у срцу стоји пред Богом - или просто, или пак уз произношење мољења, благодарења и славословља.

10. Неопходно је својски напрегнути ум и не удаљавати се од Бога, увиђајући сећање на Њега чак и приликом обичних занимања; друкчије речено: трудити се да се иде у присуству Божијем.

11. Умна молитва може да буде праћена напором, када се човек сам труди око ње, и самопокретна, када се одржава и делује сама по себи.

12. Код умног стајања пред Богом - са трудом или самопокретног - треба пребивати у уверењу да је Свудаприсутни Бог и у нама, да нас гледа и пази на нас.

13. Ум треба сјединити са срцем. Како? Научи да се умом у срцу молиш: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!"

14. Савршавање умне молитве Господу Спаситељу састоји се из следећег: стани умом и пажњом у срце и, у убеђењу да је Господ близу и да посматра, дозивај га са умиљењем: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" Чини то непрестано - у цркви, код куће, на путу, на послу, за столом, у постељи, речју - од кад отвориш очи па док их не склопиш (Види: Епископ Теофан, Писма о духовном животу).

15. Шта је то умна молитва? Непрестано обраћање ума у срце, ка Господу, или пак непрестано стајање пред Господом умом у срцу, уз дозивање Господа, или без дозивања, већ само са осећањем преданости и скрушеним падањем ничице пред Њим у срцу. За навикавање на овај самопринудни молитвени напор искусни молитвеници изабрали су управо молитву Господу Спаситељу и установили су правила како је треба обављати да би помоћу ње у себи развио своју сопствену молитву. Ствар је проста - стани пред Господом умом у срце и моли му се: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" Тако чини пре молитве, између молитава, после њих, тако чини у цркви, тако читав дан, да би сваки трен дана био испуњен молитвом.

16. Ова спасоносна молитва испрва обично представља веома тешко дело. Но, за онога ко не буде лењ да се око ње потруди, она ће постати самопокретна, обављаће се сама, попут потока који жубори у срцу (по речима о.Партенија Кијевског).

17. Ово благо је велико и треба се потрудити да би било задобијено. Они који се труде и који су узнапредовали у молитви препоручују вежбу која није претешка - пре или после молитвеног правила, јутарњег или вечерњег (црквеног), и током дана, одреди неко време за обављање само те молитве, и савршавај је овако: седи, или боље стој на молитви, пажњу усредсреди у срце, пред Господом, у убеђењу да је Он присутан и да те проматра, те завапи: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!". И чини поклоне, ако желиш, појасне или земне. Тако поступај четврт сата, пола сата, више или мање, како ти је угодно. Што усрдније се потрудиш, то ће брже молитва да се привије уз срце. Боље је да се ревносно прихватиш дела и да не уступаш док не добијеш оно што желиш, или док ова молитва не почне сама да се покреће у срцу; након тога је само одржавај.

18. Што се више молитва Исусова унедри у срцу, то ће се срце више загревати и молитва ће постајати све самопокретнија - тако се разгорева огањ духовног живота ... Његово горење постаће непрестано, док ће уједно молитва Исусова захватити цело срце и кретаће се непрестано (види: Писма о Духовном животу).

19. Основни закон молитве је да се ништа не замишља, него да се ум сабере у срце, у убеђењу да је Бог близу, да нас види и да брине за нас, те да се у том убеђењу поклонимо Њему, Који је страшан у величанству и близак у благоснисхођењу нама (исто).

20. "Брижљиво пази на себе, чувару Божијег дела - пише преп.Григорије Синаит - и разумно савршавај дело своје. Ако видиш светлост, или огањ, изван себе или унутра, или некакав лик, Христов на пример, или анђела, или неког другог, не примај то да не будеш повређен. И не допуштај уму своме да ствара такве слике: то је спољашње дело и води у прелест. И ако приметиш да било ко вуче твој ум ка таквим спољњим представама, не попуштај, држи се унутра и савршавај дело пажње усмерене ка Богу без икаквих слика" (Еп.Теофан, Писма о дух. животу).

Из књиге: „Молите се непрестано“

Нема коментара:

Постави коментар