Епископ Теодосије у Ораховцу: Угледајмо се на жене Мироносице

Звук звона са Цркве Успенија Пресвете Богородице у Ораховцу, којa су се данас у поподневним сатима огласила, позвала су преостали верни народ овог метохијског градића на молитву. Иако се редовно
окупљају на Литургијама у своме храму, за преостале Србе у Ораховцу је ово било посебно и веома значајно окупљање. Својим доласком и служењем петог у овој седмици Молебана за спас Косова и Метохије, почаствовао их је сам Епископ рашко-призренски Теодосије.

Владику су у црквеној порти дочекали парох ораховачки отац Веља Стојковић, парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић, игуман манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрит Стефан, игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михајло, игуманија манастира Девич мати Анастасија, парох призренски јереј Слободан Ђорић, јеромонах Кирило из Дечана.

Упркос летњем периоду када су многи родитељи са децом на одмору црква је била пуна људи. Сви су пажљиво слушали молитве, које је изговарао владика или су их својим умилним појањем узносиле монахиње девичке смењујући се у појању са монасима из Зочишта и Дечана.

Владика је молитвом и очинским обраћањем позвао окупљене да не губе наду, и да опстају на овим просторима погледа упртог у Господа.

У Ораховцу, у овим августовским данима, када се увелико наговештава неко коначно решење статуса Косова и Метохије, живи у малом српском гету око 300 православних Срба, од тога око деведесеторо деце. У суседном селу, Великој Хочи их је око 500, од тога нешто више од стотину деце.

Погледа упртог у своју Цркву која им је вековима била  уточиште и стуб одбране, и у овим судбоносним тренуцима, верни народ Ораховца је овим окупљањем потврдио да је уз Цркву са надом  у опстанак просторима где су вековима  живели њихови преци.

ТРАНСКРИПТ БЕСЕДЕ ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА У ОРАХОВЦУ:

Часни и преподобни оци, сестре монахиње, браћо и сестре,

Ево, и пети дан по реду, служисмо Молебан за страдални народ на Косову и Метохији, приводећи вечерас крају ове усрдне молитве и петодневни пост, којим смо се крепили и отварали своја срца Господу, добијајући од Њега духовну утеху.

Овом приликом говорићемо о нади у Христу. Можда ће се неко запитати како да говоримо о нади у Ораховцу где пар стотина Срба живи око своје Цркве Успења Пресвете Богородице, у малом гету, већ пуних двадесет година. Зато, овде и говоримо о нади, као што Васкрсење Христово најрадосније славимо у Храму Св. Гроба Христовог у Јерусалиму. Наша вера је вера парадокса, вера у којој се учимо да у крштењској купељи умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек у Христу Спаситељу. Наша вера је вера светих мученика и исповедника, који су по логици овог света били највећи губитници, а пред Богом и памћењем наше Цркве, они су слављеници, док њиховим мучитељима, тадашњим моћницима овог света, није остало ни помена зна. Наша вера заснована је на Крсту, који је од дрвета мучења и срамоте, постао симбол спасења и Дрво вечног живота, са кога се духовно хранимо да би се вечно радовали у вишњем Јерусалиму.

С тога, овог пута желимо да беседимо о нади, на месту где, по људској логици, никакве наде не може бити. Посебно, ово се односи на оне, који су потонули у дефетизам, пролазну и варљиву логику овога света и који не виде ништа више од оног што се може изразити метрима, динарима или еврима. Где може бити веће хришћанске наде од нашег Ораховца, Велике Хоче, манастира Пећке Патријаршије, Девича и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици? Сестре монахиње су, попут жена Мироносица, остале под Крстом на коме је страдао распети Господ наш, и тиме показале верност Њему, Светој Цркви и распетом Косову и Метохији.

Браћо и сестре, угледајмо се и ми на њих, да би се и на нама испуниле речи из Светог Откривења: ,,Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр.2,10).

Једном су светог Аву Јустина питали, да ли ће постојати нада у вечности, јер ће нам тамо све бити дато у Господу. Хоће, причају да је рекао Свети старац ћелијски, зато што нема краја узрастању у љубави Христовој и зато не престаје ни нада да ћемо се још више насићавати те вечне радости Господње. Вечни живот је, по светим оцима, стално узрастање у Христу, и оно почиње већ сада у овом животу.

Царство Божије, односно сам Бог, је међу нама, јер по речима Господњим: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18.20). Зато се и ми и сабирамо у свете храмове, зато се заједно и молимо, јер Бог је благоизволео да ни овде, па ни у вечности, не постојимо као јединке и самотњаци, већ као браћа, сабрана у Христу.

Бог Отац нам је преко Богочовека Христа, Сина Својега Јединороднога, обзнанио тајну Своје воље „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (уп. Еф 1.9-10) На другом месту у посланици Галатима, Апостол нас учи да се сараспињемо у Христу да не бисмо живели више ми као појединци, већ да Христос живи у нама. Јер, као што у Адаму сви умиремо, тј. по природи човечијој, тако ћемо у Христу сви и оживети. Али, већ сада и овде, светим крштењем и хришћанским животом улазимо у нови начин постојања, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба, ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.“ (Гал. 3.28)

Велике су ово тајне, али на овим тајнама почива и наша нада, а не на пролазним обећањима овога света, у коме све дође и прође, где је „све и сва заиста таштина, а живот је сенка и сан; (и где се) узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Јер када цео свет стекнемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци.“ (уп. сједален са  опела).

Ми смо, православни хришћани, управо зато што не тражимо оно што је пролазно, већ ону радост која је неодузимљива. Када нас обузме страх за своје имање, за куће и земаљска блага, сетимо се увек речи Господње „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6.19-21) Све материјално може се поново стећи и задобити, али ако срце своје вежемо за оно што је пролазно, онда ћемо себе лишити оног што је вечно и непролазно.

Истинско богатство, драга браћо и сестре, једино постоји у Христу, јер када задобијемо благодат Духа Светога, која нам се од Оца даје у Христу, и ако живимо у највећој беди и сиромаштву, бићемо најбогатији људи на свету. Онај који не зна за такво благо, само скупља, граби и отима, а што више граби, све више је у страху да му то неко не одузме, или да то не изгуби. Зашто? Зато што се венчао за материјално и пролазно, зато што је своје срце везао за оно што свакако једног дана треба да остави и да се пресели из овога света у живот „нестарив и вечни“.

Браћо и сестре, сви смо ми у овом земаљском животу путници и пролазници. Ово је прилика да се сви заједно подсетимо на древни хришћански спис „Посланицу Диогнету“ у коме је на предиван начин описана вера и нада првих хришћана: – Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани, учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина…… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу…. Воле све (људе), а сви их гоне. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.“ (Посланица Диогнету 5.1-15)

Ето, видите браћо и сестре, на какав смо живот позвани и којом вером и којом надом су живели наши древни преци широм хришћанства, а посебно на овој благословеној земљи метохијској, у овом родном виногорју у коме узрастате као лозе око чокота Христа, и вековима чувате име хришћанско и светосавско. Да, у тој вери и нади треба да васпитавате своју децу да никада не забораве чије име и веру носе.

Ово размишљање о хришћанској нади завршили бисмо опет Светим Апостолом Павлом који нам говори: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим 5.3-5)

Зато, овде у Ораховцу  највише говоримо о нади, и зато проповедамо наду нашем верном народу на Косову и Метохији, посебно ових дана, јер је нада у Бога оно што нас чини чвршћим и трајнијим у Христу. Онај, чије је надање само у човеку, већ сутра ће се разочарати, али онај који положи наду у Бога, увек је радостан и на свему Богу благодари. То не могу да схвате они који Бога нису упознали и којима су и ум и срце прилепљени за земљу и не виде ништа од земље, у коју ће и они као и сви људи пре или касније бити положени. Зато наша Црква стално позива да подигнемо главу Богу, не у гордости и сујети, већ у смирењу и благодарности, и тада ћемо обрести ону радост, коју нам нико не може одузети. Ко има ту радост, у њему нема страха, јер је страх као тама која нестаје када се појави светлост. Тако, светлост вере у Христа одгони сваки страх, и сваку бригу и сваку невољу, и даје нам утеху коју нам овај свет не може дати.

Таква нам је вера и нада, браћо и сестре, највише потребна у времену у коме живимо. Ми смо сви, неизмерно, благодарни Богу, што је са нама у овим тешким данима неизвесности и опасности. Молимо се Мајци Божјој  и Свима светима да нас подрже на нашем крсно-васкрсном путу, који води вечном животу. Нека би нас Господ молитвама свих Светих оснажио и подржао да опстанемо на нашим вековним огњиштима, на нашем светом Косову и Метохији.

Господ да вас све благослови, и у овом свету, и у све векове векова. Амин!

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска