11111111111111

субота, 11. август 2018.

Како је Пророк Илија зауставио секташко крштење


Ова прича је о томе како је Господ пројавио чудо у мом животу кроз Пророка Илију.

Од тога дана прошло је већ скоро десет година, али и сада се присећам свега што се догодило са трепетом и благодарношћу.

Моји родитељи живе у Украјини и по вероисповести су протестанти, адвентисти седмога дана (суботари). Када је моја сестра послала своју ћерку, а моју нећаку кумицу, баби на село мој духовни отац Василије, мудар и добар човек – право оличење љубави, рекао ми је:

– О, Наташа… Ваша мама ће девојчицу увући у своју веру.

А баћушка је, морам рећи, необичан човек. И ако он нешто каже, треба га врло пажљиво саслушати. А рекао је он то некако између осталог, узгред.

Тек касније сам се тога сетила.

Али били смо заузети, све је већ било договорено, карте купљене и девојчица је пошла да проведе лето код бабе у Полтави.

Првог августа, у суботу, позвала сам своју другарицу и замолила је да одведе моју нећаку да се причести за Илиндан. Пријатељица се с радошћу сложила. Али убрзо ме је опет позвала и некако збуњено и потресено ми рекла да сама позовем и разјасним шта се дешава у нашој кући.

Позвала сам Украјину и сазанала следеће.

Моју кумицу је баба решила да поведе да присуствује адвентистичком крштењу. А за оне који нису упознати са тим, «крштење» је код адвентиста углавном масовно (по 30 и више људи), на реци – има ту пуно шарених душека на надувавање, музике, песама и поклона. За шестогодишњу девојчицу тај призор је веома привлачан. А у нашу цркву, на Причешће, после тога нема ни расположења ни жеље ићи.

Баш су ми тада на памет пале речи нашег баћушке…

Моји преговори са бабом су зашли у ћорсокак – не треба притискати дете, како га не би одвратили од цркве и изазвали бунт.

Страшно сам се разљутила, у глави су ми се ројили свакојаки осветнички и непродуктивни планови. Као што видите, нисам ни помислила да се помолим. Позвонила сам баћушки, предочила му ситуацију и замолила да се моли за нас. Осећала сам као да ћу пући од беса и немоћи.

Ујутру сам стигла у наш Сретењски манастир у Москви – и трком на Исповест. Допао ми је један од наших дивних отаца. Ех…

Како ме је само изгрдио! Како ме је преслишао:

– Како сте то могли?! То је ваше кумче! Па они не поштују Мајку Божију! Па они ни Крст Христов не признају!!! Пустили бисте своју ћерку у јавну кућу?! Не бисте? Тако, што се вас тиче како хоћете, али враћајте своју девојчицу одатле!

Стојим и ридам. Замолила сам благослов да се причестим, нисам била баш најдостојнија у том тренутку. Осмотрио ме је и благословио.

А ја сам, морам истаћи, одлучна жена, увек све могу, све увек треба да је по моме и то сместа. Нисам нека хришћанка. А ту стојим и схватам да ништа под милим Богом не могу да учиним – ни да одлетим тамо, ни да се довезем. Ама баш ништа! А ђаво шапће – позваћу маму и рећи ћу јој да је с нама готово! Ако је поведеш на то «крштење» – то је то, даље нећу ни да те видим, и све остало у том духу.

Вратила сам се код свештеника и упитала:

– А могу ли, оче, с мамом да говорим, а не са кумицом?

– Можеш, – рекао је,– али с љубављу...

Па где још и љубави да нађем?! Видим само злобу, рат и диктатуру.

Ушла сам у цркву и стала код Пророка Илије. Тада сам први пут у животу завапила свим својим бићем:

– Пророче Илија! Ти си Валове врачеве уништио – уништи и душмане који окружују моју девојчицу! Ти си дрва поливена водом запалио по вери својој – заштити моју девојчицу! ‒ Исто така сам вапила и Спаситељу и Мајци Божијој. Читаву службу сам провела поклањајући се светима. Причестила сам се. И у души су завладали мир, тишина и спокој.

Изашла сам из цркве, позвала маму и рекла:

– Молим те, не води унуку на твоје крштење.

А она изазива:

– А куда да је поведем? У ваш храм?!

– Не, – рекла сам, – никуда је не води.

Мама је застала ‒ и одједанпут почње да се осећа нервоза у њеном гласу:

– Добро. Нећу је повести. А ни крштења неће бити. Ђаво се умешао. – И спустила слушалицу.

Око пет минута сам стајала непомично попут стуба. Нисам разумевала до краја шта се управо догодило. Мислим, можда је у питању непогода (у Москви је тада лило као из кабла). Позвала сам другарицу:

– Тања, код вас је пљусак?

– Не, – одговорила је, – сунце сија.

Потрчала сам назад к свештенику и скоро вичући рекла:

– Оче! Неће бити крштења!

А он ће:

– Хвала Богу! Видите како се све добро свршило, слава Богу…

Брзо сам се вратила кући. Испричала сам сестри шта се догодило, а њу ухватила језа. Замолила сам је: «Позови ти и сазнај шта се десило».

А сада, драги моји, молим вас да сами претпоставите шта се могло десити. Мало се стрпите и не читајте даље. Када људима препричавам овај догађај увек молим за мало стрпљења. Још нико није погодио о чему је реч.

Разболео се њихов пастор? – Не.

Можда су се разболели они који су хтели да учествују у том крштењу? – Не.

Лоше време? – Није ни то.

Поплаве, финансијска криза итд. – Не, не и још једном не.

А десило се следеће.

СВИ који су требали да учествују у суботарском крштењу су одустали од тога. Сви наједном...

Ето тако. Милостив је Господ!.. Када дођем до овог дела приче увек плачем.

Од тог тренутка тачно и из искуства знам да је Богу све могуће. Да се његова сила остварује само када смо ми немоћи. Томе смета само наша својевољност, тврдоглавост и самоувереност. И од тада сам се целим срцем везала за Пророка Илију, бескрајно захваљујем Господу за то чудо у мом животу.

Испричала сам ову причу једном свештенику који пише књиге, да тамо убаци и ову причу о чуду, а он је рекао:

– Мене си нашла да причаш о чудима. То је наш свакодневни живот. Једноставно се треба молити.

Крај приче и Богу нашему слава!

Наталија Строк
С руског Александар Ђокић
Извор: Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар