ЈУРОДИВИ ХРИСТА РАДИ

Нико не жели да се осећа глупим. Када се то догоди наше лице се зацрвени, а наше очи обично гледају на доле. Тада обично желимо да се сакријемо или да побегнемо, а како црвенило на лицу пролази тако се мржња у срцу ствара. А оно што следи, односно наше речи и дела су таква да се због њих касније кајемо. Када се осетимо глупим онда обично после тога и одреагујемо глупо, несхватајући да стрпљење, а и удаљавање од такве ситуације нас може смирити. Пошто је ово универзална истина, веома је зачуђујуће зашто су велики светитељи одлучили да од себе праве да су луди ради свог спасења и спасења других. И заиста, још зачуђујуће је да је за све људе неопходно да од себе праве да су луди ако желе да буду спасени.

У Русији је скоро написана књига која користи многе истините догађаје из живота светитеља који су били луди Христа ради. Најпотреснији детаљи из ове књиге су делови у којима пише о унутрашњем стању ових светих људи. Али, без сумње, најтежи део је да све ово објаснимо модерним читаоцима. Ипак, мислим да је књига успела да прикаже оно што жели да претстави. Она нам доказује духовну снагу ових светитеља.

У једној књизи која описује светитеља лудог Христа ради говори се о човеку који је због своје гордости и осећаја срамоте пред људима утицао да жена и дете умру прииком порођаја. Та жена је требала да буде његова супруга, али је њега било срамота да је ожени и крио је од друштва да је она трудна, тако не само да није била у болници када је требала да се породи, него ни на самрти није позвао свештеника да је исповеди и причести.

У књизи такође пише шта се даље догодило. Један Старац, монах, је разговарао са тим човеком након смрти те жене и детета приликом порођаја и рекао му да постоји вечни Бог и да је он Свемилостив. Али милост долази као награда за труд. Такође му је рекао да када душа напусти тело она више не може да ради на свом спасењу, јер се спасење гради у земаљском животу, али да он може да се потруди уместо упокијених, јер су они део њега.

Остатак свог живота тај човек је провео живећи за жену и дете који су се упокојили. Био је луд Христа ради, живео је у посту и сиромаштву, добио дарове да исцељује болести код људи, одлазио на ходочашће у Јерусалим.

Ова књига не нуди нешто примамљиво за читаоце као друге књиге, јер на крају човек луд Хрсита ради постаје толико духован да своје тело након смрти оставља животињама у шуми.

Али све то није ништа ново. Током историје постојало је много људи у Православљу који су били луди Христа ради и који су на тај начин постајали велики Светитељи.

Свакоме је потребно да буде луд Христа ради да би се спасио. Али наравно не мора да иде до таквих екстрема. По речима Старца Софронија такав пут је пут Господњи. Самим одласком на исповест ми то испуњавамо, али то се може испунити и у свакодневном животу.

За неке то је алармантно јер нема много људи који би желели да прођу кроз срамоту. Разне неугодне емоције се стварају када смо посрамњени и када нам кажу да ништа не вредимо. За оне који посрамљују друге може се рећи да је то демонски јер тиме желе да униште другог човека. А сасвим је друго када неко добровољно постаје луд Христа ради.

Сам Христос је прошао кроз поруге и срамоту, али је рекао да нико не може да узме Његов живот већ да га он добровољно предаје. Права срамота је била код Адама и Еве који су прекршили заповест Божију и осећали се голим. А Бог им је дао да се покрију да их не би било срамота чак и након пада. Када добровољно подносимо поругу и срамоћеење Христа ради онда упознајемо себе и Христа.

Наши прави животи су у већој мери сакривени од других људи. Како се облачимо и како се понашамо је труд који ми улажемо да би показали наше друштвено лице. Ово је сасвим нормално и не претставља искривљено понашање. Али може да узме форму искривљеног понашања када нас је од нечега срамота и када желимо нешто да сакријемо. Што већу срамоту и бол осећамо то већу потребу имамо да се сакријемо. Чак и у нашим приватним животима ми смо ретко сасвим искрени. То се поготово показује када треба да одемо на исповест, јер тада треба да будемо потпуно искрени.

Света Тајна Исповести је острво сигурности јер ту наша воља побеђује срам и онда показујемо своје право лице. За време исповести ми спознајемо нашу праву личност. А тек када видимо своје право лице онда можемо да се надамо да ће мо видети и лице Христа у следећем животу.

Откривање свог правог лица носи осећај срамоте и представља дело које се назива бити луд Христа ради. Многи људи се плаше да ће свештеник да мисли лоше о њима након исповести. Због тога се често правдамо на исповести да би сачували свој искривљени идентитет.

До неког степена, бити луд Христа ради је у основи сваког монашког позива. Сваки који остави своје родитеље, своју имовину, и не ступа у брак па самим тим нема ни деце је на неки начин луд Христа ради. Шта више, отшелници живе испоснички и скоро да ништа ни не једу па се исто и за њих може рећи. Наравно, током времена за монахе све то постаје нормално. Луди Христа ради вековима показују угледним људима и свим силама светским да су у стварности те силе и тај углед на крају ништа.

Иако луди Христа ради представљају екстрему они скидају маске које људи носе преко свог правог лица. А како ће мо видети Христа ако прво не видимо своје право лице.

Отац Степхен Фрееман

Превод са енглеског: чтец Владимир (Србљак)
Извор: Манастир Лепавина