Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић: А ја и даље за пјевницама тезгарим мојим гласом…

Мој улазак у „црквену зону“ није био на основу неког претходног мистичног догађаја. Не. На Божићно вече, током литургије, чуло се прелијепо појање. И помислих: „И ја бих овако да појем“. Тада нијесам имала у срцу ријечи пророка: „Појте, Господу Богу своме, појте“, већ, једноставно, сама од себе је дошла жеља.

И жеља ми се испунила!

Недуго послије те божићне вечери и ја сам на вјеронауци учила појање. Ускоро сам била ја та која је стајала за пјевницом, крајем ока посматрала свештенослужитеља како бих оцијенила почетак и крај неке црквене пјесме, а крајем ока посматрала народ који је дошао у цркву. Помишљала сам да ли они знају да сам баш ја та, од нас неколико, која ствара тај дивни звук у цркви. Мој глас је био моја вјера, моје дјело, моје милосрђе… Као да је појање од мене довољан прилог цркви и духовном животу. Тезгарила сам мојим гласом. И Божијим стрпљењем!

Свуда око нас је „понуда“ да се поје нашем Господу. А ја и даље „тезгарим“ свој глас. Пјевам тамо гдје ће ме слушати, гдје ће ме похвалити. Сјећам се да сам на вијест да један брат из Цркве, којег сам познавала, погинуо у собраћајној несрећи, помислила: „Зар баш он који је послије сваке литургије онако громко хвалио моје појање док бих излазила из цркве.“

И Бог ми је, ваљда, омогућио те моменте дивљења себи и задовољство собом и својим постојањем. Ваљда је требало да то временом превазиђем, али ја сам и даље остала иста. И опет у односу на све оне вјерне које долазе у храм Божији са вјером и љубављу, ја „тезгарим“, за лијеп коментар, за пољубац, за осјећај славе и надмоћности. Све нам је дозвољено, али нам није све на корист, нити нас надограђује, каже Апостол.

***

У манастиру Рустову, изнад Светог Стефана, постоји чудотворна икона Иверска Богородица, која помаже вјернима. Потребно је прочитати Акатист и, наравно, вјеровати. Недавно сам са пријатељицом ишла у Рустово, код чудотворне иконе, и читале смо Актист. Она се молила за своју пријатељицу, а ја за себе. Њена молитва је уродила плодом!

***

Јесам ли ја довољна сама себи за опстанак у овом свијету и наставак у бољем, у Рају? Како пустињаци могу сами…

***

У школи сам чула израз: „Ако и Дако су два лоша момка“. А мој живот се углавном сводио на „ако…, онда ћу ја…“ Тако „комуницирам“ и са Богом. „Ако ми Боже одложиш овај испит, ја ћу поћи на прву своју исповјест!“ Тако је и било: моја прва исповијест је била „договор“ између Бога и мене, да Он одложи испит, а ја да се исповиједим.

Имам малу бројаницу од Оца. Када сам расположена молим се за њега, а чим на моје „ако“ није одговорио мојим очекивањима, ја престанем да се молим за њега. Молим се само за себе! И не марим ако би и он престао да се моли за мене, јер постоји, сигурно, још неки свештеник који се моли за мене. Али, шта да радим кад и тих неколико свештеника не буде, као и оног брата у Христу, који се дивио мојем пјевању. Кад нестану они који су се молили за мене, а ја се молим само за себе?!

***

Што би овај свијет без свештенослужитеља? Никад их није довољно на овом свијету! Колики се народ обезбожио, па напрасно обожио, требало би на сваког појединца по један свештеник, или ђакон. Да упути вјерника, опомене и укаже на правилно поступање.

На задушнице се окупио народ у цркви. И знају људи да морају да донесу жито и вино. Упале свијећу… И тако, примакну се оном столу гдје је постављено жито и посматрају помно да неко не узме њихово жито, да се списак са именима упокојених не затури…

Десетине отворених бочица вина, сви се примакли, дишу у врат свештеницима… Неко извади пет евра, и поче „лицитација“ за молитву… На крају молитве, покупише у журби и метежу свак своје жито, бочице вина и спискове упокојених, да их донесу на следеће задушнице.

***

Ја и даље појем, као онај цврчак у чувеној басни „Цврчак и мрав“. Али, као у пјесми, „чиме може човјек даривати Бога?“, и одговор „даруј Бога оним чим те даривао!“, постоји велика шанса да откријемо тај свој дар, намијенимо га Богу, на корист нама и цијелој нашој Цркви.

И после Ноја, Бог је послао многе такве као што је био праведни Ној да у непобјеђен дом – Цркву своју, сабирају изабрани народ Божији. Имамо и ми Нојеву барку у Бару – Храм посвећен Светом Јовану Владимиру.

***

Једне суботе, док је текла служба, хтјела сам да уђем у Храм, али су случајно били затворили врата. А са спољашње стране квака није била постављена.

Покушавала сам на више врата да уђем…

Док се чула молитва у Храму, ја сам била немоћна и у паници што ме нико не чује и не отвара врата. Напосљетку отворише се врата и ја сва озарена уђох у дом Бога мога, сјећајући се страшних ријечи из Светог писма: „Господе! Господе! Отвори нам“. А Он, одговарајући, рече: „Заиста вам кажем, не познајем вас“!

Зорица Дабановић

Извор: Митрополија црногорско-приморска