То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?
Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби?
Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима
информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо
могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно
је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом
власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља.
Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово
обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче)
данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија.
Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да
открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста
она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован
унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру,
па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.
Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу.
Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе
променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и
гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа
боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо
било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и
мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за
дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку,
чита књиге.“
У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто
слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим
дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по
књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца.
А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и
уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла
два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба
чедо“.
Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на
њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не
извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да
наведемо целу 23. строфу седме књиге:
Странице
многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;
И одмах су
зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.
С трепетом
прате очи њене \ због какве мисли, напомене,
Зачуђен
беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;
Ту сваке
нове стране лице \ његовог пера покрет крије;
Ту своју
душу Евгеније \ испољава и нехотице
Кроз кратке
речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.
Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао,
о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле
књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима
ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом
случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример,
Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није
потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће.
Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле,
ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:
Тај тмурни,
кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?
Тај анђео,
тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,
Јел Москов с празном душом таштом \ под
Харолдовим црним плаштом,
Ил’ празни
тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...
Јел
пародија Евгеније?
Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном
јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник
модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери
састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и
модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су
мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.
Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да
се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била
библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и
једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова
ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је,
лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам
мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.
Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него
детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о
њему дубоко и снажно. А ево зашто.
Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће
изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце
заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите
конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром
човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и
видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто
учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на
основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док
очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се
формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно
неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно
зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да
продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Првославие.ру
Нема коментара:
Постави коментар