среда, 22. фебруар 2017.

Уснио у Господу велики руски старац Кирил (Павлов)

У вечерњим сатима 20. фебруара 2017. године у Переделкину, у својој 98. години, после дуге болести, упокојио се у Господу дугогодишњи исповедник Светотројичног манастира Светог Сергија Радоњешког, духовник Патријарха московског и све Русије Алексија II, архимандрит Кирил (Павлов).

Архимандрит Кирил (световно име Иван Дмитриевић Павлов) рођен је 8. октобра 1919. године у Рјазанској губернији. Отац Кирил је ретко говорио о свом световном периоду живота. У једном интервјуу остало је забележено да је рођен и одрастао у побожној породици са села. У младости је радио као технолог у металуршкој индустрији, а у војску је позван крајем 1930. године. Служио је у пешадији. У Великом отаџбинском рату (Други светски рат) у чину поручника учествовао је у одбрани Стаљинграда (командир вода), у биткама код језера Балатон у Мађарској, а крај рата  је дочекао у Аустрији. Демобилисан је 1946. године. Током рата окренуо се вери. Сећао се да је одлазећи на стражу у разореном Стаљинграду у априлу 1943. године међу рушевинама зграде пронашао Јеванђеље од кога се никада више није одвајао.

После рата уписао је Московску духовну семинарију, која се тада налазила у Новодевичком манастиру у Москви. Од тада је његов живот нераздвојан од Сергијево-Тројичном лавром. Монашки завет је примио 25. августа 1954. године. Исте године, дипломирао је на Московској духовној академији. Убрзо је рукоположен за јерођакона, а потом и за јеромонаха. Саслуживао је у олтару, а затим је добио послушање благајника у манастиру. Од 1965. године духовник је манастирског братства. Произведен је и у чин архимандрита.

Према изјавама савременика, својевремено су се код њега исповедали патријарси Алексије I и Пимен; био је духовник патријарха Алексија II, па је стога прешао у патријархову резиденцију у Переделкину. И даље се духовно старао о монасима лавре, а примао је и многобројне вернике.

Почетком овог века старац је имао мождани удар, који га је у почетку учинио непокретним и лишио га могућности да општи са спољним светом. Привезан за кревет, храбро подносећи своју болест, није тражио подршку и утеху, него је у кратким тренуцима по повратку снаге, сам подржавао и тешио друге.

Аутор је многих проповеди и поука. Био је духовник младим монасима који су примили монашки завет у Лаври. Много је написао у виду посланица, које је сваке године слао епископима, свештеницима, лаицима, духовној деци, па чак и непознатим људима.

Извор: Патријаршија.ру (превод Информативна служба СПЦ)

Нема коментара:

Постави коментар