среда, 23. новембар 2016.

Тек смо на почетку пута

20.новембра је Руска Православна Црква прославила 70-годишњицу патријарха Московског и све Русије Кирила. Уочи свог јубилеја, предстојатељ највеће православне цркве на свету, разговарао је са новинарима. Док је одговарао на питања кореспондента „Ъ“ Павла Коробова, Патријарх Кирил је испричао какве су се промене десиле у Руској Православној Цркви током седам година његовог патријаршијског служења.

— По вама, шта је најважније, од онога што сте успели да урадите за овај период?

—Дозволите да почнем од статистике. Ако бисмо узели период од 2009. године до јануара 2016. године, наша Црква је постала већа за 5 хиљада храмова, број свештенства се повећао за 10 хиљада, број манастира за 122. Порастао је број парохија у Москви — сада их је за 160 више. 2009.године је било 159 епархија, а данас — 296. Број епископата — 200, данас — 361. Такви сувопарни бројеви. Желим да кажем да је свака етапа живота Цркве обележена врло важним достигнућима. Ако говоримо о периоду патријаршијског служења Алексеја I, патријарха Пимена, тада је Црква спала на 6 хиљада и нешто парохија, 16 манастира, али је преживела. Шта више, управо се у то време формирао епископат који је био способан да води прави дијалог са властима и спољним светом. Тадашњи епископат је имао специфично искуство у међународним пословима и пословима у иностранству. Ето, да није било тог периода, не знам шта би било 1991. и 1992. године. Не знам шта би остало од Цркве. Сећате се да је почетком 90-их на нас наврло мноштво различитих секти, мисионара који су били у потпуности уверени да ће целу Русију узети под своје јер им се чинило да је у Русији влада духовни вакум. Међутим, дочекао их је тај епископат, тих 6 хиљада и нешто парохија и то свештенство. Они су по цену смрти устали да бране наш народ од такве агресије. Наравно, нису само епископат и свештенство цркве одиграли огромну улогу већ и народ који је видео да Црква постоји. Ипак су људи одлазили у храм за Васкрс, фарбали јаја, пекли куличе и све је то била веза са традицијом. Зато, када је одједном сва та хорда кренула на нас, народ се побунио. Више од тога, локални руководиоци—јучерашњи секретари рајонских одбора су говорили: „Не, ово није наше. Ми ћемо ићи против тога.“ Тог супротстављања не би било да није било тешког периода служења патријараха Алексеја I и Пимена. Због тога сматрам да бисмо требали са благодарношћу да се односимо према подвигу служења свештенства тог времена. Потом је наступио период свјатејшего патријарха Алексеја II. Отвориле су се нове могућности, почела је изградња храмова, обнова манастира. Много тога је урађено како би Црква добила инфраструктуру. Није било довољно 6 хиљада храмова, потребе су биле веће. Требало је отворити више семинарија, манастира и то је урађено.

— Како се последњих година мењала Црква?

— За седам година био је предузет покушај да се све што је раније било урађено из квантитативних показатеља пренесе на квалитативне. Почели смо да размишљамо о томе како да организујемо социјални рад у Цркви, да он иде из центра, од патријаршије, преко епархије, до парохија и манастира. Било је неопходно да се појача мисионарска и образовна делатност, рад са младима, да се ојача присуство Цркве у јавном и информационом сектору. Тим питањима сам се бавио и 90-их година и сећам се са каквим смо се проблемима сусретали, како је скучено било место Цркве, између осталог и у информационом сектору.


— Од чега треба почети?

—Спровести неке промене на нивоу централног црквеног управљања. Створена су и преуређена синодална одељења. Постоји конкретни задатак дана. Створен је Виши црквени савет који је обједињавао све руководиоце тих оделења. Сада се сва питања решавају колегијално. Сваки члан Вишег црквеног савета је упознат са дневним задатком и активношћу друге установе. Долази до кординације акција. Одлуке које усвајају Архијерејски сабор и Свети синод, стављају се под контролу Вишег црквеног савета. Тога, наравно, пре није било у Цркви. Зато, када су се раније усвајале чак и добре одлуке на саборима, нико их није испуњавао због свакодневних послова, због проблема. Затим, требало је све те импулсе подићи на епархијски ниво. Зато је на исти начин формирано и управљање епархијама. Међутим, народ не живи на нивоу епархије, него на нивоу парохије. Значи да је сву ту структуру било потребно спустити на ниво парохије. Појавила су се лица одговорна за социјални рад, рад са младима, образовање, мисију. Све је почело да функционише. С обзиром на то да Црква управља епископатом, без активног учешћа епископа ништа не би могло да буде реализовано. Рекао бих да се тада појавила, можда и најважнија, најкориснија идеја — повећати број епархија Руске Цркве. Ако бисмо упоредили са епархијама у Грчкој, на пример, где град који броји 20 хиљада становника, има свог митрополита, код нас је у неким епархијама био један архијереј на 5 милиона људи, као што је било у Краснодарском крају. Или један архијереј на 10-12 милиона људи као што је био случај са Москвом. Поред све жеље, било је немогуће да се духовно руководи тако велики број пастве и да се организују све стручне делатности о којима сам причао. Једном приликом сам летео из Јакутска у Иркутск. Лет траје скоро четири сата. Помислио сам да исто толико авион лети од Москве до Лондона. Кога имамо, ту под нама? Имамо два архијереја на читаво пространство. Наравно, становништво није бројно као у Европи, ни путеви нису тако добри, тим пре — људи живе у селима у тајги, на обалама река. Да ли су некада видели архијереја? Не, никада. Да ли архијереј зна шта тамо ради свештеник? Не, не зна. Како? Како можемо да се бавимо образовном делатношћу, омладином, како да организујемо рад, ако архијереј не зна шта се тамо догађа? Појавила се потреба да се поделе те огромне епархије. Данас имамо, као што сам рекао, 296 епархија у Руској Цркви. Појединци нас критикују због тога, говорећи да се увеличава бирократски апарат. Шта се заправо десило? Архијереји су се појавили у рајонским центрима. Шта представља појава архијереја? Представља формирање епархијске управе. Око архијереја се окупљају образовани и предани црквеном послу људи, најчешће мирјани. Ствара се колектив који сарађује са локалном влашћу, са медијима, јавношћу, болницама, омладинским организацијама, то јест на принципијално други ниво излази црквена делатност у рајонима. Данас видимо активизацију црквеног живота и то је пре свега везано за стварање нових епархија и стварање те саме вертикале о којој сам говорио.

— До чега је то довело?

—Пре свега, довело је до тога да Патријарх има више информација. Сада знамо шта се догађа у Цркви. При томе, знамо не само са тачке гледишта статистике и аналитике. Видимо шта се догађа из године у годину, како се мењају послови у једној или другој сфери. Можемо кориговати тај рад, што се и догађа преко Вишег црквеног савета и Синода. Зато, наравно, нешто се може оцењивати према истој оној статистици, али је за мене најважнији показатељ — промена односа према Цркви у нашем друштву. Јасно је да је друштво разнолико и да ће увек бити људи који ће се критички односити према Цркви, једноставно људи који нису у вери. Неки због политичких убеђења, из неког разлога, не симпатизују Цркву, али то је друга тема и не бих сада о њој говорио. Ипак, чињеница је да се, без обзира на негативан или индиферентнан однос према Цркви, значајно повећао интерес према позитивним дневним активностима Цркве. Интерес према Цркви расте, и то се не догађа зато што смо ми добри, него зато што активност људи у Цркви доводи до таквих резултата. Још једном бих поновио да смо тек на почетку пута.

— Са чим повезујете даљи развој Цркве?

—Желео бих да подвучем значај јачања принципа саборности у Цркви. Архијерејски сабори су почели чешће да се сазивају, оформљено је Међусаборно присуство. То је изузетни орган који чине архијереји, свештенство, мирјани, монаси. Сва саборна документа, важна документа на којима Црква заснива своју делатност, рађају се на недрима Међусаборног присуства. Током припрема за Свеправославни сабор, замолили смо Константинопољ да најбрже што може објави нацрте докумената, како би народ могао са њима да се упозна. Одговорили су нам: „Не, треба ембарго чувати до почетка сабора.“ Питали смо због чега. „Биће дискусија“, — одговорили су нам. Тако, слава Богу, ако буде. Навео сам им пример како код нас ради Међусаборно присуство. Испричаћу и вама. Припрема се одређени документ, који се потом објављује на интернету. Можете писати шта год желите у вези са њим. У свој тој буци има и озбиљних сигнала који се узимају у обзир приликом рада над текстом. Сматрамо да је то важно, јер је и друштво укључено у дискусију о документима који имају јавни црквени значај. Тога нигде нема, ни у једној Цркви. Врло то поштујем, јер отклањамо притисак који настаје у случају када се рад над црквеним питањима спроводи у камерним оквирима или под ознаком „поверљиво“. Разрушили смо стари приступ, постали смо у потпуности транспарентни како би сваки човек узео учешће у формирању јавних црквених активности и ставова. То смо, по Божијој милости, успели да урадимо последњих година.

Свјатејши Патријарх Московски и све Русије Кирилл
Разговарао: Павел Коробов
Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру

КоммерсантЪ

Нема коментара:

Постави коментар