У време потопа сви људи изговарају и разумеју реч спасење.
Шта спасавају људи у време потопа? Да ли сандале и вретена?
Не, него оно што им је најдрагоценије – живот.
Од потопа смрти ниједно се тело не спасава. У томе потопу
беспомоћнe сy све звезде као и јагањци.
Шта чекају људи, зашто се не спасавају? Од потопа смрти само
се душа може спасти. Они, који виде универзални потоп, гледају на тела као на
сандале и вретена и журе се са голом душом ка кули светиљи, која показује земљу
живота.
Што се заклањају људи за природу, када им она јасно казује:
ја сам већ потопљена?!
Зато мудри људи не скидају са језика реч: спасавајмо се! А
замађијани мада стоје на ивици гробног понора – смеју се и говоре: нама је
добро и овде!
Спасавање душе од неизбежног потопа смрти свега осталога
једино је разумно занимање разумних, једина брига и једина наука њихова.
Зато, када видиш човека мртва, реци самоме себи: овога брата
стигао је потоп, који и мене неће обићи. Да ли је он успео спасти што се спасти
може? Да ли и ја спасавам што се једино спасти може?
То нека ти је једини разговор с мртвим.
Извор: Манастир Подмаине
Извор: Манастир Подмаине
Нема коментара:
Постави коментар