У Старом Завету, мишљење се одређивало неким заједничким категоријама (у том делу је ступао и фактор народности), личност није била откривена, над личношћу је у великој мери владало друштво. Након доласка Исуса Христа на земљу, настало је ослобођење саме људске личности, људског духа. Зато се и добро и зло разматрају у личносним категоријама, пут ка савршенству се открива за све, али такође и пут пропасти.
Националност, култура, цивилизација то су земне категорије, категорија вечности је дух. Сама нација је изникла у времену, она се јавља као плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата, у којима се развија и постоји, пре чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Али то је категорија душе, а не духа. Дух је један, и зато је Господ рекао Апостолима: Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа (Матеј 28:19).
Нација се не може одрећи од Бога Бога се може одрећи
личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део
људи, који улазе у ту нацију. Када говоре хришћанска држава то је само условно
и није сасвим тачно: држава не може бити хришћанска, јер и држава и нација
обједињују људе не по религиозном признаку. Нација то је пре свега, културна уопштеност са
одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, то јест, свим
оним, што припада земљи.
Хришћанство не брише оно што припада земном постојању, али
оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је Божанство и Богоопштење, али при томе
Хришћанство не уништава друге вредности, оно их одухотворава.
Неко је рекао, само ми дошљаци на земљи и да је свака
отаџбина за нас туђина, и да је свака туђина за нас отаџбина. Како то схватити?
Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности, то ће уопште
сав земни живот то је један миг ока,
јавља се само као утробни период, истинити живот је вечни. Исто и дете, пре
него се појави на свет, развија се у утроби своје мајке, оно не може да одбаци
њен организам; тако је и овај земни живот подобије неког организма, у коме се
формира људска личност.
Зато је за хришћанина недопустиво да сматра земни живот
апсолутним и исто тако је недопустиво да га сматра за ништа, јер управо овде,
на земљи, догађа се стварање човекове личности, овде се решава најглавније
питање: са Богом, или без Бога ће човек бити у вечности.
Црква није национална Црква је наднационална.
Црква један народ то су Хришћани!
У Цркви категоријазације одсуствује у њој су људи обједињени Духом Светим. Само
Хришћанство не уништава схватање нације као такве: она се односи ка тим
реалијама земног живота, у којима ми постојимо, али смо дужни да их
одухотворавамо; нисмо дужни да ишта ставимо на место Божанства.
Ми хришћани морамо имати тачну скалу вредности: више свега
стоји Бог, више свега стоје потребе људског духа.
Архимандрит Рафаил Карелин
Нема коментара:
Постави коментар