У последњим главама књиге Судија се говори о једном левиту из Витлејема који је путујући с наложницом, био принуђен да се задржи у граду Гаваји у Венијаминовом колену. Један старац, који је био родом из истог места као и левит позвао га је да га нахрани и да преноћи код њега. А становници овог града, без обзира на то што су били синови Израиља, били су развратни подједнако као Содомљани. Приметили су незнанца и дошли су до старчеве куће и захтевали да изведе левита. Изведи тог човека што је ушао у твоју кућу, да га познамо (Суд. 19, 22). Старац је тамо био дошљак, исто као некад Лот у Содому, и цела ситуација, као у кошмарном сну, подсећа на Содом уочи спаљивања. Као Лот тада, и сад старац уместо госта нуди своју кћерку (!), а левит изводи наложницу, која се у тексту такође назива „женом”. Ово је озбиљна информација за размишљање о односу према жени у она времена. Кћерка и наложница вреде мање од госта и спремни су да их дају с речима осрамотите их чините с њима шта вам је воља (Суд. 19, 24). Дакле, жена је напољу, старац и левит су у кући. Плачите, људи, зато што је човек постао бесна звер. Нови Содомљани из колена Венијаминовог су је „познали и злостављали целу ноћ до зоре, и пустише је кад зора забеле”. Левит се пробудио (!), изашао је на улицу и видео је своју жену како лежи на прагу. И рече јој: устани да идемо Али одговора није било пошто је умрла (Суд. 19, 28).
После тога левит узима нож и сече тело жене на дванаест
комада, по броју колена и шаље у све крајеве Израиља. У народу почиње пометња,
зато што се тако нешто никад није десило међу синовима Јакова. Окупља се савет
и једнодушно, као један човек, народ одлучује да казни кривце. Од Венијамина
захтевају да их пронађе и преда. Али то није било тако лако. Венијаминови
синови се наоружвају против преосталог дела Израиља који је бројао 26 хиљада
људи. А само гнездо разврата Гаваја Венијаминова даје седамсто врсних бораца
који гађајући длаку из праћке не промашују. Почиње рат, у суштини – грађански.
Прво је успех на страни криваца Израиљци падају као посечено класје, а
Венијамин односи превагу. Али на крају крајева наступа тренутак праведне освете
и Израиљ односи победу. Венијамин је скоро потпуно истребљен. Израиљ је због
жестоког разврата скоро остао без једног колена! Затим следи историја о обнављању
бројности скоро сасвим истребљеног Венијамина, али то је већ друга прича. А она
која је укратко препричана представља историјску илустрацију за то како се
искорењивао грех из Израиља.
* * *
Недавно сам разговарао с браћом...
Ускоро ћу моћи да напишем књижицу која почиње речима
„Недавно сам разговарао с браћом,” зато што ако у парохији има пет-седам људи
који воле да читају Писмо, рађа се потреба да човек подели с другима оно што је
прочитао и схватио. Разговор природно прелази у анализу. Оно што је схваћено
постаје испупчено, стереоскопско. Нове стране смисла се откривају кад се двоје
или троје окупе и кад разговарају о Светом Писму.
Дакле, недавно сам разговарао с браћом и један од њих је
приметио да овај одломак има везе са Светим Причешћем. Наизглед, какве? А ево
какве.
Верујемо и исповедамо да нам се у Причешћу дају истинско
Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа. Сећамо се да је Тело ломљено, а Крв
се пролила. Тело је такође тучено, мучено и разапето. И Крв је проливена у
мукама. И у све крајеве верујућег света, свуда где људи верују у Господа Исуса
и где Га воле, сад долазе проповед и Евхаристија. Не само проповед, већ и
Евхаристија И не само Евхаристија, већ и проповед. Ако се ово двоструко
јединство пресече, живот ће изгубити равнотежу, као што је изгубио на многим
местима. Црква је нови Израиљ. Свој пуноћи овог новог Израиља, свим његовим
коленима шаљу се Тело и Крв. Шаљу се заједно са словесном посланицом: „Зло су
учинили људи. Људи су разапели Безгрешног Једнородног Сина Божијег. Велика је
људска злоба и велика је милост Божија. Браћо, нека вас обузме ужас, окусите
Тело и Крв Сина Човечијег и искорените грех из своје средине!”
Стварност Евхаристије коју примамо треба да пробуди у нашим
душама ревност за славу Божију и одлучност да се боримо с грехом. Треба
објавити греху ултиматум и започети рат с њим. Узгред речено, он се не предаје.
Али треба ратовати и истерати грех из себе, зато што се Господ разапиње управо
греховима. Због греха је чак и земља почела да рађа трње, и управо овим трњем
су руке римских војника раниле Христово чело. Због мене је разапет Безгрешни, а
можда сам и сам закуцавао ексере у Његова запешћа својим безакоњима. Зар ће се
то наставити? Треба устати и повести рат! Треба из саме своје сржи, из своје
дубине извући, истребити зло, зато што се оно не крије у неком другом, већ у
мени, и то дубоко у средини.
* * *
Наравно, овај закључак и ово тумачење могу наићи на
противнике и на оне који се не слажу, већ мисле другачије. Али ми нисмо ни
понудили коначну верзију смисла. Просто, све је Писмо од Бога дано, и корисно
за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности (2 Тим. 3,
16).
И просто, недавно сам разговарао с браћом...
Протојереј Андреј Ткачов
Нема коментара:
Постави коментар