На путу Светог Саве не пропада ни камење које газе они који се тим путем упуте, а камоли они који смело корачају том уском стазом пуном препрека. Пуна је препрека, јер је и Сава наилазио на њих, и сада тражи издржљиве и богољубиве међу нама, а уска је, јер њом и ходе баш такви, изабрани и не од овог света, јер: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свијет“ (Јн.15,19). На том путу они који корачају, као некада Јевреји у пустињи стубом од облака и ватреним стубом (2Мој.13,21), вођени су димом и пепелом. Тај пут полази са Врачара и води до Царства Христовог сваког ко прати дим и пепео спаљених моштију учврститеља младе српске државе и оснивача Српске Цркве, Светога Саву.
Корачати његовим именом значи живети светосавским животом,
управљати светосавски државом и Црквом, уређивати светосавски породицу и
свакодневним подсећањем на живот Светог Саве, заслуживати изнова и изнова име
светосавске Србије. Србија није Србија, ако није светосавска, њена Црква не
постоји без Светог Саве, њено школство и медицина немају сврху без имена овог
Божјег угодника. Сваки наш корак је непромишљен, ако није на путу дима и
пепела. Сваки дим је садашњост, а пепео будућност једне ватре. Ватра која има
највећи пепео и најгушћи дим, пали се у срцима нашим изнова на сваком
светосавком кораку светосавским путем. Усмеравање на том путу, дужност је наше
црквене власти. И ко би боље упућивао светосавким путем, но наследници самог
Светог Саве? Корен свештенства српске Цркве је посадио дубоко и неискорењиво
сам Свети Сава и то у самосталној српској држави. Тако да постати тај усмеритељ
на путу од Врачара до Христа, постати део светосавског свештенства је узвишен
позив, који тражи неограничену озбиљност и висок степен знања и учености. Где
би се боље и лакше задобила него у Богословији? Осам српских Богословија су
осам најчвршћих стубова, који придржавају пут Светог Саве.
Престоничка Богословија, посвећена управо личности којој се
не може одужити српски народ за његово дело српској држави и Цркви, прославила
је 10. маја 2016. године крсну славу. Слава је отпочета литургијским сабрањем
на извору светосавља, у храму Светог Саве на Врачару, којим је началствовао
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслуживање Његовог Преосвештенства
викара Његове Светости и Епископа топличког г. Арсенија, старешине храма, и
свештенства из београдских храмова, док су богослови узели учешћа за певницом.
Након Литургије, у трпезарији Богословије, Његова Светост је
преломио славски колач, пожелео ученицима и професорима који славе данашњи дан
да узму себи за светле узоре најпре Светог Саву и одмах за њим значајне
личности, који су били ученици и професори Богословије, међу којима се истичу и
четири светитеља. У име Богословије, Патријарх је доделио захвалницу великог
добротвора Богословије професору Академије за уметност и консервацију Српске
Православне Цркве г. Горану Јанићијевићу и хору „Николај Жички“ са Љубића, за
помоћ школи и као покровитељима славе. Овом приликом је и награђен рад ученика
трећег разреда Војислава Антонића и Стефана Глигића за темат на тему „Јован
Владимир“, јер је Синодском одлуком 2016. година проглашена годином ове
историјски важне личности.
Славском торжеству чији је кум ове године
протојереј-ставрофор Срба Стојковић, праћеном песмама у изведби хора
Богословије и хора „Николај Жички“, присуствовали су и директор Патријаршијске
управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић; први београдски
намесник протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић; директор Управе за
сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; академик Димитрије
Стефановић; продекан Православног богословског факултета Универзитета у
Београду протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо; велики добротвор Богословије
протојереј-ставрофор Милан Алексић са свештенством из Лознице; ректор
Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић, професори и ученици
Крагујевачке богословије и професори Нишке богословије, старешине београдских
цркава, пензионисани професори Београдске богословије, представници Омладинског
фудбалског клуба и спортског центра Ташмајдан на челу са гђом Снежаном Жутић.
Ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић је у свом говору
изразио захвалност Његовој Светости, као и свим присутним гостима.
Након ручка, Његова Светост и остали гости су посетили
изложбени простор у учионици четвртог разреда, коју су припремили Никола
Стојановић, ученик V разреда, Вук Арсеновић, ученик III разреда, и Немања
Спасојевић, ученик II разреда, уз велику помоћ монаха Игнатија Марковића.
Изложени су историјски важни документи, као што су матурски радови неких од
важних личности који су завршили Богословију, службени листови знаменитих
професора из прошлости, документа која сведоче о селидби Богословије у Кадездон
(Енглеска), Ниш, Сремске Карловце и Раковицу. Такође, изложена су писма
размењена између јеромонаха Николаја Велемировића, потоњег Епископа и тадашњег
ректора Богословије, проте Добросава Ковачевића. Посебан одељак је имао део из
библиотеке ректора Душана Кашића и део у вези са патријархом Германом.
Посетиоци су могли видети и Крмчију Светог Саве, штампану на грчком и
црквенословенском језику 1839. године, ред књига из три претходна века и
најстарију књигу коју чува Библиотека Богословије, а у питању је „Четворојеванђеље“
из 1717. године. Након тога, посетиоци су видели и другу изложбу коју су
припремили исти ученици на тему страдања Срба и Јевреја у Другом светском рату,
а поред чега су изложени и панои на којима се налазе знаменити ученици и
професори Богословије, заједно са сликом Милана Јовановића, брата Паје
Јовановића из 1898. године на којој је насликан Митрополит српски Михаило. Овим
двема изложбама је стављена још једна карика на ланцу догађаја које су
организовали ученици са професорима Богословије поводом јубилеја 180 година од
обнављања Богословије, коју је извршио Петар Јовановић, 1836. године.
Овим дивним и богоугодним даном, у коме смо осим
литургијским, братским и заједничким сабрањем у светом Храму, с љубављу
заједничарили и за светом и заједничком трпезом, ходећи стазом Светог Саве,
вођени његовим димом и пепелом, подсетили смо се, у овим, још увек, данима
Васкрсења, да је и наше васкрсење врло близу, а да га можемо очекивати једино
на једином путу који нам предстоји још од нашег рођења, на путу који је озидао
Свети Сава и утврдио га на имену Васкрслог Христа.
Вук Арсеновић,
ученик III разреда Богословије Светог Саве
Извор: СПЦ
Извор: СПЦ
Нема коментара:
Постави коментар