свитања, звоне сва звона на православним храмовима и објављује се долазак Божића и Божићног славља.
Рођење Богомладенца је најавила звезда, којом су се руководили мудраци била је, у ствари, једна посебна појава (појавивши се, по светом Димитрију Ростовском, још на Благовести). Свети Теофилакт Охридски вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда, када они одмараше, она стајаше.“ Ниједно небеско тело се не креће из правца север-југ (правац Јерусалим-Витлејем) већ само исток-запад, стога Витлејемску звезду и не треба објашњавати природним путем, астрономијом. Долазак мудраца од истока само је доказ да су Месију очекивали сви народи, а не само Јевреји, и да је Месија дошао да спасе све људе о чему говори псалмопојац Давид, пророци Исаија и Михеј, као и апостол Павле у посланици Римљанима.
Символика рођења Богомладенца Христа на попис становништва сазваног на захтев цара, јесте да ће и Христос, Цар славе, пописати у Књигу Живота, Књигу Јагњетову, све верне поданике своје. У порти Саборне цркве Христовог Рођења налази се пећина-параклис где се чувају мошти 14.000 витлејемских младенаца које крвожедни цар Ирод поби не би ли међу њима убио и Богомладенца Христа. У Старом завету за Бога гину праведници, а у Новом завету, видимо, прво деца, али и они који су чисти срцем као деца, каже Свети владика Николај Српски.
У Витлејему је данас и црква подигнута изнад Богородичиног бунара са кога је света породица чудесно захватила воду и после Сретења Господњег кренула пут Египта. У близини Витлејема, где су пастири чули од анђела да се у граду Давидовом родио Спаситељ света, цркву је подигла царица Јелена, 326. године, посветивши је обручнику Јосифу. Преко пута је поље Воаз, на коме је цар Давид чувао своја стада као дечак, био помазан за цара од пророка Самуила, и на мегдану убио филистејског дива Голијата. На овом пољу је и старозаветни патријарх Јаков чувао своја стада. Недалеко је и манастир посвећен Светом Теодосију Великом у Јерусалимској, Јудејској пустињи, где су Мудраци са Истока преноћили три ноћи, вративши се другим путем, избегавши тако сусрет са церем Иродом у Јерусалиму.
Витлејем је данас град под палестинском управом ограђен од Јерусалима десетометарским бетонским зидом. Ипак поклоника никада више није било него сада. У Свету Земљу се не иде због географије и историје, мада и тога тамо има, већ се на света места иде због саборности Цркве православне и литургичког јединства.
Домаћин и сви укућани на Божић облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења.
Положајник - На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".
Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.
Рано ујутро на Божић после Свете Литургије, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Пева се божићни тропар и чита се "Оче наш". Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.
Извор: Српска Православна Црква
БОЖИЋ
(грч: Χριστούγεννα), рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт
1,18-25). Највећи хришћански празник после Васкрса. Због посебног значаја, у
Црквеним књигама назива се и "Мала Пасха", а Св. Јован Златоусти
назива га "часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих
празника".
Дан Христовог рођења је тренутак промене у природи, крај једногодишњег циклуса и час када стара година препушта време новој. На иконографским представама слика се пећина у којој је Богородица уз дете положено у јасле. У пећини или испред ње седи Јосиф, ослобођен сумње у Маријину верност и пастири задивљени божанским рођењем. Са друге стране, мудраци са Истока јашу да се поклоне тек рођеном Богу вођени звездом. Понекад слику прати натпис из Јеванђеља по Луци (2,37): "Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља". Из средишта се, у млазу светла, појављује звезда усмерена према глави детета. Под утицајем литургијске поезије, у којој се описују љубав и бол мајке над умрлим сином, слика се Богородица како прислања образ уз образ детета, предвиђајући његову смрт на Крсту. Најсложеније по познавању детаља у српском сликарству јесу фреске у манастирима Сопоћани и Градац из XIII века.
У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог Крштења, под заједничким називом Богојављење (грч: θεοφάνια - Теофанија). Остатке те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића заједно са Богојављењем има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију, у које је укључивао оба мотива, и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Божић се издваја у засебан празник и слави 25. децембра, у време цара Аркадија, 379. године. На месту рођења Христовог, у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима озваничавају свеопште празновање дана Христовог Рођења.
Да би се Хришћани достојно припремили за Божић, установљен је Божићни пост од 15. новембра до 24. децембра, који није тако строг као Васкршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Сам празник Божић, је увек мрсни дан.
Ο Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".
Дан Христовог рођења је тренутак промене у природи, крај једногодишњег циклуса и час када стара година препушта време новој. На иконографским представама слика се пећина у којој је Богородица уз дете положено у јасле. У пећини или испред ње седи Јосиф, ослобођен сумње у Маријину верност и пастири задивљени божанским рођењем. Са друге стране, мудраци са Истока јашу да се поклоне тек рођеном Богу вођени звездом. Понекад слику прати натпис из Јеванђеља по Луци (2,37): "Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља". Из средишта се, у млазу светла, појављује звезда усмерена према глави детета. Под утицајем литургијске поезије, у којој се описују љубав и бол мајке над умрлим сином, слика се Богородица како прислања образ уз образ детета, предвиђајући његову смрт на Крсту. Најсложеније по познавању детаља у српском сликарству јесу фреске у манастирима Сопоћани и Градац из XIII века.
У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог Крштења, под заједничким називом Богојављење (грч: θεοφάνια - Теофанија). Остатке те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића заједно са Богојављењем има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију, у које је укључивао оба мотива, и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Божић се издваја у засебан празник и слави 25. децембра, у време цара Аркадија, 379. године. На месту рођења Христовог, у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима озваничавају свеопште празновање дана Христовог Рођења.
Да би се Хришћани достојно припремили за Божић, установљен је Божићни пост од 15. новембра до 24. децембра, који није тако строг као Васкршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Сам празник Божић, је увек мрсни дан.
Ο Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".
Извор: Српска Православна Црква
Нема коментара:
Постави коментар