петак, 20. мај 2016.

Велико име жене

Велики је значај женског начела у стварању. То се испољава на свим нивоима људског постојања, како личног, тако и друштвеног. Жена делује на сасвим посебан начин: она чисти од зла као неки филтер. Женска природа је Божија творевина.

Кад човек проучава свет Божији види како је Бог све премудро уредио. Исто се у још већој мери односи на самог човека: и у биолошком, и у психичком, и у духовном смислу, и са било које тачке гледишта. Како на мушкарца, тако и на жену.

Велика је ствар да човек научи да разуме своју жену: да зна како да је обрадује, како да поступа да она буде задовољна и срећна. Јер, жене имају свој, посебан језик, и човек треба да учи да слуша и да разуме своју жену. Овде се не ради о речима, него о томе да човек треба да разуме више него што речи могу да кажу, - мноштво неприметних, али важних ситница.

Треба веома добро познавати душевно устројство своје супруге – не само конкретне жене, већ женске природе уопште, исто као што и жена треба да разуме особености устројства мушке душе. Муж често не може да схвати да је женска душа сложена као лавиринт и због тога му бива тешко. Није лако пронаћи прави пут у лавиринту! Човеку није лако да ухвати невидљиво и неизречено у ономе што види или чује, да схвати оно што се само подразумевало.

Жене увек делују различито од мушкараца. Тако је уредио Сам Бог, јер је жена – мајка. Она се одликује тананошћу, уређење њене душе је бескрајно сложено, зато што јој је природа поверила такав задатак. Женско присуство представља другу ноту у самој природи. Кад човек ступа у брак треба врло добро да разуме да се не жени да би имао децу. Жена није апарат за рађање деце који се касније ставља на полицу уз дивљење деци коју је произвела на свет. То је грешка која разара људске односе супружника.

Кад се у Новом Завету каже да жена треба да се повинује свом мужу, смисао није тај да жена треба да постане мужевљева робиња. То значи да жена треба да се односи према мужу с љубављу, да треба свом душом да прихвати свог супруга. Апостол Павле учи да жена треба да се повинује мужу, а да муж треба да воли своју жену као што је Христос заволео Цркву; онај ко воли своју жену, воли себе. Апостол Павле има у виду специфичности оба пола. Мужу је потребно, у складу с његовом мушком природом и устројством, да га жена воли, да га не одбацује, да не сумња у њега. Не зато што је безгрешан, већ зато што му је потребно да чује лепу реч, да чује оно што ће му дати снагу за даљи живот. И ако греши то му треба рећи с великом добротом и благошћу. Исто као што је жени по њеној природи и устројству потребна љубав супруга и то да с његове стране осећа топлину и нежност: тако је створена по својој женској природи. Муж треба да воли жену и да се односи према њој с нежношћу, а жена треба свом душом да га прихвати и да му се повинује – не из ропског осећања, већ из оданости.

Повиновање у браку значи да човек превазилази границе свог ја: усавршава се одсецајући сопствену вољу. Увек делује из љубави према Христу. У човеку не треба видети тиранина, господара и властелина; у сваком треба видети Бога: «Благо човеку који сваког човека поштује као бога, после Бога.»

Повинујем се супругу из љубави према њему, као што се повинујем Христу, зато што Га волим. Моје повиновање је нит која ме повезује са Христом и с вечним животом. Повинујући се супругу, жена налази своју слободу, своје лице, своје испуњење.

Муж је глава жена као што је Христос Глава Цркве и Спаситељ тела Цркве. То не значи да је муж изнад жене, или да је жена гора од мужа, већ, као што је речено у књизи Постања: и Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму (1 Мојс. 2: 22). Он је то учинио управо зато да би жена осећала да с мужем чини једну целину. Бог је то учинио још и због тога да муж не би рекао себи: «Туђа ми је, немам никакве везе с њом: она је једно, а ја сам друго.»

Бог је узео ребро од мужа, и Адам је угледавши Еву, рекао: «То је кост од костију мојих и тело од мог тела, зваће се жена.» Односно, она није туђа, већ је моја, она је исто што и ја сам! Ево одакле потиче тежња једног према другом: јер двоје је настало од једног.

«От ребра јего воссоздавиј жену, и спрјагиј јему помошчника.» («Онај који је од ребра његовог створио жену и упарио с њим помоћницу.») Запрега је пар упрегнутих. Односно, Бог је узео жену и мужа и упрегао их је заједно у брачну запрегу како би ови људи заједно носили крст и терет свог брака. То није казна, већ пут; идући њим супружници треба да остваре везу с Богом. Христос је Глава Цркве и Глава је требало да служи Својој Цркви, да је спасава, а не да је угњетава. И Он је спасава, приносећи Себе на жртву, за њу је разапет и за њу је васкрсао. Тако је и муж постављен да буде глава жене да би је штитио, да би јој служио, да би је чувао жртвујући се, и ако је потребно, да би умро за њу и за своју породицу. Апостол Павле каже да је муж глава жене (Еф. 5: 23). А један мудри старац додаје: «Да, али је жена срце мужа.» Исто као што тело без главе није тело, тако је и без срца мртво, укочено и хладно. Ако је муж глава жене, жена је срце мужа. Зато их Господ и није учинио једнакима: управо због тога да би се допуњавали. Не мушкарац и жена, већ двоје заједно.

Дакле, женино повиновање мужу значи да она прихвата његову жртву, заштиту и служење, његову тежњу да је чува, и ако буде потребно, да умре за њу.

А мужеви треба да воле своје жене као што Христос воли Своју Цркву. Он је није заволео због тога да би Му она служила, већ да би је осветио и очистио – да би нас привео Себи прослављене Његовом славом, као оне који су без греха, порока и нечистоте; да бисмо били свети и непорочни пред Њим. Зато и мужеви треба да воле своје жене као сопствено тело: онај који воли своју жену, воли себе.

Нема ничег чудног у томе да волиш и поштујеш, а не да гушиш своју жену, јер је твоја жена – ти сам. Да ли волиш своје тело, бринеш се за њега, пружаш му одмор и негујеш га? Исто тако, каже апостол Павле, треба да волиш и браниш своју жену, да се бринеш за њу и да јој служиш, јер она није нешто туђе, већ твоје сопствено тело, ти сам.

У супружничком животу се муж и жена духовно срастају, и у овом јединству нема и не може бити никакве поделе. Не може се душа одвојити од тела. Исто тако и супружници, као душа и тело, треба да буду тако повезани да их ништа не дели.

Кад Црква каже да жена у свему треба да слуша мужа и да је муж глава жене, овде се не ради о томе да је жена мужевљева робиња која нема разум и вољу, већ напротив, о сагласности брачних другова. Јер човек у послушању стиче своју највећу слободу. Потчинивши се другом добровољно и свесно, постаћеш свесилан и заиста слободан. Послушање је велика ствар! Онај ко се сам потчини због љубави према Богу, схватиће шта је живот, шта је слобода, шта је радост!

Дакле, двоје се уједињују и уче овој великој тајни: жена да подржава свог мужа, а муж – жену. Муж треба да схвати да ће код куће, у жениној близини, наћи мир. То му је неопходно по природи. А жена треба да научи да буде радост и утеха свог мужа.

Жена треба да осећа да је глава, односно муж, танкоћутан и пажљив према њој, да се брине за њу, да је поштује и цени. Као што се мозак брине за тело, тако муж треба да се стара да његова жена не буде сама.

Све то се не уклапа у обичне људске представе, јер има другу димензију: Христа и Цркве. Кад се у темељу брачних односа налазе Христос и Црква, ови односи се продубљују и освећују, у њима се открива онострана перспектива, која сеже у вечност. Њихов циљ је да доведу мужа и жену до Христа, до сједињења с Њим.
Лимасолски митрополит Атанасије

Објављено је по: Афанасий Лимасольский, митрополит. Открытое сердце Церкви / Пер. с новогреч. А. Волгиной, А. Саминской. М.: Изд-во Сретенского монастыря, 2014. С. 180–186.

20 / 05 / 2016
Извор: Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар