Дочек моштију Светог Николаја у град Бари
22. мај. Слави се Пренос моштију Светог Николаја. Слава је
централног храма у нашем граду и уједно и градска слава. Литургију служи
владика сремски Василије.
У истом дану одвија се још један догађај: сахрана наше доскорашње комшинице, а која се упокојила шест недеља по кончини њеног супруга.
На литургији је највише деце, а испред мене су мајка и син,
мени непознати. Дечак је нешто немиран, док је мајка сасвим смирена, без икакве
грубости па ни гримасе. Дечак је старости између четири и пет година. Најзад му
полази за руком да изведе мајку напоље.
У међувремену посматрам другу децу како се шетају по храму
са укљученим мобилним и родитеље те деце. Размишљам: колико наша деца добијају
у свом дому од православног васпитања? Колико су им родитељски поступци пример
понашања и у дому и у храму?
Не осуђујем. Само размишљам о нама, о себи.
На крају службе, а пре поласка литије кроз град, владика
држи беседу. Подсећа нас да је Италија некада била сва православна, а да је
због увођења новотарија отпала од вере. Такође се молитвено сећа своје браће
архијереја и патријарха Иринеја сабраних на Сабору и помиње их у добру.
Приметила сам и да се мајка са немирним дечаком вратила.
Нешто је имао у рукама и сад је био мало мирнији.
Кад се, након литије, вратисмо у храм, и кад су пресечени
славски колачи и подељени новоизабраним кумовима за идућу годину, поново
примећујем исту мајку са дечаком. Она је и даље смирена, али дечак је вуче за
руку и виче: "Кући! Кући! Кући!".
И пођосмо: неки кући, неки на славље. Нама је градска слава
и слава храма уједно и слава фирме, тако да ми, узевши благослов, кренусмо
кући.
И баш на мостићу, негде на половини пута, још једном срећемо
исту мајку са немирним дечаком како посматрају жабе у поточићу.
Две приче
или
Зашто нам Хрвати штампају ђачке књиге а сад ће нам уџбенике
писати Немци?
Док пролазимо поред њих, говорим куму како бих им се радо
прикључила. У том ме он пита:
- Знаш ли ко је та жена?
- Не знам - одговорих.
- Знаш ли ону кућу са продавницом крај које пролазимо кад
идемо у наш храм?
- Да...?
- То је прва жена тог газде (Србина), иначе католкиња, и ово
им је син. Иако су се развели, она сина редовно доводи у православни храм и
редовно се дете причешћује. Отац о сину не брине.
Очи ми засузише. Слава Господу, дивног примера мајке, нимало
сличне породици која је примила децу Румуна. (Подсећам и на случај наше српске
мајке, која је била приморана да се одвоји од свог детета, а наше су га службе,
уместо православној породици - како је мајка тражила - дали Јеховиним
сведоцима. Није ми познато како је спор завршио.)
Стижемо кући, палимо свећу, кандило, кадимо дом, те
молитвено благодаримо и славимо Бога и Светог Николаја и служимо славску
трпезу. А у неко доба стиже ми и кума, која је била на сахрани. Још није ни
села, а исповеда ми се:
- Већ ми је дошло преко главе прича о Чешкој, Шведској и
Немачкој!
- Што? - упитах.
И крену кума да прича.
Наше упокојене комшије, обоје Срби, нису били крштени.
Комшијина мајка је примала у своје време борачку пензију, па је било
профитабилније да буду комунисти већ да се крсте. А како он, тако и цела
породица, нажалост. Наравно, по кончини, ниједно од њих није могао да опоје ни
православни, ни католички свештеник. Али нашао се који хоће! Русински, то јест
- гркокатолички; онај који није ни тамо - ни овамо! А да би их опојао, тражио
је да му се донесе освештане воде из православног храма!?
Али пре тога десило се још нешто. На сахрани је била и
родбина упокојене доле из Србије, и сви они или су по иностранству, или имају
неког свог преко. Тамо преко, свеједно да ли су у мешовитом браку или не, они
се не крштавају. Шта ће Србима крштење? Али су им зато уста пуна прича о
Арапима, Турцима, муслиманима, који, гле чуда, не само да брину о својим
коренима, већ се отварају ресторани са њиховом традиционалном кухињом, радње са
њиховом традиционалном одећом, да се чак и Долче и Кабана окрећу тој врсти моде
(као и традиционалној руској и украјинској, што само показује да људи
препознају токове времена и трендове, за разлику од других). Дакле, они немају
намеру да изгубе свој идентитет, напротив. Међу мигрантима је највећи број
младих, што само по себи показује да им је намера да освајају простор, управо
као што се дешава у Македонији, Црној Гори, на Косову. (Како каже професор А.
Ђикић са Приштинског факултета, у јучерашњој анкети могао се чути одговор
Албанца који каже да је Албанија све до Бање Ковиљаче и Краљева и једног дела
Грчке.)
Али, за разлику од њих, ево како размишљају наши Срби: да се
не треба крштавати! Једна од ћерки се ипак усудила да упише веронауку у
Шведској, коју је похађала две године. Није јој никако улазило у главу да ли су
Адам и Ева били брат и сестра у браку!?!
Али је можда највеће туга та што ћерка упокојене, која живи
у Шведској, није нашла за сходно да дође, или чак посети, ни оца ни мајку, иако
је знала да су на самрти. Она је, још за време грађанског рата, изабрала себи
за мужа Хрвата. Није то спорно, па ни то што су обоје отишли у Шведску да живе,
управо да им љубав не би растурио рат. Нису хтели да се ставе, наводно, ни на
једну страну. Али, кад им деца добише унучиће тамо преко, итекако су изабрали
страну: тако се из комунизма, пацифизма, преко материјализма лако дође до
католицизма. И у миру изгибоше Срби!
А кад поче да поје гркокатолички свештеник на сахрани
некрштене жене сви почеше ко по команди да се крсте! Екуменизам на делу!
Е сад беседа владике Василија постаје смисленија, као и то
зашто нам сада говоре да је Краљевић Марко био пијаница, да песма "Остајте
овде" не иде уз маркетиншке дипломе, а о помену "Крваве бајке"
више не може бити ни речи! Јер за све друге свргнуте лидере окупатор није био
пријатељ, нити је коме пало на памет да то помиње у медијима; то се само код
нас може чути!
Истина је, Свети Владико Николаје, Турци долазе да нас уче
Српству!
Време је и да Србија добије своју државу, како јој деца не
би била муве без главе по свету!
Нема коментара:
Постави коментар