понедељак, 28. март 2016.

Призвани смо да пребивамо у радости


У Цркви се врло често може чути призив: „Радујте се!“ А шта је радост? Како је осетити? Можемо ли се радовати када је око нас много тешког, драматичног, па чак и трагичног? Са овим питањима смо се обратили једном од најстаријих московских клирика-настојатељу храма Рођења Пресвете Богородице у Крилатском, протојереју Георгију Брејеву. Узгред буди речено, књига беседа оца Георгија која је изашла пре неколико година, тако се и зове- „Радујте се!“ (М., 2009)

Оче Георгије, добар дан. Захваљујемо се што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.ру“. Желели бисмо да поразговарамо о радости. Стално у Цркви чујемо призив: „Радујте се!“. О радости се много говори у Светом Писму. А шта је радост? Како је осетити?

У нама, у самој природи човека утиснуто је једна врло важна карактеристика- тежња ка смислу. Ево на пример наш живот. Он је дар Божији и не завршава се. А појединци се боје смрти. Па смрт не постоји! Живот је вечан, смрт је само прелазак у други свет. Када схваташ то,када почиње да делује мисао која разбија окошталост свакодневних представа, огрубелост свакодневнице, тада се јавља радост. Живот се подиже на виши степеник.

Ето, небо покривају облаци и оно је тамно, мрачно, ромиња киша. Одједном је ветар отерао црне облаке и на видику је чисто небо, бљеснуло је сунце...Господе, каква лепота! Чини се да је живот мрачан, опет одлазак на посао, у породици једни другима приговарају, постоје нерешени проблеми...Где је радост? Она је ту! Само је треба извући из свакодневне отупелости, дати јој да се огласи празничним акордом јер без тог празничног акорда је наш живот немогућ. Сами себе доводимо до несигурности и очајања. Такво стање се може превазићи. Зато апостол Павле у Светом Писму не говори без разлога: „Увек се радујте! За све благодарите Богу“.

Христос је васкрсао и прве речи су „Радујте се!“. Успење Мајке Божије-„Радујте се, сада сам увек са вама.“ Речи „Радујте се!“ су усмерене ка унутрашњем човеку у коме је, кроз обраћање Богу, постављен темељ живота будућег века. Уколико се разоткривају ове речи или су блиске, онда ће се обавезно открити и Извор живота. Погледајте шта пише у Псалтиру: «У тјескоби дај ми простор» (Пс. 4: 2). У тескобама! Може се помислити супротно, да је патња неко сужавање и парализација свих снага. А пророк друго каже: Ти си ме ослободио, дао ширину души. А ширина душе испуњава и садашњи и будући свет.

Радост мора бити главна особина хришћанина. Преподобни Серафим је говорио да хришћанин нема право да пада у униније. Уколико упадаш у меланхолију-одбаци своје погрешне мисли и наштимуј се на правилну духовну равнотежу.

Батјушка, изговорили сте изузетне речи: празнични акорд. Како ухватити празнични акорд? И шта урадити да се тај акорд увек чује?

Наравно, немогуће је да се сав наш живот претвори у празник. Али може се достићи хармонично духовно стање- путем молитве, размишљања, преко читања речи Божије...И иконе и слушање речи Светог Писма и промишљања која прате читање истине Божанске Речи-све то чини унутрашњу хармоничну основу. Наравно, ако човек додатно ради на томе да не пропушта у себе деструктивна осећања: злобу, завист, негодовање, осуђивање. Јер када ова осећања продиру у душу, бива као кад свира дивна музика, међутим, звучник се поквари...и чује се, а и не чује се. То су препреке које треба својевремено одстрањивати од себе и тада ће се осетити духовна хармонија.

Казано је: чисто срце Господ иште; уста младенца(а он је чист) говоре истину. То је доказ да се у чистоћи пројављује хармонија, богатство духовног света, отвара се вид, осећања. Може се назвати и трезвеношћу. Духовна трезвеност кроз коју човек, када стражи, схвата: ово је на корист, ово је штетно, са овим се нећу сложити, овоме ћу се супроставити. Добија обогаћени духовни пртљаг који ће му помоћи да другим очима посматра свој живот и све појаве у животу. Угледаће много лепоте коју није пре примећивао. Ускликнуће: Господе, каквом сам лепотом окружен! Хармонија, лепота небеска силази на нас и ми можемо, попут пријемника, да је ухватимо. Овде!Човек се испуњава том лепотом и хармонијом.

Наводи ме да се сетим прелепог одговора преподобног Серафима Саровског. Живео је попут одшелника. У то време су већ многи ишли на ходочашћа у Свету Земљу, Јерусалим или на Свету Гору пешице. Ходочасници су му долазили, преносили утиске и са собом га позивали. Шта, веле, седиш ту, види шта тамо има!!! А батјушка Серафим би одговарао: „Чеда, верујте, овде имам и Јерусалим и Атос“. Живео је тим, његова душа је била обогаћена утисцима које је задобио путем уживљавања и посвећивања у светогорско наслеђе и наслеђе Јерусалима, где се налази Гроб Господњи. Зато је говорио да све има и да му није потребно тражење. У томе се, у ствари, и састоји духовно богатство које човеку не могу одузети никакве даљине, нити било какве потешкоће. Благо које човек задобија као резултат својих подвига увек је присутно. То је оно богатство које се никада не губи.

Још: код старца Пајсија Светогорца налазимо овакву изреку: „Савремени човек мора бити фабрика добрих мисли.“ Каква реч, Боже мој! Да, негде у нама заблиста добра мисао, на кратко, после чега се опет навлаче мрачни облаци. А човек би требало да буде фабрика доброте. Фабрика се не зауставља, она стално производи продукцију. То је показатељ на извор који стално делује у човеку: мисли, усмерене ка добру, вера у добро, вера у то да се човек може преобразити током живота. Тај извор је мисао што преовладава у нама много тога деструктивног, похотног, нечистог! Фабрика доброте! Ако буде радила, донеће нам много радости!


А данас свугде ради друга фабрика- индустрија радости, индустрија успеха. Рекламни банери на којима се широко смеше срећни људи, позивајући вас на разне тренинге где обећавају да ћете научити све о успеху, напредовању, срећи. У чему је опасност таквог приступа ка радости?

Ако у човеку не постоји дубина духовног живота, он је мора тражити у спољашњем свету, у спољашњим појавама. У оним условима који стварају или откривају призоре, можда чак невиђене до тада. Треба схватати да та индустрија не даје ништа оригинално. Људски разум је истраживачки инструмент који може разумети и саму појаву и позитивне стране, као и међусобне односе. Минут је већ прошао, нешто сам угледао, добио одређене утиске, али сам се дистанцирао и утисци су се обрисали, нису остали са мном. Можда су ме обузели на неко време, али их се више не сећам јер су спољни, варљиви. А спољни живот бије управо неким ефектима, искоришћава их. Жели да каже: овде је дубина и оригиналност, а заправо никакве оригиналности нема. То је илузорност света, илузорност привременог.

Лукавост привременог је у томе да своје лажне облике може представити као стварне. Неискусна особа, која притом осећа духовне тескобе, рекла би: да, ево где је истина. Ово је карактеристично за децу, тинејџере, који су склони лутању мисли. Још увек немају навику да разумеју срж ствари, задовољавају се површним знањем. А ти призори су дошли и отишли из свести. И ништа није остало од њих.

Не би требало да заборавимо и нашу руску пословицу: време је за посао, али је време и за одмор. Погледао сам нешто, одвукло ми је пажњу, одбацио сам терет и поново идем, како данас кажемо, у бодром ритму савременог живота...Време за рад. Морам се опет прихватати посла, корисног, потребног, неопходног. То укључује и креативни рад и духовни рад и још много тога прелепог.

Казано је: „Све ми је дозвољено али све не користи“ (1 Кор. 6: 12). Ове радости трепере око тебе, пробијају се ка теби, али послушај срце: дотичу ли дубине твоје душе или само стварају утисак радости. Концентрисати се само на то, заносити се тиме, мислити да је само то живот-не вреди. То је варка и самообмана.


Потребно је да се руководимо пословицом: време је за посао, али је време и за одмор,а све остало у страну. Памти: нешто ти је одвукло пажњу али си осетио да није на корист, следећи пут скрати време за ту занимацију.

-Оче Георгије, зашто поједини људи пред крај свог живота постају огорчени, не осећају радости? Са чиме је то повезано?

Озлојеђеност је сведочанство духовне слабости човека.

Знате, једном приликом сам обратио пажњу да овакву везу: реч „озлојеђеност“ се у црквено-словенским текстовима преноси као „раслабљеност“. Раслабљеност и озлојеђеност су синоними, једно те исто. Ако сам духовно слаб, раслабљен, ум ми је расејан, у срцу нема осећаја љубави, благодати, онда су ми и руке спуштене, или пребивам у чамотињи или у очајању и значи да сам ослабио. Реакција је злоба. То је врста самоодбране. Неко ми прилази, немам чиме да одговорим, нема унутрашње доброте, богатства, не могу да се отворим у сусрет саговорнику, зато почињем да демонстрирам другима накарадни начин ослабљености и подижем глас. Показујем да сам у праву, а да ти ниси и да треба да одеш. Говорим свакакве глупости. Ето га сведочанство духовне раслабљености човека, губитка благодати силе Божије и неспособности разума да сагледа то.

Ако негде грешиш, смири се. Претрпи, помоли се. Али не! Свеједно ћу доказивати своје. Доказати себи и уверити се могу само кроз пројављивање озлојеђености. Као да ме неко напада и ја се браним, иако ништа од тога не постоји.

Хајде да се вратимо причи о праведном Јову који је све изгубио: и своју децу и цело своје имање и здравље, али при томе није хулио на Бога, опет Му је био благодаран. Чему нас учи ова прича?

Јов је знао: његов живот је у Божијим рукама

То је потресна прича, њена вредност је вечна, свима нам је од Бога дата. Постоји реченица: живот праведника је у рукама Божијим. Те руке су држале његов живот и Јов је то видео. Као што Господ говори другом пророку: „Пре но што си се зачео у утроби матере своје, Ја сам те видео и знао“. Виђење Божије знало је необичну дубину унутрашњег механизма тог човека, његово савршенство. Видео је Бог, али ни ђаво није дремао и он је знао да се овај човек разликује од милион других, да има нешто посебно што га издваја. Сећам се, док сам био у богословији, предавачи су говорили да Јов представља праслику Христа у Старом Завету. Праслика Христа! По квалитету и унутрашњој духовној целовитости.

Ништа није могло да поколеба веру Јова. Бог је видео веру, али је и ђаво видео и изненадио се. Изненадио се у снази праведника и што је непоколебив у својим речима, у својим поступцима, у читавом животу.

Знате, постоје такви моменти када се, невољно, жели приказати, саставити поема, како би изгледао диалог између Бога и... до најситнијих детаља. Таква сцена у духовном свету. Како се пред Богом појавио анђео са знаком одрицања- антианђео и каже: „Видиш човека? Зашто Тебе толико поштује? Јер си му Ти дао велику снагу, све си му подчинио, све за њега. Зато Те и воли. Како да не воли? Сатана је рекао: половину царства дајем само ми се поклони. Ти си му много дао. Зашто да Ти се не поклони?“ Јов је Господа спознао у болу, у души је био веран Богу. И неће напустити Бога. Али Бог, као да се води речима кушача и поступа како Га он саветује. Јов остаје без свих материјалних блага, следе најезде непријатеља па и децу губи...А Бог допушта јер жели да да лекцију, не толико сатани, колико роду људском, нама.

Чак и онда када је тело Јова било захваћено страшном болешћу, када су одпадали гнојни делови тела, није желео да оде од Бога. Премда га је жена наговарала на то: „Што се толико мучиш? Реци две речи хуле на Бога! Каменоваћете, умрећеш и свим мукама ће доћи крај. Због чега годинама страдаш?!“. А он јој узвраћао: „Безумна си; не знаш шта говориш. Знам да творац као што је дао сво богатство, тако га може и вратити.“ Како вратити? Замислите у каквом је положају човек! ... Знао је да је Богу све могуће. Тако се и догодило.

Та слика, апсолутно потресна, нечим је блиска Христу. Зато се Јов и може разумети као праслика Христа-Спаситеља.   

Овде је верност правди, верност Ономе Ко је Јову дао живот. Потпуна жртва: ако је тако потребно, значи жртвоваћу и свој живот и своју децу. Ова слика је посебна.

– Оче Георгије, да ли се многострадални Јов може посматрати као радостан човек?

Схватате ли, да када човек страда, он истински страда. Страдања Јова нису могла бити неки спољни ефекат. Не сме се говорити да је страдао само телом, а да је душа ликовала. То је лажан пут. Тиме се умањује смисао страдања. Ни Христос није лажно страдао на Крсту.

Јов је стварно страдао, и душом. Али је имао тврду убеђеност да мора проћи патње, да је све у рукама Божијим. Да га Бог свеједно познаје, види и разуме. Знао је све ово. Када су му пријатељи долазили и држали своје говоре, он их је игнорисао јер у њима није било онога за шта је био предназначен од Бога.

-Батјушка, дешава се да људи одлазе у храм, моле се, придржавају се поста и при томе ропћу. Без радости су. О чему говори такво стање?

Такво стање су примећивали свети оци. Старац Амвросије Оптински је говорио како је роптање порок који брише све са лица Земље. Уништава све човекове добре особине и врлине. Ма шта радио, колику год милосрдност показивао и био добар, чим се појави роптање, човек гризе себе изнутра и све губи. Бави се самоуништењем. Самоуништење је страст. Уништава себе као личност и као духовног човека.

Роптање није добро. Човек никада не би требало да ропће. Јер на кога ропће? Живот нам је дарован од Бога, познат Њему током читавог трајања. Човек мора то да схвати. У народу постоји поука: Свако нека носи свој крст.

Роптање је најболеснија појава душе. Незадовољство оним што нас окружује, људима, читавим светом....Гунђање је најнепожељније расположење. Споро самоубиство. После може и болест доћи и још много тога...

Могу ли обични људи, током живота осетити сву пуноћу радости од заједнице са Богом?

Мислим да Богу није стало до наших звања и положаја, ко је академик, а ко спортиста, или доктор, или нешто треће. Бог је у срцу. У нашем срцу. „Дај Ми срце твоје“. Ето, ако је човек по благодати вере способан да преда своје срце Богу...А Бог куца. „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“, речено је у Апокалипси. Односи се на сваког човека.


Испричаћу следећу причу. Давно то беше. Рекоше ми да има бака коју би ваљало причестити. Дошао сам и гледам: у дечијим колицима седи жена од преко 80 година...Тако светла, радосна! „Ој, батјушка како ми је драго, како сам захвална Богу!“ Била је до те мере беспомоћна, да када би ћерка одлазила на посао, седала би у дечија колица јер се бојала да ће пасти. Научила је да се моли. Веровала је. Таква је била старица. Прост човек.

Сећам се, биле су ратне године и гладовало се, били смо без хлеба. Вешњаки је тада било село. Мајка ме је узимала за руку и ишли смо неких 20 километара из Печатника до Вешњака. Сусрела би нас нека старица, сва радосна. „Драги моји, мили моји, хајдемо, сада ће деда кромпир из подрума да донесе. Са тим можемо пет дана живети, нећемо умрети од глади..“. То су прости, добри, отворени људи. Гледаш: на лицима им се радост одражава. Колико је таквих невероватних примера у животу!

У животу , у литератури и у нашим класицима такође има много оваквих ликова: човек живи у свету, бави се истим оним чиме се и ми бавимо, али као да је из другог света. Тако се отворио човеков унутрашњи свет, тако се он одазвао на све, без претензија прихватајући тешкоће...Отворио му се живот, духовни, унутрашњи, добар и чист. Том човеку нису потребне лекције, увек је добром расположењу духа. Читаш на лицу, по покретима, по речима да заиста живи у радости.

Оче Георгије, благодаримо Вам за могућност да Вам поставимо питања и што сте нас позвали.

– Хвала. Благодаран сам и ја вама.


С протојерејем Георгијем Брејевим
разговарао Никита Филатов
Са руског Ива Бендеља

Нема коментара:

Постави коментар